Oglasi

Grci između ivice katastrofe i ivice propasti

Grci se nisu uplašili ucjena prije referenduma, nadati se da njihovi lideri neće ustuknuti ni u danima koji slijede.
Grčka je europsko ogledalo koje Europa ne smije razbiti jer, ako to učini, na horizontu možemo vidjeti više od sedam godina nesrećeReuters

Piše: Filip Balunović

Da ste nešto napisali pre referenduma u Grčkoj, verovatno ne biste predvideli njegov rezultat. Da ste pisali u noći nakon, ne bi vam na pamet palo da će Janis Varufakis podneti ostavku sledećeg jutra. Ako pišete u ovom trenutku, ne znate hoće li se potvrditi predviđanja da je novi ministar finansija Euklid Cakalotos zapravo „tvrdolinijaš“ i da će biti još čvršći pregovarač sa kreditorima.

Koje bi onda bilo pravo pitanje u ovom trenutku? Šta će biti s Grčkom ili šta će biti sa Evropskom unijom i evrozonom? Ovde ću postaviti hipotezu da je to isto pitanje, odnosno njegovo lice i naličje.

Grčka je lice, EU naličje. Ako EU i Nemačka drže ključeve grčke tamnice, Grčka je evropsko ogledalo koje ova ne sme da razbije jer ako to učini, na horizontu možemo videti više od sedam godina nesreće.

U rasprave oko grčkog pitanja najviše su se sa svih strana uključili ekonomisti. Utisak javnosti je da grčko pitanje jeste delom političko, ali pre svega ekonomsko. U tome se i vidi razlika između grčkog tima ekonomista i ostatka ekonomskih stručnjaka širom Evrope, uključujući i države našeg regiona.

Sirizini ekonomisti, iako školovani na Zapadu, svoju struku vide kao političku ekonomiju. Ostali smatraju ekonomiju naukom koja počiva na „apolitičnim“ zakonitostima.

Drugopomenuti svi uglas viču da su mere štednje, preko leđa najsiromašnijih, neophodne, jer oni vide ekonomiju kao set gotovo prirodnih zakonitosti. Prvopomenuti kažu da ne postoje prirodne zakonitosti ekonomije, već samo političke ekonomije.

Ovo znači da ništa ne može biti ekonomski neophodno. Reč je o ideološkom okviru koji nekome odgovara, a nekome ne. Do pre pet meseci, grčke vladajuće partije pronalazile su svoj interes u praćenju interesa zemalja kreditora i međunarodnih finansijskih i drugih institucija pod kontrolom najmoćnijih država Evrope.

Bljesak vladavine naroda

Sa dolaskom Sirize na vlast, ovaj je trend prekinut i zajedno sa ozbiljnom većinom od 61% glasova na referendumu, ona je rekla „ne“ merama štednje i ucenama. Ovaj referendum bio je demokratski praznik, bljesak vladavine naroda. Simbolički, ovaj čin je obasjao čitavu Evropu, ali ne na način na koji nas na Balkanu, primera radi, osvetljava ili bolje reći prosvetljava EU. Grčki strop svetlosti omogućio nam je da vidimo dalje i dublje nego što smo do sad mogli. Strop koji šalje EU ide pravo u oči i zaslepljujući je.

Neposredno pre referenduma u Grčkoj, jedan je novinar ocenio da tamošnji narod može da bira između katastrofe i propasti. Sebi ću dati za pravo da propašću nazovem prihvatanje zahteva kreditora, a katastrofom neprihvatanje.

Evo u čemu vidim fundamentalnu razliku. Najpre, o katastrofi. Sa odbijanjem zahteva kreditora, Grčka rizikuje izlazak iz evrozone. To bi značilo nekoliko stvari, a između ostalog i devalvaciju vrednosti nove valute, smanjenje životnog standarda za 40 ili 50%. Cena uvoza porasla bi skladno proporciji u kojoj je novac devalviran, a Grčka nije zemlja koja živi od izvoza, jer nema dovoljno proizvodnih kapaciteta da pokrije domaću potražnju. Dakle, morala bi da uvozi po znatno nepovoljnijim uslovima. To su sve posledice neprihvatanja zahteva kreditora.

Ako pretpostavimo da bi Grčka jednostavno odbila da isplati dug, tj. da bi proglasila bankrot, teško je pretpostaviti odakle bi Vlada, sa devalviranom valutom, praznom državnom kasom i nesolventnim bankama, pronašla novac za namirivanje potreba domaćeg stanovništva. Ovo je naravno teško pretpostaviti samo u slučaju da ostanemo unutar obrasca ekonomske nužnosti, odnosno sekularnog božanstva oličenom u slobodnom tržištu i privatnoj svojini.

Jedan od najistaknutijih Sirizinih parlamentaraca Kostas Lapavicas već je predložio što hitnije preuzimanje banaka. Ovo se u narodu naziva još i nacionalizacijom. Spekuliše se i da je Grčkoj ponuđeno članstvo u razvojnoj banci BRIKS-a. Međutim, sve ove eventualne mere i scenariji koji nisu s one strane zemaljskog već su samo s one strane danas dominantnog, nisu u mom fokusu ovde.

Propast nastupa progresivno

Ono što je mnogo značajnije, jeste da grčka katastrofa, koja bi svakako na kraće ili duge staze nastupila ukoliko se ne bi prihvatili zahtevi kreditora, ne bi bila samo grčka. Ona bi automatski postala i evropska katastrofa.

Iako je grčki dug od 323 milijarde evra nemerljiv sa dugovima ostalih zemalja suočenih sa velikim dugom i brutalnim zahtevima kreditora, gotovo je izvesno da bi u roku od nekoliko meseci, u čitavoj mediteranskoj, ali moguće i u drugim delovima Evrope, snaga političkih opcija koje se protive merama štednje porasla.

Kako, zapitaće se neko, kada bi pred očima imali Grčku koja se bori da ostane u životu nakon katastrofe? Tako što bi takođe pred očima imali i drugu opciju a to je propast, u čijem se poslednjem stadijumu  nalazi Grčka – upravo zbog poslušnosti prema zahtevima kreditora.

Za razliku od katastrofe koja se na starogrčkom upotrebljavala kao reč koja bi opisala rasplet ili „klimaks“ dramske radnje (koji može biti srećan ili tužan), propast nastupa progresivno, u etapama i podrazumeva sledeće.

Usvoje se zahtevi za merama štednje. Za uzvrat dobijete novu tranšu kredita, od kojih (već je bio slučaj sa Grčkom u proteklih pet godina), blizu 80 % odlazi ponovo nazad bankama zemalja kreditora. Deo ode na isplatu penzija i plata jer su vam svi domaći ekonomski kapaciteti uništeni recesijom.

Onda se ponovo zadužujete kod istih onih banaka i kreditora od kojih ste već nekoliko puta pozajmili da biste baš njima vratili dugove, sa kamatama. To može da traje neko vreme, a onda procure izveštaji MMF-a u kojima se kaže da aktuelne mere ne samo da ne doprinose ekonomskom oporavku, već ubrzavaju sunovrat. Glavni kreditori (što nije MMF) uprkos tome i dalje vas ucenjuju, ne biste li nastavili sa merama.

Ukoliko pristanete, u jednom trenutku počnete da rasprodajete sve jer to postaju novi uslovi pri zaduživanju. Ostrva, kompanije, zemlju. Kad i toga ponestane, problematika poprima ontološki karakter. Nije više stvar u tome da neko od vas traži nešto što posedujete, već sada traži vas same.

Masovni slom srca

Kako se poetično izrazio Tarik Ali, kreditori su tražili na tanjiru Ciprasovu glavu i Varufakisove testise. Kasnije, kako je napisala makedonska politologinja Biljana Vankovska, ispostavilo se da su dobili Ciprasove testise i Varufakisovu glavu, s obzirom na to da je Varufakis morao da napusti mesto ministra finansija. Ta ontološka razina, poslednja je u procesu propadanja.

Dakle, kada propadate, onda propadate sami i povratka nema, jer ono što se u poslednjem stadijumu od vas otuđuje - ste vi sami. Put katastrofe je drugačiji, jer onaj koji vas u nju gurne, u konkretnom slučaju rizikuje isti ili sličan scenario. Niko od evropskih lidera pa ni Merkel, ne zna šta bi moglo da usledi ukoliko bi Grčka izašla iz evrozone.

Ono što je sigurno, jeste to da nikakvi altruistički razlozi ne stoje iza njihovog “strpljenja”. Iza njega stoji strah od toga da bi razbijeno grčko ogledalo moglo da košta samu EU, kao i Nemačku koja se o EU najviše koristi. Tako, vodeći zvaničnici čekaju da za njih prljavi posao javnog ucenjivanja obave oni manje bitni.

Tu se ubrajaju zapaljive izjave vicekancelara Zigmana Gabrijela (predsednik SPD-a), predsednika Evropskog parlamenta Šulca, bivšeg belgijskog premijera i poslanika u Evropskom parlamentu Verhofštata. „Ishod grčkog referenduma je opasan“, „Grčka je srušila poslednji most sa Evropom“, samo su neke od izjava nakon referenduma. Demokratija, po njima, ruši mostove sa Evropom, što može značiti samo jedno.

Da ne spominjemo pretnje i ucene pre referenduma koje, kako je to izrekao gorepomenuti Kostas Lapavicas, nisu uključivale jedino pretnje masovnim slomom srca (massive heartbreak) i sifilisom, ukoliko pobedi „OXI“.

Narod Grčke nije se uplašio ucena pre referenduma, ostaje nam da se nadamo da njegovo liderstvo neće ustuknuti ni u danima koji slede. Ostaje nam da se nadamo da Varufakis nije sklonjen da bi se udovoljilo želji kreditora. Ostaje nam da se nadamo da će u svakom slučaju, Cakalotos ostati lojalan svojim političko – ekonomskim uverenjima. Ako to bude tako, na ivici smo katastrofe, što je dobro – mnogo bolje nego da smo na ivici propasti.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.