Hoyt Yee ‘buši’ rupu na srpskoj saksiji

Kad su se u doba SFRJ na nekom „važnom“ sastanku lupale gluposti, pa on bio bez ikakve sadržine, a urednici su imali obavezu da i to objave, jer su gluposti izgovarali važni ljudi – i u šali i u zbilji govorilo se da naslov teksta može da glasi – „Više pažnje raznim problemima“.

Dakle, niti se zna koji su problemi, niti kolika je pažnja potrebna. Ulični sleng je za tako šta našao svoj izraz – otkrivanje rupe na saksiji.

Kad se, međutim, ovih dana u Srbiji u saopštenju iz kabineta šefa države o razgovoru sa zvaničnikom SAD-a, dodajmo i visokim zvaničnikom, bez obzira što mu titula glasi „zamenik pomoćnika državnog sekretara“  kaže da je on “istakao važnost postojanja opozicije u demokratskom društvu” – to liči i na “rupu na saksiji” i na “razne probleme”.

Ali, nažalost, sve to je više nego važno! I to ne samo sudeći po  halabuci koja se podigla tokom poslednje beogradsko-prištinske turneje Brajana Hojt Jia, tako se zove ovaj Amerikanac, odnedavno važan balkanski znanac.

A, ispada važno i zbog pomenutog saopštenja: ono liči na “više pažnje raznim…”, ali se iz njega kao naoko sporednog proceduralnog ukrasa može toliko važnog iščitati. Pa, krenimo odatle.

Dva saopštenja za najavu trećeg

Mnogi su beogradski mediji istakli važnost sastanka Aleksandra Vučića sa Hojt Jiem, ali i da se veoma razlikovao od dosadašnjih diplomatskih susreta srpskog predsednika. Najpre po toj „proceduri”: dan ranije najavljeno saopštenje za medije izdato je čitavih pet sati nakon jednoiposatnog sastanka u Palati Srbija.

Nešto pre toga iz Vučićevog kabineta je saopšteno da će i sadržaj, posebno Vučićevih odgovora Jiu, biti objavljen – obratite pažnju – „ukoliko američka strana bude želela”. (Napomena i onima koji su obratili pažnju da u duhu „vučićevštine” to treba pročitati – „ako smeju da mi dozvole da se vidi šta sam mu skresao”).

Brzopotezni, predsednikovom propagiranju više nego skloni mediji, pa i oni koji zvanično „ne postoje” poput agencije Tanjug, odmah su, na osnovu nezvaničnih saznanja, preneli da je „predmetni” dijalog bio „apsolutno otvoren i iskren“.

Pride, dežurni proizvođač Vučiću neophodne panike koji se pojavljuje u obliku štampanog tabloida, a zove se Informer, objavio je vest za povećanje značaja „kresanja u brk” da je Vučić nakon susreta otkazao sve dogovorene sastanke i otišao na konsultacije sa najbližim saradnicima.

Ta vest „obično nepouzdane štampane stvari nalik na novine” ovoga puta je možda i bila tačna, s obzirom na satnicu pojavljivanja opširnijeg saopštenja. Taj pet sati krčkani „riliz”, međutim, na udarnom mestu ponovo ima odloženu najavu novog predsednikovog saopštenja koje treba da usledi „narednih dana” (narod na ovakve reči ima običaj da poslovično doda rimu „…oko Đurđevdana”!)

Sve ostalo u njemu, uz Jiovu pohvalu reformama Srbije, svelo se na interpretaciju tačaka sastanka. No, ključni stav Hojta Jia koji je i pre ovog susreta „vrha” i „zamenika pomoćnika” uznemirio duhove – da Srbija ne može sedeti na dve stolice i da  je sporno što je jednom nogom na putu ka EU, a drugom ka savezu sa Rusijom – dobio je  eufemizirani diplomatski mekši vid.

Rečeno je naime, ne da se razgovaralo o Jiovoj zabrinutosti zbog toga, već o njegovoj „zabrinutosti zbog PERCEPCIJE” o onim neprirodno i nelogično raskoračenim nogama.

Uz sav oprez da je i ovo saopštenje govorom koji ništa ne kaže u duhu „posvećenosti više pažnje raznim problemima”, oko zabrinuto za budućnost zemlje mora da uoči bizarnost, one naoko notorne poruke da – demokratija podrazumeva opoziciju.

To što ta poruka liči na otkrivanje „rupe na saksiji” ne sme da zavara. Jer ona zapravo glasi da ta demokratska saksija Srbije i nema rupu. Ako, naime jedna zemlja treba da se podseća da je (i) opozicija atribut demokratije, to onda može da znači da se isti kriterijum može primeniti i na stepen poštovanja ustavnosti, podele vlasti, vladavine prava…

Hojt Ji, zapravo, još jednom izrazitije nego dosad iznosi popis rupa koje tek valja bušiti na saksiji!

Žongleraj i halabuka za odgađanje

Do trenutka ukucavanja ovde ovih reči („do trenutka…”) u Srbiju nisu navratili oni „naredni dani”. Aleksandar Vučić će možda saopštiti šta je odgovorio Jiu, a možda i neće. Na ovu drugu mogućnost ukazuje to što je ponovo podignuta, kako rekosmo, velika halabuka pa i „šamaranje” pojedinih Jiovih stavova do tvrdnje da oni nisu zvanični.

Pojedini politički analitičari su zapazili da se dešava sve ono što obično biva kad „Vučiću nije dobro”, odnosno kad je pred težim iskušenjima i kad obično nastupaju branitelji Srbije i njene samosvojnosti iz drugog ešalona srpske i SNS-ovske politike koji javno žongliraju sa poznatim i pretpostavljenim stavovima koji bi možda ličili na predsednikove.

Kad se kaže halabuka, a posebno žongleraj mora se izgovoriti i Aleksandar Vulin uz „kaznu” – bez citata. A ovoga puta posebno i potpredsednica Vlade i SNS, te koordinatorka zvanične komisije za ženska prava Zorana Mihajlović.

Ona je u sve ovo dvostruko involvirana. Najpre, kao zvaničnica koja se – vidi ti nje – tijeh dana sastala sa Hojt Jiom u „odvojenom susretu”, te time zaslužila odijum, osim tabloida, i „tradicionalniih srdačnih neprijatelja” iz sopstvene stranke.

Ali, s druge strane nju je deo posmatrača ocenio i kao „presecačicu” (nezgodan, ali efektan neologizam!) vrpce otvaranja novog velikog problema. Potencijalno dobrog za zabašurivanje dolaska „narednih dana”.

Naime, dvostruka potpredsednica i predsedavateljka one komisije se upravo dobrano zavadila sa stavom patrijarha Irineja koji je naložio i preporučio Srpkinjama da u svrhu očuvanja nacije imaju „po božjoj milosti” rađati više nove Srpčadi. Ovo jeste druga tema, ali je i „ova tema” ukoliko se teži daljem odgađanju i zabašurivanju – da se ne šalimo više – teških susreta i još težih Hojt Ji-tema.

A, ako tako ne bude, te se ide na dalju eskalaciju, smer je dao u prijatnom žurnalističkom okruženju Media marketa na beogradskom Sajmu knjiga ministar inostranih poslova Ivica Dačić. I u „igri stolica”nadmašio sve „ovihdanašnje vuline”:

„Zaprepašćuje me ta bahatost, ta smelost da neko usred Beograda to dođe i kaže, taj osećaj sile da je njima sve dozvoljeno. Bez obzira da li dolazi iz Vašingtona, Brisela ili neke istočne zemlje, niko nema pravo da nama ovde drži predavanje. Biće onako kako Srbija hoće.“

To je rekao Dačić, pa još:„Od nas se traži ne da okrenemo leđa Rusiji, nego da vodimo antirusku politiku, a ko će onda da zastupa naše interese vezane za Kosovo i Metohiju? Od nas se traži da izvršimo samoubistvo, da ne bi bilo ubistvo, politički.“

A u vođenju priče ka tezi da je SAD-komesar za Balkan bezmalo „niko i ništa“ srpski spoljni ministar je poentirao: „A najgore od svega je što to nije stav SAD-a, već stav jednog departmenta u Stejt departmentu.“ 

Dvije stolice i balkanske varnice

Obrni-okreni još se jedna naoko proceduralna okolnost u svemu ovom zaboravila. Sve gore pomenuto desilo se posle, a štošta i kao posledica izjave Hojta Jia posle njegovog govora na jednom međunarodnom ekonomskom samitu, dan pre početka firtutme i susreta sa Vučićem.

U izvesnom smislu, ako se nije „prepao“, može se zaključiti da je tako prilično rezolutno, ako ne i otvorenije i oštrije i pred njim nastupio.

Ji je, recimo, tada ocenio da bi Beograd trebalo da postavi pitanje “šta Moskva čini kako bi Srbija ispunila cilj priključenja EU” i da “ne zna kako bi humanitarni centar u Nišu sa diplomatskim imunitetom mogao doprineti ostvarenju tog cilja”.

Pritom, on smatra da je “ruska vizija Zapadnog Balkana mnogo drugačija od vizije SAD i EU i želje da Srbija bude što bolje integrisana u Evropu” te da “Moskva želi da Zapadni Balkan bude slab i podeljen”.

Ji je rekao i da su lideri Srbije dali do znanja da su opredeljeni da pred lice pravde izvedu sve odgovorne za ubistvo 1999. godine trojice američkih državljana – braće Bitići, kao i mnoge žrtve ratnih zločina. “Ohrabrujemo vlasti Srbije da javnosti pokažu da su posvećene izvršenju pravde. Nije dobro kada osoba odgovorna za ratne zločine može biti postavljena da predaje na Vojnoj akademiji”. Uz ocenu da “biti između dve strane nije jasna poruka”, Ji je metaforisao o sedenju na dvema stolicama, “posebno ako su daleko”, ali još zanimljivije -“ukoliko se može pasti sa velike visine”.

“Jedno su reči, a drugo da se to zaista odredi kao strateški prioritet. Važno je da Srbija bude jasna u slanju poruke da dela govore više od reči i koliko prihvata evropske vrednosti”, rekao je, a važnost ove aluzije na neiskrenost potkrepio u kontekstu pregovora sa Prištinom opasnošću “od sukoba na Zapadnom Balkanu” koja se “ne može minimizirati i da postoji rizik da se neka varnica iskoristi za izazivanje konflikta”.

Miris protektorata i dugi status quo

Mora se priznati da je posle svega teško “odjaviti” ovako izloženu temu. Moglo bi se, recimo, dodati da je baš na ove, a ne kasnije Jiove reči namah stiglo saopštenje Ministarstva inostranih poslova Rusije.

U njemu se kanda najpre odgovara na ono “a šta je Rusija učinila za Srbiju u EU”, pa se kaže i sledeće: „Podsećamo da SAD nisu članice EU i verovatno zbog toga ne znaju da mnoge članice EU u velikom obimu sarađuju sa Rusijom, na obostrano korisnoj osnovi. Niko ne bi trebalo da ometa Srbiju da se pridržava istih pristupa, polazeći od svojih nacionalnih interesa“.

A stoji i da je Ji „neprimereno emocionalnim izrazima govorio je protiv davanja imuniteta i privilegija Rusko-srpskom humanitarnom centru u Nišu“.  

Mogla bi se, nadalje, izneti zanimljivost da je američki „zamenik pomoćnika” u potonjem intervjuu istoj agenciji iz čijeg smo izveštaja citirali prvu izjavu bio znatno mekši, ali je sabirao finansijsku pomoć SAD i EU Srbiji i uporedio je sa zvanično (ne)objavljenom cifrom od nula ruskih dolara. Zbog čega su neki mediji takođe slično sabirali.

Valjalo bi, možda, navesti i da je Američka ambasada u Beogradu otćutala „Kabinetov” apel da dozvoli objavljivanje Vučićevih odgovora. (Ne smeju, bre da zucnu!) Kasnije je ambasador Kajl Skat škrto i šturo (dva „Š” s kraja azbuke) preneo da je „Ji izjavio da SAD, kao i Srbija, žele dobre odnose sa Moskvom“ i da “Srbija može da ima dobre odnose sa Rusijom, ali zemlja koja želi da postane članica EU treba da tom cilju bude posvećena i da to pokaže”.

Na sličnom talasu došla je i izjava šefice tima za pregovore Srbije i EU Tanje Miščević koja reče da Srbija ne sedi na dve stolice, već ima jasno strateško opredeljenje, i pomiriteljski – da joj se o Jiovoj rečenici čini „da je izvučena iz konteksta, ta rečenica protumačena drugačije“.

Međutim, Ji-tarapna pokazuje i da se ovde ne izvlače dublje pouke. Kakogod i kogod izgovorio ove poruke, malo ko ih doživljava, a treba, kao deo popisa problema bez čijeg rešenja Srbija zadugo ostaje u statusu quo, pa se decenije mukotrpne i krvave tranzicije mogu zvati i decenijama društvene i političke konfuzije. Pritom konfuzija se, posebno o putu u EU, češće širi nego sužava.

Busanje sa samosvojnošću, nadalje, ovde ilustrovano Dačićevim „biće kako ona hoće” u velikom je raskoraku sa stvarnom situacijom. Naime, već decenijama (i ranije, ali posebno od atentata i u vezi s njim na Zorana Đinđića) stanju konfuzije uveliko doprinosi i miris protektorata koji srpske vlasti ničim ne dekontaminiraju.

Uprošćeno: tolika ljutnja na SAD-izaslanika u ovom slučaju potpuno je čudnovata u zemlji u kojoj je svakodnevno (a samo ovim povodom „pečes” puta) javnost neprekidno bombardovana vestima o susretima najviših zvaničnika sa nekoliko ambasadora moćnih zemalja kojima se daje rang prvorazrednih političkih događaja. I sa kojih cure vesti o nezadovoljstvima i packama stranih emisara.

Uz to, iz reakcija nejake i razvaljene opozicije čiji su se predstavnici proteklih dana takođe sreli sa Jijem – pa su pojedini u tabloidima optuženi za pripremu „rata protiv Rusije” – može se zaključiti da su se i oni već „aklimatizovali” na status duge konfuzije. Stoga, na mnoge probleme, recimo Kosovo, gledaju veoma slično, pa i retrogradnije od vlasti. Samo što bi – oni sve to isto, ali bolje.

 Tako je jedan uvaženi, pa čak i kao međunarodni ekspert, „priču o Jiu” bagatelisao kao spin za pokriće činjenice da su „srpske sudije” na Kosovu položile zakletvu em pred Tačijem, em na kosovskom „kunštetut”!

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera