Oglasi

Horor u prijestolnici: Mračni hotel Srbija

Nakon što im je vlast isključila grijanje, struju i telefone, u pokušaju da ih iseli iz privremenog smještaja zbog projekta 'Beograd na vodi', grupa porodica raseljenih vojnih lica odlučila se za štrajk glađu.
Dragiša Milenković, Dragan Stojanović, Radenka Mijić i Zora Petrović na mjestu gdje su proveli desetljećaAl jazeera

Njih četvoro sedi, gotovo nepomično, u hladnoj, praznoj prostoriji, pored izloga u jednoj od nekada najlepših građevina u Beogradu, staroj više od 100 godina. Tek poneki pokret rukom da se dohvati cigareta ili flašica vode sa stola, neupućenom posmatraču spolja govori da nije reč o nekakvoj neobičnoj umetničkoj postavci iza stakla, već o živim ljudima. Ljudima, kojima više nije do života. Bar ne onakvog kakav su živeli poslednjih gotovo 30 godina, a naročito ne onakvog, na kakav ih primoravaju poslednjih meseci i dana. Zato su se i odlučili na štrajk glađu. Potez koji se obično naziva očajničkim, a koji u Srbiji više nije retkost.

Dragan Stojanović i Dragiša Milenković, penzionisana vojna lica, Zora Petrović i Mijić Radenka, udovice vojnih lica, sede u holu nekadašnjeg hotela „Bristol“, gledajući odsutno ka ulici preko ugašenih sveća. U zgradi više nema nijednog protivpožarnog aparata. Odneli su ih pre nekoliko dana, kada su im isključili struju i telefone. Bez grejanja su ih ostavili još prošle jeseni. Tekuća voda koja im još nije ukinuta jedan je od poslednjih dokaza da ne žive u 19. veku.

Lift je takođe isključen, pa je za Zoru Petrović, koja se bliži 80. rođendanu, svaki odlazak u prodavnicu ozbiljan fizički izazov, jer na svaku godinu života dođe po jedan stepenik.

Ne daju im da zaključaju ulazna vrata, pa su, kažu, prinuđeni da noću stražare, jer strahuju za svoju bezbednost.

Neosuđeni, a kao da jesu, već decenijama žive kao u zatvoru. U malim ćelijama, koje bi birokrate nazvale sobama, a cinici privremenim smeštajem. Iz Ministarstva odbrane Srbije, ne stižu im pozivi da predvode parade, niti da na tribinama prenose svoja iskustva, promovišu knjige, već obaveštenja da treba što pre da napuste objekat u kojem su i pretnje tužbom ako to ne učine.

Problem skrivan 30 godina

„Da nije Beograda na vodi, za nas se verovatno ne bi ni znalo. Kao što se ne zna ni za ostalih desetak kolektivnih smeštaja u Beogradu  gde žive raseljena vojna lica s porodicama. Mi smo skrivani skoro 30 godina“, priča neformalni portparol grupe Dragan Stojanović, koji je u ovom smeštaju sa porodicom završio u prvoj polovini 1992. godine, nakon povlačenja JNA iz Hrvatske u Bosnu i Hercegovinu, pa potom u Srbiju.  

„Tek kad je grad Beograd za potrebe ovog projekta zatražio ovu zgradu, postavilo se pitanje kako predati zgradu u kojoj žive neki ljudi. I onda smo postali problem za koji svi znaju“, objašnjava Stojanović.

Hotel "Bristol" ustupljen je investitorima projekta Beograd na vodi

Al jazeera

Iz Ministarstva odbrane za Al Jazeeru kažu da je od ukupno 128 nosilaca prava korišćenja smeštaja u hotelu „Bristol“, njih 117 je prihvatilo ponuđena rešenja i preselilo se u ostale vojnosamačke hotele, vojne objekte ili stanove za privremeni smeštaj u Beogradu. „Ponuđeni smeštaj nije prihvatilo 11 nosilaca rešenja, iako im je obezbeđen adekvatan smeštaj, već su samo po osnovu činjenice da su smešteni u hotelu tražili dodelu stanova u trajno vlasništvo, što je suprotno propisima kojima je regulisano stambeno zbrinjavanje u Ministarstvu odbrane“, navodi se u pisanom odgovoru ministarstva.

Među tih 11 je i Dragan Stojanović i troje ljudi pomenutih na početku teksta.

Stojanović, međutim, odgovara da su ponudu prihvatili uglavnom oni koji su još aktivni u službi, pa je psotojala pretnja da ih u suprotnom prekomanduju u Bujanovac. A o kakvom je smeštaju je reč, dovoljno govori podatak da je, kako kaže, u nekim objektima samo jedan toalet i kupatilo po spratu.

„Svima je ponuđen adekvatan privremeni smeštaj u stanovima koji su dobijeni od Grada Beograda ili u drugim vojnosamačkim hotelima u Beogradu, međutim oni su to odbili“, tvrde u Ministarstvu odbrane. „Deo tih lica ima pravo na privremeni smeštaj u stanovima koji su dobijeni od Grada Beograda što im  je i ponuđeno, a deo njih nema pravo na smeštaj mada je i njima ponuđeno rešenje u vojnosamačkim hotelima“, navodi se u odgovoru ministarstva.

Jednokrevetna soba za dvoje

„Mi koji smo imali rešenja o smeštaju u „Bristolu“ na neodređeno vreme, nismo pristali na to. Pozovu nas na razgovor, ali ne dozvole da prisustvuju naši pravni savetnici, ne vodi se zapisnik i onda od nas traže da pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću potpišemo izjavu da ne posedujemo nikakve nekretnine na teritoriji Srbije, uz dodatak da prihvatamo ponuđeno privremeno rešenje, za koje ne znamo ni šta je, ni gde je, ni da li uopšte postoji. Kako to da potpišemo“, objašnjava Stojanović, dodajući da nikad nisu dobili odluku kojom se njihova rešenja o privremenom smeštaju stavljaju van snage.  

Međutim, iz Ministarstva odbrane kažu da osobe koje imaju pravo na smeštaj, odmah mogu da se usele u „stanove za privremeno korišćenje dobijene od grada Beograda u ulici Uroša Martinovića 4 u Beogradu, a lica koja nemaju pravo na smeštaj mogu se odmah useliti u vojnosamački hotel „Zvezdara” u Beogradu“. 

Dodaju i da neki od nosilaca rešenja imaju u vlasništvu kuće i stanove koje ili izdaju ili su ih prepustili srodnicima, a to ih diskvalifikuje da dobiju još jedan stan od Vojske Srbije.

„Da imam nešto svoje, zar bih se patio ovde ovolike godine, sa suprugom i ćerkom od 35 godina u istoj sobi. Sad još i bez struje i grejanja“, odgovara Dragiša Milenković, penzionisani oficir, pokazujući frižider koji ne radi i iz kojeg je morao da baci svu hranu. On je u „Bristolu“ od februara 1992. godine.

„Dok je ovde bilo više ljudi, supruga i ja smo godinama živeli u jednokrevetnoj sobi, spavali smo na podu i još smo doplaćivali što nas je više“, kaže Stojanović.

Radenka Mijić kaže da joj je rečeno da ona i deca mogu na ulicu, jer nemaju pravo da budu smešteni u „Bristolu“. Rešenje o smeštaju bilo je na ime njenog pokojnog muža. U sličnoj situacij je i Zora Petrović.

Kada su vlasti u Beogradu pre godinu dana donele odluku da izdvoje 134 stana za rešavanje problema smeštaja stanara „Bristola“, činilo im se da se vidi kraj njihovim mukama.

Stanovi su prebačeni u svojinu Republike Srbije, ali u zaključku vlade stoji da će tim stanovima raspolagati Ministarstvo odbrane u cilju rešavanja stambenih potreba aktivnih i penzionisanih pripadnika minsitarstva i Vojske Srbije što se može tumačiti i tako kao da stanovi nisu namenjeni isključivo reševanju problema stanara „Bristola“.

Kancerogeni kolektivni smještaj

Stojanović sada sumnja da je neko u Ministarstvu rešio da veći deo tih stanova podeli drugima, a da stanare „Bristola“ smeste u druge kolektivne smeštaje. „Kao što je onaj u Surčinu, u azbestnim, kancerogenim, zgradama, gde je već trećina stanara umrla od raka“, dodaje. Ili da im daju najmanje stanove, bez obzira na brojnost porodice.

Štrajkači glađu u iščekivanju rješenja stambenog problema ili makar struje

Al jazeera

„Neki smeštaji se vode kao jednosobni stanovi, a zapravo je u pitanju jedna prostorija, bez kuhinje ili čak poslovni prostor“, kaže.

Svi tvrde da ne žele da dobiju džabe stan. I u „Bristolu“ su, kažu, plaćali smeštaj. U proseku oko 100 evra za dvokrevetnu sobu.

„Želimo smeštaj dostojan čoveka, gde možemo da ostanemo na neodređeno vreme i koji možemo eventualno i da otkupimo, a ne novi privremeni smeštaj u kojem ni električno brojilo ne možemo da prijavimo na svoje ime“, objašnjavaju Stojanović i Milenković, koji strahuju da bi u slučaju novog privremenog smeštaja, ako prvi umre onaj na čije ime glasi rešenje, ostatak porodice završio na ulici.

„Zaboravlja se da se nama godinama odbijalo šest odsto od plate za stambeni fond i taj bi nam novac trebalo uračunati prilikom otkupa“, kaže Milenković. Na opasku da u Srbiji ima dosta radnika koji su nekad bili zaposleni u društvenim i državnim firmama i od plate izdvajali novac za stambeni fond, a na kraju ostali bez stana, što se takođe zaboravilo, kratko odgovara: „Znam“.

A onda, kao i Stojanović, navodi da je od njihovog dolaska u Srbiju do danas pripadnicima ministarstva odbrane i vojske dodeljeno oko 20.000 stanova, a da su njih uvek zaobilazili, iako su ostali bez svega. To je, kažu, zajedničko, svim vlastima do sada.

Obećanje zaštitnika građana

Iz Ministarstva odbrane poručuju da stanovi od grada Beograda nisu dobijeni u trajno vlasništvo, već samo na korišćenje, te da se ne mogu otuđiti, baš kao ni ne mogu da se otuđe ni sobe u hotelu „Bristol“.

Objašnjavaju i da više nisu korisnik hotela „Bristol“, te da „ne postoji zakonski osnov da se planiraju i opredele novčana sredstva za plaćanje energetskih i komunalnih usluga“.

Za 23 preostala stanara ovog objekta, to objašnjenje ne znači mnogo.

Trećeg dana štrajka glađu, posetio ih je i zaštitnik građana Zoran Pašalić i obećao da će se založiti da im se ponovo uključi struja, kao i da će se od ponedeljka pozabaviti njihovim slučajem. I to svakim pojedinačno.

Ako ostanu pri svojoj odluci, ponedeljak će biti njihov šesti dan bez hrane. Dragiša Milenković kaže da više nema šta da izgubi i da je spreman da izdrži koliko treba u svom štrajku glađu.

Ministar odbrane Aleksandar Vulin, koji je nedavno najavljivao sopstveni štrajk glađu zbog, kako je objašnjavo „nasilja opozicije“, o ovom koji se dešava u hotelu „Bristol“, nije se izjašnjavao.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.