Gradonačelnik Mali, primanja visoka

Piše: Ratko Femić

Gradonačelnik Beograda Siniša Mali prima tri mesečne plate, ukupno 339.845 dinara (približno 3.000 evra). Prema podacima Agencije za borbu protiv korupcije, Mali je član Upravnog odbora Kliničkog centra Srbije i za tu funkciju mesečno prima 43.845 dinara (380 evra); kao predsednik Upravnog odbora Komercijalne banke prima 176.000 dinara (približno 1.500 evra), plata gradonačelnika iznosi 120.000 dinara (približno 1.000 evra). Platu u Kliničkom centru Srbije i Komercijalnoj banci prima od aprila, odnosno jula 2013. godine, kada je već bio savetnik najmoćnijeg čoveka u Srbiji, sadašnjeg premijera Aleksandra Vučića. Platu gradonačelnika prima od 24. aprila 2014. godine.

Tribuni aktuelne vlasti često su isticali podatke o poslovanju firmi bivšeg gradonačelnika Dragana Đilasa i znatan skok dobiti njegovih preduzeća posle dolaska Demokratske stranke na vlast. To je, izgleda, uobičajen biznis model pripadnika upravljačke kaste, jer je i firmi Siniše Malog krenulo otkad je Srpska napredna stranka došla na vlast. Njegova firma Oli Consulting, prema finansijskom izveštaju iz 2013. godine, ima poslovne prihode od 20,3 miliona dinara (približno 175.000 evra), s dobitkom od 7,8 miliona dinara (približno 68.000 evra). Poslovni prihodi iz prethodne godine bili su 9,7 miliona dinara (približno 85.000 evra), a netodobitak 3,1 milion dinara (približno 27.000 evra). Možda to i nema veze sa tim što je Mali bio Vučićev savetnik u prethodnoj vladi i što je 2013. godine, posle smenjivanja Đilasa, postao predsednik Privremenog veća Grada Beograda.

Pitanje je od čega žive pojedini političari, bez obzira na to da li su na vlasti ili ne, imajući u vidu njihov način života, ekskluzivna zimovanja i letovanja, skupocena odela i automobile.

Mali je plaćeniji i od premijera i od predsednika države, ali nije jedini, jer mnogi u državnom aparatu po svojim mesečnim primanjima “šiju” državni vrh Srbije. Ministri često nisu na vrhu platne lestvice u ministarstvima. Pitanje je od čega žive pojedini političari, bez obzira na to da li su na vlasti ili ne, imajući u vidu njihov način života, ekskluzivna zimovanja i letovanja, skupocena odela i automobile. Same njihove plate u administraciji nisu baš toliko visoke, a premijer Vučić obećao je da će, u okviru mera štednje, dodatno oporezovati najviše državne funkcionere te će tako predsednik i premijer, umesto dosadašnjih 150.000 dinara (približno 1.300 evra), primati po 120.000 dinara (približno 1.000 evra).

Poređenja radi, slovenski premijer zarađuje blizu 3.000 evra, prosečna plata crnogorskih funkcionera je blizu 1.500 evra, a hrvatskih blizu 2.100 evra. Nije precizirano da li će se predložena mera odnositi i na lokalni nivo, kao i da li će se oporezivati kompletna primanja, a ne samo plate, od kojih, gotovo je izvesno, mnogi političari i ne žive.

Nezaposlenost i bijela kuga

Sigurno da nije Mali najgori u ovom popularnom sportu među srpskim političarima, ali jeste primer kako oni koji imaju – imaju još više, u situaciji kada oni koji nemaju dovoljno – imaju još manje. Da ironija bude veća, dok pojedinci na položajima umnožavaju zarade i funkcije, Grad Beograd je smanjio pomoć nezaposlenim porodiljama sa 50.000 (približno 430 evra) na 20.000 dinara (približno 170 evra). Tako će na duge staze bar rešiti problem nezaposlenosti po malo prilagođenom receptu – “što je više samoubica, to je manje ubica”, koji u našoj lokalnoj varijanti zvuči “što je veća bela kuga, to je manja nezaposlenost”.

S obzirom na finansijske rukavce i šipražja kroz koje su zamaskirani razni dodatni poslovi i apanaže zaslužnih partijskih vojnika, teško je utvrditi koliko Srbija ima Bajatovića (Dušan Bajatović, poslanik i potpredsednik Socijalističke partije Srbije, direktor Srbijagasa, koji, prema pisanju medija, od marta prošle godine obavlja pet funkcija i mesečno zarađuje gotovo dva miliona dinara, što je približno 17.500 evra).

Dok pojedinci na položajima umnožavaju zarade i funkcije, Grad Beograd je smanjio pomoć nezaposlenim porodiljama sa 430 na 170 evra.

Mnogo je politički promiskuitetnih koji obezbeđuju sebi više funkcija da bi imali dovoljna primanja. Mada se i deo tih primanja vraća u partijsku kasu. Uvek je toga bilo i ma kakvi propisi donošeni s ciljem ubijanja apetita alavih funkcionera, uvek ih pobedi kreativnost u iznalaženju mogućnosti da se prima više plata ili da se omogući bolje poslovanje privatnim firmama.

Bivša ministarka zdravlja Slavica Đukić Dejanović bez plate je vodila Ministarstvo zdravlja, ali zato je imala primanja na tri druga fronta – 92.700 dinara (približno 800 evra) u Kliničkom centru Kragujevac, 76.326 dinara (približno 660 evra) na Medicinskom fakultetu u istom gradu, kao i 350.000 dinara (približno 3.000 evra) za naučno-istraživačku delatnost u Kliničkom centru Kragujevac. To je već druga krajnost. Pitanje je šta je u takvim slučajevima ljudima preče: resor u vladi, gde rade besplatno, ili posao, gde zarađuju dobru platu, i mogu li uspešno da obavljaju oba posla? Posao ministra je dovoljno odgovoran i zahtevan, a dodatni angažman samo pokazuje koliko je državni činovnik posvećen interesu građana. U sadašnjoj Vladi, na primer, šest ministara primaće platu tamo gde su radili pre dolaska u Vučićev kabinet.

Juriš na vladajuću stranku

Tako ne mogu da daju svoj maksimum, ali doprinose iluziji o skromnosti i sveopštoj štednji. Puna usta štednje, a u Vladi sede dva ministra bez portfelja, i to za resore koji već postoje u okviru drugih ministarstava. Nije li to primer rasipništva? Ali, važno je da neko može da kaže – sad imamo manju vladu. I kada se odreknu plata u vladi, opštini, agenciji… za pripadnike upravljačke kaste nema zime, jer su ogrnuti partijskom brigom kao debelim krznom belog medveda, što ih štiti baš kao što je zaštićena i ova ugrožena polarna vrsta.

Građanima su vidljiviji samo primeri najisturenijih i najpoznatijih ljudi. Manje poznati su dodatno zaštićeni svojom relativnom anonimnošću na nacionalnom nivou. Šta se tek radi na lokalu, na nižim funkcijama, gde partijski lumpenproletarijat isisava dušu iz lokalnih budžeta kao nagradu za partijska pregnuća… Ovakva praksa bode oči, naročito u zemlji u kojoj ljudi rasprodaju svoje stvari da bi sakupili pare za lečenje dece i gde se nezaposlenost kreće gotovo 29 odsto, a prema predviđanjima Instituta za istraživanja tržišta, još će da raste.

U poslednja dva meseca u vladajuću partiju učlanilo se čak 60.000 ljudi, što znači da se građani dovijaju na razne načine ne bi li došli do zaposlenja, ili čak ušli u vladajuću kastu.

Nedavna izjava funkcionera SNS-a da se u poslednja dva meseca u tu partiju učlanilo čak 60.000 ljudi znači da se građani dovijaju na razne načine ne bi li došli do zaposlenja, ili čak ušli u vladajuću kastu. Za dobru zaradu mnogo su važnija partijska pripadnost i mesto u hijerarhiji vlasti nego kvalifikacije. To je svojevrstan kapital, koji, u zamenu za lojalnost partiji ili moćnom lideru, podrazumeva bonuse u vidu članstva u raznim odborima, savetnička mesta u privatnim kompanijama…

Političari su na položaje došli iz naroda i ako nam se ove stvari redovno dešavaju iz mandata u mandate, biće da je i ta baza iz koje su potekli sklona srebroljublju. Ali, mentalitet, nivo društvene svesti i opšte ljudske slabosti ne treba da budu problem. U ozbiljnoj i sređenoj državi ne razmišlja se o dilemi da li pohlepni ljudi korumpiraju politiku ili politika korumpira ljude. Tamo gde funkcionišu sistem, jake institucije i snažni kontrolni mehanizmi, funkcioneri se ne klanjaju moćnim ličnostima, od kojih sve zavisi.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera