Hoće li Vučić dobiti ‘francuska’ predsjednička ovlaštenja

Baš kad je Aleksandar Vučić obelodanio da je francuskom predsedniku rekao “ti, bre, Emanuel, danas ne bi mogao da otvoriš poglavlja 23 i 24 za prijem u EU”, pravna oblast koju ona regulišu postala je prvorazredna tema u Srbiji. A Francuska i ovlašćenja njenog predsednika bejahu njena okosnica.

Srpski predsednik je najpre u jednoj od brojnih tok-šou emisija kojima jutrima “budi” gledalaštvo bogoradio i kukumavčio što za neke poteze u pravosuđu nema ovlašćenja s kojima bi ono postalo efikasnije protiv kriminala. Usput je i izvređao neka viđenija “nezavisna” imena iz te grane vlasti.

Onda su javnosti sve manje dostupni predstavnici ovog “esnafa” stali u zaštitu prozvanih, usput se pobunivši zbog neustavnog mešanja predsednika u poslove sudstva i tužilaštva.

Ali oni su brzo morali i da prošire tu odbranu od predsednika. Jer, jedan je visoki predstavnik Ministarstva pravde požurio da se podastre predsednikovim željama i poštedi ga daljeg naplakivanja.

Taj je nagovestio, da i ne bi bilo tako loše i nezamislivo da i srpski predsednik dobije “francuska” ovlašćenja. Bar u svrhu spoljne kontrole sudske vlasti. Kad se, jel’ te, već i drugim povodima njegov autoritet izdiže iznad svih jer je “jedini izabrani državni organ većinom glasova građana na neposrednim izborima”.

Prava, emocije i poltronstvo

E, kad se ova tema ovako uozbiljila, postala je i predmet pitanja novinara koje Vučić voda po svetu sa sobom, a zli jezici kažu i sa zadatkom da mu postave pitanja koja bi on sam sebi postavio.

Tako je pitan i u Davosu o svemu goreopričanom, o namerama da se izdigne iznad ustava. I on je apsolutno mirnim, retko upotrebljavanim takoreći “državničkim”, tonom to opovrgao. Ponovio je sve probleme zbog kojih (je dva dana pre) ima(o) želju za većim ovlašćenjima, ali sad blagojavljajući da poštuje ustav i da na njih – nema pravo.

Na ovoj tački dolazi se do pitanja ne sprovodi li se strategija da se za mnoga prava koje predsednik po ustavu nema, stvara svojevrsna zamena u obliku nekih novih “običajnih ovlašćenja”?

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Primer o kome je reč gotovo idealno osvetljava tu metodologiju i kazuje mnogo više od uobičajenih zamerki o voluntarizmu i derogiranju institucija na šta obično ukazuju Vučićevi kritičari.

Sve to ponekad izmiče logičnoj i pravnoj argumentaciji u onoj meri u kojoj uključuje emocije i koliko je natopljena, do ogrezlosti u – poltronstvu. Utoliko pre, valja ga opširnije opisati.

U prvopomenutoj emisiji predsednik Srbije se “gotovo sam od sebe” vratio na slučaj koji je tih dana već pominjao – da je tek pre koji dan saznao kako je još “pre dva meseca” obustavljen postupak protiv izvesnog Filipa Koraća.

Za njega, rekao je Vučić, svako u Srbiji zna, posebno muškarci, da je najveći diler narkotika kojima “truje našu decu” i naručilac ubistva za koje je pravosuđe detaljno dobilo “sve što je moglo da se dobije” kao dokaz. Pa i potencijalnog svedoka-saradnika, koji sudskim organima nije bio po volji i “ne može baš taj da bude” uprkos njegovim saznanjima da su dokazi valjani.

Zato reče da je “sit i tužilaštva i sudova i njihovog nedelovanja”. Ali, nažalost njemu se brani, “ne sme ništa da kaže”, ne sme da “kaže istinu”. I kako da “primora sud i tužilaštvo” na to kad “ne da EU” i “ne date svi vi” (kojima ne smeta što je na slobodi “ubica” i “trovač naše dece”). U nastavku je bilo pomenutog vređanja kritički nastrojenih “radnika u pravosuđu”, njihovih udruženja i naravno aluzija na “one od pre” koji su ih postavili.

Tamo gdje sudije postavlja predsjednik

Svakome ko je iole upućen u metode Vučićevog rejting-marketinga kojim se obraća “svom narodu” biće jasno ovo pojačano udaranje u žicu emocija u vezi s decom. Još je jako sećanje javnosti na nedavni primer otmice i zlostavljanja maloletnice.

Ali, odlučnost kojoj ustav smeta u sprečavanju delovanja narkodilera, sračunata je i na denfovanje “napada” iz opozicionog dela javnosti zbog sumnje na u najmanju ruku kontroverzne veze vlasti i delova policije sa nedavno otkrivenom plantažom za uzgoj marihuane.

Međutim, i prvo reagovanje predstavnika pravosudnih vlasti na Vučićev “žal za ovlašćenjima” uključilo je i pomenutog kriminalca i “bre-emanuelovske” aspiracije.

Tako je državni sekretar u Ministarstvu pravde, a zove se Radomir Ilić, priču potkrepio stavom da Srbija mora da promeni Ustav i “pravila igre”, te da pravosuđe mora da dobije eksternu kontrolu. “Mi imamo primer Francuske gde sudstvo nije grana vlasti, već autoritet, a sudije i tužioce postavlja predsednik”, rekao je Ilić za istu televiziju na kojoj se u prvi čovek Srbije požalio.

O pomenutom Koraću, rekao je da su tu postojala dva puta “da se istraga obustavi, ili da se prekine”, ali je sve pojačao postavljanjem pitanja kakvi su sve motivi mogli da budu da se donese odluka o obustavi.

I kad su se pobornici jačanja nezavisnosti sudstva (a svi su čak poimence izgrđeni s visokog mesta) začudili dovođenju u vezu francuskih prezidencijalnih atributa sa srpskim, dodajući da bi to bio samo korak dalje u oduzimanju samostalnosti sudova i tužilaštva kakav je već učinjen sa predlogom za izbor budućeg Visokog saveta sudstva, Ilićev “šef”, tj. Ministarstvo je poentiralo baš time.

Pozivajući se na (osporavani) nacrt predloga ustavnih promena koji se par godina obećava i ne donosi (poput Zmajevog “juhahaha”) ono saopštava da je “eksterna kontrola” već planirana i da “bi predstavljala kontrolu (pravosuđa) od strane građana i to “kroz izbor i rad pet članova budućeg Visokog saveta sudstva (VSS) iz redova istaknutih pravnika, koje bira Narodna skupština na javnom konkursu”.

Gdje on okom, zakon skokom

Postojeća profesionalna udruženja sudija i tužilaca i njihova tela koja su ustanovljena zakonima odavno su dovela u pitanje ovu kategoriju “istaknutih pravnika” kao još jedan instrument ostvarivanja političke (samo)volje vlasti, uz otvorena vrata da toga bude i u redovima članova (posebno predsednika Saveta) koje biraju same sudije (o čemu smo jednom posebno pisali ovde).

Naravno, GONGO udruženja sudija i tužilaca koja su u međuvremenu stvorena nisu se bunila. Naprotiv.

Model vidimo ovih dana u sasvim drugom slučaju. U zamešateljstvu sa izborom dekana Bogoslovskog fakulteta u Beogradu zanimljivo se stvara većina za izbor Saveta fakulteta koji treba da aminuje dekana po volji vlasti i vrha SPC. Naime, među predlozima Vlade za članove koji treba da predstavljaju “civilni sektor”, našlo se i ime episkopa Irineja Bulovića kao jednog od inspiratora smene dekana i izbora novog.

Kakav zaključak proističe iz svega rečenog? Dobro – iako je Srbija u političkoj praksi novijeg (“zlatnog”) doba imala primera da se predsednikova ne poriče, pa se i neutemeljene ideje pretvaraju u zakone – hipotetički je moguće da se u predstojećim (kad će?) promenama u ustav ne ugradi “bre-emanuel”.

Ali, ovaj primer jasno pokazuje da se ovlašćenja predsednika mogu proširivati i tako što mu se izlazi u susret željama. Gde on okom, zakon skokom. On pomene Makrona i Koraća, odmah organi to razrade. Možda i odustanu.

Ali, stvara se taj običaj i prenosi u pravo. Koji on pojedinačni slučaj “tipuje” i pomene, on će se uzeti u postupak, ili bar njemu posvetiti pažnja. A tužioci i sudije paziće da se neki državni sekretar sutra ne doseti da se zapita “kakvi su sve motivi mogli da budu” da postupe kako su postupili. I šta će o tome da zaključi većina u Visokom savetu sudstva, pogotovo ako i tu predsednik iskaže svoju ljudsku brigu.

Setimo se još: jednom je, još kao premijer otkrio jednog “najvećeg dilera droge na Balkanu čije ime niko ne sme da pomene”, sem njega. najvećem borcu protiv kriminala je udovoljeno. Diler je suđen za uzurpaciju placa, nije osuđen, država mu nadoknađuje štetu. Ali, ta je šteta manja od urušavanja sistema zarad nečije puke obesti.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera