Hoće li Donbas dočekati ‘hrvatski scenario’

Ruski predsednik Vladimir Putin je nedavno, nakon samita BRICS-a, izjavio da bi prisustvo mirotvoraca UN-a u Donbasu bilo korisno za rešavanje ukrajinskog konflikta. Naložio je ruskom Ministarstvu inostranih poslova da spremi nacrt rezolucije za Savet bezbednosti UN-a.

Istovremeno, iz kabineta ukrajinskog predsednika Petra Porošenka stižu saopštenja da je u finalizaciji zakon o reintegrisanju Donbasa i “uspostavljanju suvereniteta nad privremeno okupiranim teritorijama” na istoku Ukrajine, koji bi se još ove jeseni mogao naći pred ukrajinskim parlamentarcima. Izradu ovog zakona pratili su bučni napisi u ruskim medijima da se rešenjima konflikta u istočnoj Ukrajini bavi ukrajinsko-hrvatska međuvladina radna grupa, koja zvaničnom Kijevu treba da prenese iskustva Hrvatske u vezi reintegracije okupiranih teritorija iz devedesetih.

Ove dve inicijative govore o dva potpuno različita moguća toka ukrajinske krize. Prvi je moguće “zamrzavanje” tog konflikta i vraćanje “pobunjenih” teritorija pod kontrolu Kijeva, naravno – uz saglasnost Rusije. Drugi scenario je da se Ukrajina i Rusija spremaju za vojno rešavanje problema, čiji sukob bi daleko prevazišao svoju dosadašnju lokalnu prirodu.

Američki odgovor

I dok se govori o raznim opcijama rešavanja ukrajinske krize, daleko od očiju međunarodne javnosti i globalnih medija, na istoku Ukrajine aktivno tinja rat i traju sukobi između ukrajinskih državnih snaga bezbednosti i separatista, u kojima skoro svakodnevno stradaju i ginu civili, vojnici, uništava se infrastruktura.

Odavno je ukrajinska kriza prestala da bude evropsko pitanje, iako je mirovni sporazum iz Minska 2014/15. upravo postignut uz pomoć Nemačke i Francuske. Situacija se u osnovi promenila nakon Brexita i američkih predsedničkih izbora. Ruska spoljnopolitička ekspanzija postala je ozbiljno američko unutrašnje bezbednosno pitanje, a poslednji paket američkih sankcija Rusiji pred svršeni čin stavlja i njihove evropske saveznike.

Nade ruskog predsednika Putina na otopljavanje američko-ruskih odnosa nakon izbora Trumpa, u stvari, su se vratile kao udarac bumeranga. Amerikanci su već sada spremni da Ukrajini isporuče odbrambeno oružje, a zakon o isporukama američkih letelica Kijevu pred Senatom čeka.

Američki odgovor Rusiji u istočnoj Evropi prati i razmeštanje snaga NATO duž granica alijanse. Ukoliko se Ukrajina odluči za “hrvatski scenario”, odnosno angažovanje vojske za reintegraciju Donbasa, to svakako ne bi moglo da se izvede bez podrške Sjedinjenih Država.

Strah od ‘hladnih’ i razbuktalih ratova

Ukoliko bi zbog politike sankcija prema Rusiji došlo do ozbiljnijih podela među saveznicima unutar EU, američka podrška za vojno zaoštravanje krize u Ukrajini mogla bi imati i ulogu homogenizovanja zapadnih partnera. Ali, teško da bi bilo koji vojni angažman dao rezultate poput onih koje je imala NATO intervencija u bivšoj Jugoslaviji.

Ni Moskva nije spremna da ide toliko daleko u zaoštravanju odnosa sa Zapadom. Za tako nešto Rusija trenutno nije u poziciji da troši vlastite kapacitete, ni da angažuje saveznike među bivšim sovjetskim republikama, niti da traži podršku jakih azijskih geopolitičkih igrača, kakva je Kina.

Međutim, isporuka američkog naoružanja Ukrajini mogla bi izazvati ruski vojni odgovor.

Potres od polarizacije u Evropi – novih podela, “hladnih” ili razbuktalih ratova – ne bi direktno pogodio Sjedinjene Države, već same Evropljane. Državama EU (novim i starim članicama) i Rusiji još kako je sveže pamćenje na Hladni rat i njegove posledice.

Verovatno zato Putin i predlaže opciju uvođenja mirotvoraca UN-a i “zamrzavanje” konflikta u Donbasu. To bi ujedno bio i prvi zamrznuti konflikt na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza koji bi bio regulisan uz pomoć Ujedinjenih nacija. 

Kijev, pak, u to ne veruje i očekuje novi, potpuno otvoreni konflikt sa Rusijom. To je ove nedelje pred ukrajinskim parlamentom izjavio predsednik Porošenko, upozoravajući da velike vojne vežbe Rusije i Belorusije blizu granica sa Ukrajinom, pod nazivom “Zapad 2017” koje su planirane za sredinu septembra, podsećaju na vojne manevre “Kavkaz 2008”, koje je Rusija na granicama sa Gruzijom izvela neposredno pred vojnom intervencijom u toj postsovjetskoj državi.

Putin ‘izdajnik’

Nepredvidivost ruskih političkih poteza biće uzrokovana i unutrašnjom političkom dinamikom u samoj Rusiji. S jedne strane, Putin i Jedinstvena Rusija se sledeće godine spremaju za predsedničke izbore. Tvrda ruka i vojno pokazivanje zuba Zapadu – proveren je ruski recept za dobijanje široke podrške birača.

Sa druge strane, uništavanjem prozapadne, liberalne opozicije, Putin je sve više suočen sa mladom generacijom radikalno raspoloženih birača, a posebno opozicijom, koja očekuje od ruskog predsednika da “Rusiju ponovo napravi velikom” i da Zapadu u Ukrajini jasno pokaže ko je u svom dvorištu gazda. U suprotnom će ga proglasiti izdajnikom. Na svim predsedničkim izborima od raspada SSSR “drugi” do pobednika uvek je bio iz redova komunista. Ta situacija bi vremenom mogla da se okrene u korist tvrdih ruskih desničara.

Rešenje ukrajinske krize nije ni na horizontu. Pre svega, aneksija Krima i “hibridni rat” u Donbasu dva su prilično različita problema. Iako Zapad oštro osuđuje rusku okupaciju Ukrajine, zapadni partneri su tiho podeljeni oko toga da li da “zatvore oči” na aneksiju Krima i traže samo da se Rusija povuče iz Donbasa.

Rusija sama ne priznaje da je umešana u rat na Donbasu, stoga je moguće da će kao kukavičje jaje, vratiti pobunjen i “inficiran” Donbas u granice Ukrajine kako bi ponovo imala polugu za uticaj na politiku Kijeva. Ali teško je očekivati da će to isto uraditi sa Krimom, jer ga je Ukrajini otrgla i trijumfalno pripojila svojoj teritoriji.

Stoga Krim ostaje najveći izazov za testiranje političkih principa, jer bi se sa aneksijom mnogi u Evropi, ali i u Ukrajini, zbog mira sa Rusijom najradije možda tiho i pomirili.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera