Hag više nije saučesnik u ruganju žrtvama i pravdi

Najnovija nepravda zlog sveta usmerena protiv Srbije i vaskolikog srpstva u ovdašnjoj patriotskoj javnosti prošla je prillično nezapaženo.

Predsednik Mehanizma za međunarodne krivične sudove Karmel Agijus ukinuo je dosadašnju, posve skandaloznu praksu da haški osuđenici, nakon što odsluže dve trećine kazne, automatski budu pušteni na slobodu. Od sada nema puštanja iz zatvora ako osuđeni ratni zločinci ne pokažu jasne znakove rehabilitacije, tj. ako ne pokažu da prihvataju odgovornost za počinjena zlodela. Što ne znači da je dovoljno da kažu: “Kajem se i prihvatam odgovornost” nego da stvarno i realno priznaju krivicu za jezive zločine koje su počinili i da javno pokažu da se kaju.

Uvođenje nove prakse u Hagu nije izazvalo veće interesovanje među srpskim patriotama. Javilo se nekoliko dežurnih medija koji odbranu i zaštitu masovnih ubica sa srpskim pasošem smatraju profesionalnom obavezom – Politika, Večernje novosti i neizbežni Informer.

Tako su, na primer, Večernje novosti pod komandom Miloševićevog Gebelsa Milorada Vučelića gorko zaplakale nad zlehudom sudbinom Nebojše Pavkovića, Radislava Krstića, Radivoja Miletića, Sretena Lukića, Vlastimira Đorđevića i Radoslava Brđanina. Ovom poslednjem je Agijus već odbio zahtev za izlazak iz zatvora, navodeći da je “velika težina njegovih zločina prepreka njegovom ranom puštanju na slobodu”, te da “Brđanin nije pokazao da je uspešno rehabilitovan”.

Medijski pokrovitelji masovnih zločina

Ostali tek čekaju da im Agijus saopšti sličnu odluku, što u redakciji Večernjih novosti izaziva bes i ogorčenje jer je takvim ljudskim nesojima neprihvatljivo da srpski heroji koji su masovno istrebljivali civile samo zato što nisu Srbi uopšte budu u zatvoru. Među sociopatskim prikazama koje utvaraju da su patriote etnička čišćenja, mučenja zarobljenika, proterivanja nesrpskog stanovništva, pljačka i genocid ne smatraju se krivičnim nego junačkim delima.

Kivne su Večernje novosti na zlog Agijusa, pa ovako pišu: “Iako su pojedini na robiji i po dve decenije, prevremeni izlazak iz ćelija on uslovljava ponižavajućim zahtevom – da javno priznaju krivicu.” Javno priznanje krivice je za njih ponižavajuće, a nije ponižavajuće činiti najstrašnije ratne zločine. Trpati žene, decu i starce u hladnjače, pa ih zakopavati u masovne grobnice – to je valjda normalno za naše vrle patriote, ali zato javno priznati kakve si zločine činio – e, to je za njih ponižavajuće. I to se savršeno uklapa u svetonazor medijskih i intelektualnih pokrovitelja masovnih zločina.

Prema Rečniku Matice srpske, poniziti znači “dovesti sebe u položaj koji vređa lično dostojanstvo”, a dostojanstvo je “poštovanje koje ko svojom vrednošću ili pojavom izaziva”.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ratni zločinci među krvoločnim patriotskim novinarima izazivaju poštovanje upravo svojim zlodelima – što je neko veći zlikovac, to je poštovaniji u zajednici njihovih dobrovoljnih mentalnih saučesnika. Zato su na vrhu zločinačke ATP liste Radovan Karadžić i Ratko Mladić kao gospodari genocida. Njima već blista oreol nad glavom jer u svojim poklonicima izazivaju divljenje i obožavanje.

Za ljubitelje masovnih ubica nije sporno da njihovi idoli kažu šta su radili nego to što bi priznanje i javno pokajanje njihove zločine prikazalo kao ono što jesu – najokrutnije činove nasilja koje jedno ljudsko biće može da učini drugom, a ne kao herojska dela za naciju i Veliku Srbiju.

Hitni poslovi od nacionalne važnosti

Mediji koji simpatišu zlikovce našli su sagovornike samo među advokatima ratnih zločinaca, a tekstovi koji protestuju protiv haške odluke nisu izazvali lavinu ogorčenih komentara, kao što je to bio slučaj sa sličnim sadržajima proteklih godina i decenija. Što je razumljivo: krvožedno čitalaštvo trenutno je zauzeto brigom za sopstvenu i egzistenciju bližnjih, usled epidemije bolesti KOVID-19. Kada osete strah za sopstveni život, čak i najgorljivije pristaše velikosrpskog projekta privremeno zaborave na podršku onima koji su sa nepodnošljivom lakoćom uzimali tuđe živote. Bez brige – čim opasnost prođe, većina će se vratiti svom omiljenom hobiju.

Zabrinjava odsustvo dežurnih branilaca krvavih nacionalnih svetinja, silnih profesora univerziteta, pisaca, intelektualaca koji vazda stoje na braniku svakog Srbina koji čami po evropskim zatvorima, pod uslovom da je odgovoran bar za neko masovno ubistvo ili progon. Niko ni glasa od sebe da pusti. Gde su Slobodan Antonić, Miloš Ković, Časlav Koprivica, Slobodan Reljić, Dušan Proroković, Vladimir Dimitrijević, Miša Đurković i mnogi drugi? Zar su i oni podlegli bojazni od epidemije? Naprotiv, to su junaci bez mane i straha, samo su trenutno zauzeti hitnijim poslovima od nacionalnog značaja.

Uputili su peticiju patrijarhu Irineju da omogući pastvi prisustvo na liturgiji koju je potpisalo jedva nekih 5.560 vernika u zemlji u kojoj pravoslavnih hrišćana ima više od šest miliona, prema poslednjem popisu. Takvi su naši nacionalno onesvešćeni intelektualci: kada nisu u mogućnosti da naude neprijateljima srpskog naroda, rado bi ugrozili svoj i živote drugih pravoslavnih vernika. U ime vere u nekog samo njima znanog Boga, u skladu sa revidiranom verzijom jevanđelja za doba pandemije i apdejtovanom Božjom zapovešću: “Ljubi bližnjeg svog i prenesi mu koronu”.

Državna zaštita masovnih ubica

Haška praksa koju je prekinuo Agijus obesmišljavala je koncept kazne. Zahvaljujući čudnom običaju da osuđenici budu pušteni na slobodu čim odsluže dve trećine kazne, do 2013. od 69 zločinaca na slobodi se našlo njih 40. Čak i kad su na rečima pokazivali kajanje, poput Veselina Šljivančanina, to je bilo samo zato da bi bili ranije oslobođeni. Čim bi se našli na slobodi, odmah bi krenuli u relativizaciju zločina, falsifikovanje prošlosti i ruganje žrtvama i pravdi. U tome ih je država Srbija podržavala svim sredstvima.

Šljivančanin je svoju revizionističku delatnost razvio pod okriljem Srpske napredne stranke. Njegov kolega po zločinu Nikola Šainović postao je član Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije čim je izašao iz ćelije. Ministar odbrane Aleksandar Vulin imenovao je Vladimira Lazarevića za predavača na Vojnoj akademiji, a pokrenuo je i čitavu ediciju u okviru izdavačke delatnosti koja objavljuje knjige ratnih zločinaca sa ciljem njihovog opravdavanja. Intelektualna elita, crkvene vođe i većina medija uporno proglašavaju najogavnije ubice za nacionalne heroje i negiraju zločine za koje su osuđeni.

Jasno je i da bi većina oslobođenih osuđenika ponovila zlodela ako bi država to od njih zatražila. U takvoj atmosferi koju stvaraju vlast i njihovi aparati, u poricanju kao poslednjoj fazi genocida postaje kristalno jasno da je prevremeno puštanje zločinaca na slobodu besmisleno i kontraproduktivno.

Primeri pokajanja bili su zaista retki, ogromna većina osuđenika tvrdokorno je ostala privržena svojoj zločinačkoj prošlosti, ne priznajući da su učinili bilo šta pogrešno.

Jedan od retkih koji je iskreno priznao krivicu bio je Milan Babić, nekadašnji predsednik Republike Srpske Krajine, koji je na suđenju u Hagu izjavio: “Izlazim pred ovaj Tribunal sa dubokim osećanjem sramote i kajanja. Dozvolio sam sebi da učestvujem u progonu najgore vrste protiv ljudi samo zato što su bili Hrvati, a ne Srbi. Žaljenje koje osećam zbog toga je bol sa kojim moram živeti ostatak života. Molim moju braću Hrvate da oproste braći Srbima. Preklinjem moj srpski narod da ostavi prošlost iza sebe i okrene se budućnosti gde će dobro, saosećanje i pravda na neki način olakšati rezultate zla u kome sam i sam učestvovao.” Ove reči Babić je izrekao u januaru 2004, a šest meseci kasnije osuđen je na 13 godina zatvora. Izvršio je samoubistvo 5. marta 2006. Ni priznanje nije pomoglo – teret krivice bio je pretežak za nošenje.

Pokajanje – antidržavna djelatnost

Babić je izuzetak; pravilo tvore lažna priznanja i pokajanja, poput onog Biljane Plavšić. Na sudu je priznala krivicu kako bi joj dosudili manju kaznu, potom je i ona puštena nakon dve trećine odsluženog vremena. Čim se obrela na slobodi, povukla je priznanje, rekavši da je “sebe žrtvovala”, da je priznala zločine protiv čovečnosti kako bi ostale tačke optužnice bile odbačene, pre svega ona koja se odnosi na genocid, te da bi izbegla suđenje koje bi “moglo potrajati tri, tri i po godine”.

Kako reče ratna zločinka: “S obzirom na moje godine, to nije bila prihvatljiva opcija.” Zaista dirljiv izliv samosažaljenja, pogotovo kad dolazi od žene odgovorne za desetine hiljada grobova po Bosni i Hercegovini.

Nakon silesije sličnih gaženja po ljudskoj savesti, osećanju pravde, elementarnoj empatiji i zdravom razumu, sad bar takvi primerci zločinačke izopačenosti neće biti oslobađani dok ne odsluže punu kaznu. Ako ništa drugo, zahvaljujući odluci Karmela Agijusa, Hag više neće biti saučesnik u neljudskom ruganju žrtvama i pravdi. On je učinio sve što je u njegovoj moći da pravda koliko-toliko bude zadovoljena.

Za razliku od zvanične Srbije, koja upreže sva moguća sredstva kako bi sprečila zločince u eventualnom pokajanju i rehabilitaciji. Zahvaljujući vrednom radu političkih, crkvenih i intelektualnih elita, priznanje zločina u Srbiji se tretira kao čin izdaje nacionalnih interesa, a pokajanje kao neprijateljstvo prema državi i ideološkom projektu velikosrpskog nacionalizma na kojem je nastala. Za naše udarnike nacionalne propasti i sramote savest je i dalje srpski neprijatelj broj jedan.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera