I da Zvezda i Partizan propadnu, niko suzu ne bi pustio

Piše: Slobodan Georgiev

Koliko duguju poznati srpski fudbalski klubovi Zvezda i Partizan i da li mogu da opstanu sa tolikim dugovima, sporadično je pitanje koje kruži u srpskoj javnosti poslednjih desetak godina, taman onoliko koliko nema uspeha ni rezultata na međunarodnoj sceni.

U toj priči Partizan je kolateral, jer koliko god se pričalo o tome da je tamo loša finansijska situacija, taj je klub u poslednjih dvadesetak godina odlično poslovao uspevajući da u rezultatima nadmaši Zvezdu na domaćoj i međunarodnoj sceni i da neprestano za veliki novac prodaje najbolje igrače iz svoje omladinske škole.

Međutim, kako je Partizan od dolaska Aleksandra Vučića na vlast 2012. godine polako ali sigurno gubio primat u srpskom fudbalu i kako je sa izostankom rezultata i sukobima unutar kluba narušena stabilnost koju je nekadašnji generalni sekretar Žarko Zečević gradio više od 20 godina, pojavila se priča o dugovima Partizana i o tome da su oni prepreka za bolje organizovan klub i za bolje rezultate.

Istina je nešto drugačija: ako Partizan i ima dugove u visi od nešto preko 10 miliona evra, to za njega ne bi trebalo da bude veliki problem s obzirom da je poslednjih deceniju i po uspevao da iznedri odlične igrače i skupo ih proda na evropskoj fudbalskoj pijaci. Kežman, Jovetić, Ljajić, Tošić, Marković, Savić – samo su neki od igrača koji su Partizanu doneli desetine miliona evra. Partizan je toliko bio dominantan u proizvodnji talentovanih igrača da su ga poredili sa Ajaksom, a njegovu školu sa onom koju ima Barselona.

S druge strane brda, na Marakani, situacija je dramatična: 10 godina unazad Zvezda je u potčinjenoj ulozi na domaćoj sceni, a na mapi Evrope postoji još samo kao sećanje, poput Notingem Foresta ili HSV-a. Bez rezultata, bez novca i perspektive, klub se sveo na veliki broj dobro organizovanih agresivnih navijača, sponzorski ugovor sa Gazpromom i velike dugove.

Knjige kažu da je dug oko 50 miliona evra, klub kaže da nije veći od 39 miliona evra i zamera medijima koji vele da dug nije smanjen u poslednjih nekoliko godina. Istina, Zvezda je konačno poslednjih godinu i po dana uspela da proda nekog igrača i napabirči novac za tekuće poslovanje, a uz pomoć države stavi neku vrstu moratorijuma na dugovanja koje ima – najviše prema komercijanim bankama i da na taj način omogući sebi da joj fiskalna glava bude iznad vode.

Magičan novac za nikakav rezultat

O tome koliko je važna visina duga može se govoriti samo ako se dug stavi u kontekst celokupne vizije razvija kluba: duguju i Real i Mančester ali neće propasti jer se zna da oni proizvode, da zarađuju i da oni koji su dali novac sasvim sigurno će se naplatiti.

Dugo godina je Partizan funkcionisao na taj način: zbog dobro organizovane skautske mreže i odlične omladinske škole mogao je sa sigurnošću da računa na dobru zaradu od prodaje igrača čime se pokrivao manjak koji pravi nedostatak pravog sponzora, zarade od prodaje karata i TV prava na prenose – što je osnova za finansijsko poslovanje svih klubova u uređenim državama.

Poslednje dve godine koje su obeležene konstantnom borbom različitih struja unutar kluba za prevlast dovele su do toga da tim koji je redovno igrao u Evropi, ovog leta padne na prvom koraku, a u domaćem prvenstvu već toliko zaostaje bodovno za Zvezdom da je pitanje da li može da se uključi u borbu za titulu.

Zvezda, opet, i pored dugova koje ima i problema u poslovanju koje je pravi unazad 10 godina, obezbedila je na magičan način novac da dovede veliki broj stranih fudbalera što je trebalo da je dovede u situaciju da se bori za Ligu šampiona i sigurno se plasira u utešnu Ligu Evrope.

Kako je uspeh na međunarodnom planu izostao, pokrenuto je pitanje odgovornosti uprave oličene u Zvezdanu Terziću, generalnom sekretaru kluba, jer deo javnosti smatra da je izostanak sa evropske pozornice znak da se u klubu loše radi.

Zvezda nije Dinamo

Pričalo se da bi plasman i igranje u Ligi Evrope donelo klubu desetak i više miliona evra prihoda što bi pomoglo da se klub stabilizuje i krene ka oporavku. Sada, kada je izvesno da nema te zarade, deo javnosti oličen u tabloidima „traži glavu“, traži odgovornost za „propadanje kluba“.

Terzić, koga se smatra odgovornim, govori da su sve to neistine i da je klub pod njegovim vođstvom stabilizovan i da se sporo ali redovno iz tekućih prihoda vraćaju stare obaveze, a da danas klub više niti uzima pare od države niti duguje igračima koji izlaze na teren.

Srpska javnost je, pored toga, „napujdana“ činjenicom da u komšiluku, u Zagrebu, Dinamo svoje najbolje igrače prodaje za preko 20 miliona evra dok je Zvezda, koju vide kao veći klub (što je ona bila do raspada SFRJ), prodaje svoju „srebrninu“ za četiri puta manje novca.

Terzić to racionalno objašnjava činjenicom da Zvezda nije Dinamo, da Dinamo ima kontinuitet – odnosno da hrvatski igrači jednostavno vrede više od srpskih.

Da je to tako pokazuju i rezultati ne samo klubova nego, još više, reprezentacija: dok je Srbija na evropskom začelju, Hrvatska je poštovana evropska reprezentacija koja stoji tik uz najveće fudbalske sile.

A šta o dugovima i fudbalu misle oni koji zbog kojih se igra, navijači, vidi se i svake nedelje na stadionima širom Srbije kao i na utakmici reprezentacije: to zapravo nikoga više ne zanima i čini se da sutra sruše oba stadiona na Topčiderskom brdu u Beogradu i naprave tržne centre ili park, niko suzu ne bi pustio.

Toliki su dugovi, ali prema ljudima koji vole igru i kojima su crveno-bela i crno-bela decenijama bile najdraže boje.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera