Gotov je – načet je!

Piše: Božidar Andrejić

Kraj vladavine Slobodana Miloševića obeležen je otporaškim crtežom stisnute crne pesnice (ništa ovde bez neke „crne ruke“) i sloganom „Gotov je.“ Posle najnovijih izbora u Srbiji, pojedini autori su analize „istorijskih rezultata“ što ih je postigla stranka oproštajnog govornika nad Slobinim odrom saželi u analogni slogan „Načet je…“

Pa, kako će se to odraziti na Skupštinu Srbije i da li će njen sastav produbljivati naprslinu „svevladajućih“? Brojaše, brojaše i najzad, „licem na Đurđevdan“ izbrojaše rezultate.

U Skupštini će, prema zvaničnim rezultatima SNS imati 131 mesto, koalicija SPS-JS 29, radikali 22, DS 16, “Dosta je bilo” 16, Dveri-DSS 13, SDS-LDP-LSV 13.

Savez vojvođanskih Mađara biće zastupljen sa četiri poslanika, Bošnjačka demokratska zajednica Sandžaka (Moamera Zukorlića) sa dva, SDA Sandžaka (ugljaninovci) takođe sa dva, a Partija za demokratsko delovanje, albanske manjine sa juga Srbije zvanog i Preševska dolina, te Zelena stranka sa po jednim mandatom.

Dakle izborna matematika beše u dlaku ista kao i pre ponovljenih izbora na godišnjicu smrti druga Tita (od koga je za tri godine Vučić, kako kaže, uradio više nego ovaj za sve vreme vlasti).

„Načet je…“

Međutim, popravni izbori za skoro 20 hiljada upisanih birača uneli su u srpski politički milje nešto intrigantnije od statistike. Već i prva prebrojavanja klupa u parlamentu, izazvala su gotovo jednodušnost brojnih analitičara da će novi skupštinski saziv biti dinamičniji od prethodnog, sa manje „jednoumlja“. Jer, uprkos strasnoj Vučićevoj želji da se približi dvotrećinskoj većini, ambivalentna koalicija oko SNS zaustavila se na svega pet glasova iznad natpolovične.

Takve procene su se bazirale na nabrajanju glasnih, pametnih, nenaklonjenih Vučiću potencijalnih vođa novih poslaničkih grupa: Radulović, Zukorlić, Tadić, Jovanović, Obradović, Rašković –Ivić… I, naravno, vojvoda, bivši mentor i nosilac maskirne uniforme (u kojoj je ličio na „steonu žabu“ kako mu je devedesetih „prišio“ jedan poslanik) ispod koje je izašao i preumljeni i presvučeni višekratni premijer.
Svemu ovome u još u predizborju pridružile su se i procene sažete u pretpostavljanom, i ,ruku na srce u delu političke javnosti priželjkivanom, a može biti i iluzornom sloganu – „Načet je…“

„Sloganov kum“ bio je Radivoj Cvetićanin, uticajni kolumnista lista Danas, inače među brojnim ulogama, „najtazije bivši“ ambasador Srbije u Hrvatskoj.

Njegova debelo proračunata, ali dubinska zapažanja o načetosti pošla su od vere u pomenuti „spisak glasnih“, ali su ukazala na znatniju činjenicu. Onu da je Vučić bio veoma kivan na narod, ali je to prećutkivao. Ne samo da nije stekao legitimitet i mandate za lagodne promene Ustava, već je sa osvojenim brojem poslanika, kad se oduzmu ona mesta koje mora da teslimi satelitima u koaliciji, spao na 98 samo svojih esenesovaca.

Tu se negde krila i rezolutnost Vučićeva u prvom obraćanju javnosti pred izbornu ponoć kad je „zakovao“ još neprebrojane rezultate na tački gde čak četiri okolocenzusne stranke po njemu nisu ni prešle crtu. I  sledstveno tome, kako se tvrdi, do te mere prepao RIK, posebno njenog predsednika, a svog člana Dejana Đurđevića, da na kašičicu prazni glasačke džakove.

Osim nesuđenog slogana za skoru političku budućnost srpskog parlamentarizma, i naslovom– „panika pobednika“ – ovaj je komentator cinično opisao o čemu je reč bila tada u krugovima SNS-koalicije i što su i drugi, možda ne tako „skalpelski“ zapažali.

Tada je i izgledalo, posebno zbog Vučićeve  „nadrndanosti“ u noći izbora, da će ova napuklina uveliko obeležiti naredni mandat skupštine i vlade. I da će srpski parlament ubuduće biti ne samo dinamičan, već i prepun već viđene stare galame, nadvikivanja, žestokih polemika, a uz Šešelja i nalik na kozačku skupštinu.

Sa tim valja računati, ali je interval do konačnih rezultata ukazao i na neka vešta dovijanja kojim će vidljiva pukotina u parlamentarnoj potkrepi (sve)vlasti biti krpljena. Ona je objektivno smanjena već samim „osvajanjem“ gotovo svih glasajućih opština, Vojvodinu i da ne pominjemo.

Jeste  Pajtić još u noći kad su se svi „okolocenzusni“ udružili za kako je to ocenio Vučić – „uguravanje DSS-Dveri“ u Skupštinu, poentirao „Večeras je početak kraja Aleksandra Vučića.“

Jeste i lider  pokreta „Dosta je bilo“ Saša Radulović tada Vučiću rekao uta-ta: “To se dešava kada raspisuješ izbore, kada im vreme nije.”
Ali, sada je jasno da Vučić sprema kontramere.

Već se nazire da će ići u dodatne koalicije. One će mu, s jedne strane, broj „simpatizera“ u glasačkoj mašini približavati ka magičnoj dvotrećinskoj većini. S druge strane, taj višak „u suštini nepotrebnih partnera“ – kako reče njegov SNS-potpredsednik dr Stefanović“ – može biti upotrebljen kao rezerva ako se neko od unutarkoalicionih partnera otme kontroli zbog neuslišenih interesa. Oni se, pak, u dizanju dva prsta broje od 98 esenesovaca do 131 koalicionista.

Pokrenut je dakle proces „pacifikovanja“ glasne i konstruktivne opozicije. Odnosno, dešava se ono što je jedan kolega zapazio – Vučić je kao neka hemikalija, u kojugod ga smesu stavljaš on sastojke rastvara na sitne čestice.

Nit je Pajtić Volter, nit Srbija volterovska

Na novoj politici saradnje sa manjinama pakt sa Pastorovim Mađarima je već obnarodovan; Zukorlić se javno ponudio i ponuda će belćim biti „neodbijena“; šuška se, a on žestoko demantuje i o Čedi Jovanoviću, kad se već Tadić oštro ogradio, a za svoje partnere rekao, „a oni nek rade kako ’oće“.

Pastor pak smatra LSV kao idealnu autentičnu vojvođansku stranku za trećeg partnera u Vojvodini… pa kako će se onda Čanak ponašati na „spratu više“, u Republici… Čak se i dalje u špekulacijama optira sa Dačićevim socijalistima. Jer su oni zgodniji kao partneri „u srdačnom neprijateljstvu“, nego kao faktor jačanja opozicije.

Konačno, ima i onih koji veruju u tezu DSS-lidersice da je „napravljen tajni pakt sa Šešeljem“. I da nije tako, Šešelj će kao „oštra opozicija Vučiću“, zapravo svršavati svoju stvar – da „samoreklamom“ za „pokidivim“  skupštinskim govornicama ojača dotle da savezi s njim postanu ili neizbežni ili odstupnica pred nemilostivom Evropom. (Vulinova „buva“ i onomad: ako je Evropa umorna od proširenja, Srbija je umorna od ucenjivanja.)

Služiće vojvoda horor cirkusa i za ruženje opozicije kao takve.Važno je da se ruži, nema veze što je proevropska, kakvim se gradi i A. V. Ružiće i desnicu što nije kvalitetna poput njegovih šešeljevaca. I neće oni biti jedina desnica koja će da raste.

Jedan njen deo je pripušten u Skupštinu i došao do nove materijalne i propagandne infuzije. I to razrastanje snaga koje su i na ivici fašizma veća je društvena pogubnost od Vučićevog brecanja na kritiku kao da je mržnja.

Sindrom „ranjene zveri“ zbog objektivno „Pirove pobede“  dobijanjem jače opozicije nego što je očekivao, dakle, ne mora da proradi u Vučiću. Ali, opet, on je i ranije i zbog manjeg obima kritike iz onemoćale opozicije burno reagovao.

Pa i izbore je raspisao jer kritike mrzitelja njega, čitaj Srbije, tvore društvenu nestabilnost i antireformsku atmosferu te mora da „dopuni“ legitimitet. Baš zato je jasno da je mnogo toga nejasno.

Desetak dana između prvog i ponovljenog glasanja bio je tajm-aut za premišljanja, ali se farbao i lakmus papir „popravnih“ izbora te otvarala još suštinskija pitanja. 

Desila se, u ime sloboda i prava građana da biraju, kolektivna  i principijelna podrška  partija sa dna izbornih rezultata (zamalo ne ispade „sa dna kace“) koaliciji DSS-Dveri da prođe cenzus. Čak i uz kontroverzan i „dilematičan“ Pajtićev poziv da i „njegovi“ glasaju za ultradesničarske Dveri.

I šta ćemo – niti je Pajtić Volter („ne slažem se sa vama, ali ću se uvek zalagati da vaše miljenje slobodno kažete“), niti je Srbija danas imalo „volterovska.“ Bliže je stvarnosti da je to grupno „poništavanje svakog principa“ gaženjem jednog, zarad drugog principa ukazalo i na ranjivost i nekonzistentnost opozicije, ali i potencijalne kompromise koji u parlamentu mogu ličiti i na onu „da se ne zna ko pije a ko plaća“.

Desnici će biti mnogo lakše

U Srbiji parlamentarne ere odavno su potrvene ideološke razlike među partijama. I kad se zanemari njihova pre svega inetersna ustrojenost, ostaje da se veruje da će glavna linija podele u novom parlamentu biti na proevropske i antievropske, tj. proruske snage. Pa sve to dodatno smuljano podelom po liniji pro i antivučićevske.

U tom smislu, desnici će biti mnogo lakše, na raspolaganju im je i antievropska i antivučićevska retorika i praksa. Proevropska opozicija objektivno će biti u dilemama kako da se opire Vučiću, kad on recimo, proevropski i reformski nastupa. Tu je Jovanović zgodan primer: Čedu mogu da gađaju svi zbog najavljenog principijelnog stava da, kao i ranije, podrži mere koje su napredne i proevropske. Plus sledeći faktor – na dan konstruisanja ovog teksta „principijelna grupa“ koja je podržala ultraše, kaže, da će i dalje povremeno koalicirati kad im se „principi“ potrefe.

Zato se može desiti da od antivučićevske orijentacije ostane samo da ga kao u pouci o onoj kravi iz psiholoških udžbenika grde ne što daje reformsko mleko, nego što ga nervoznim repom i nogama, jureći obade i muhe, prosipa. I tada, i njemu, ali i svima oko njega će ostajati dovoljno onog ultimativog srpskog inata iz maksime „e, sad neću ni kako ja ’oću.“ Kad se odbacuju i dobre ideje samo zato što su iz drugog tabora.

Zato će, kaže se ovde često, glavna očekivanja  za žestoko i istovremeno proevropsko opozicionarstvo biti usmerena ka Saši Raduloviću. Tu ovi redovi klizaju ka subjektivnom zapažanju.

Ako su kako uče stari Latini „oči prozori duše“, moglo bi se reći – ne znam kakva mu je duša, ali oči kao da već viđamo svakodnevno na hiljade puta. Deluju nekako – sveznajuće.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera