Gdje je granica između antisemitizma i kritike Izraela

“Sledeći put u Jerusalimu”, prkosno je poručila u prvom govoru posle pobede na takmičenju Eurosong izraelska pevačica Netta, čime je, ne samo uvukla politiku u umetničke vode, već i navukla gnev svih onih koji su kritični prema politici izraelske vlade prema Palestincima i okupiranim palestinskim teritorijama.

Odluka izraelskih organizatora da sledeći Eurosong bude održan u Tel Avivu možda je razočarala Nettu, ali je Evropljanima olakšala odluku da učestvuju u ovom takmičenju pop muzičara. Jednostavno, neće morati da objašnjavaju da li učešćem na Evroviziji u Jerusalimu zapravo potiru politički stav svojih zemalja, koje smatraju da status ovog svetog grada za tri religije može biti određen samo kroz izraelsko-palestinske mirovne pregovore.

Međutim, sama činjenica da će se 64. takmičenje “Pesme Evrovizije” održati u Izraelu podstaklo je grupu od 140 umetnika iz celog sveta da u pismu, koje je objavio londonski dnevni list The Guardian, podrže apel palestinskih umetnika na bojkot ovog takmičenja.

“Podržavamo apel palestinskih umetnika. Sa izraelskom državom ne treba sarađivati sve dok Palestinci ne dobiju slobodu, pravdu i prava koja im ta država oduzima”, navodi se u tekstu umetnika, među kojima su britanski reditelj Ken Loach i muzičar Roger Waters, ali i šest umetnika iz Izraela.

“Evrovizijsko takmičenje u Izraelu treba bojkotovati sve dok Izrael nastavlja višedecenijsko ugnjetavanje osnovnih prava i sloboda Palestinaca”, navode umetnici.

Bojkot, neinvestiranje, sankcije

Pismo je zapravo produkt pokreta poznatog kao BDS (bojkot, neinvestiranje, sankcije) koji je ustanovila grupa od više od 170 palestinskih organizacija civilnog društva, kako tvrde, sa ciljem da izvrše “nenasilni pritisak na Izrael sve dok se on ne povinuje međunarodnom pravo, ispunjavajući tri zahteva”: da prestane izraelska okupacija palestinskih teritorija, da postoji potpuna jednakost za arapsko-palestinske građane, kao i pravo na povratak palestinskih izbeglica izbeglih 1948. godine. BDS se ugleda na sličnu kampanju političkog, ekonomskog, umetničkog i kulturološkog bojkotovanja Južne Afrike, koja je na kraju dovela do pada režima apartheida u ovoj zemlji.

U situaciji u kojoj mirovni pregovori ne postoje, a izraelska vlada krši međunarodno pravo izgradnjom jevrejskih naselja na palestinskim okupiranim teritorijama, BDS doživljava rekordnu popularnost, naročito u Evropi. Iako su istupi pojedinih predstavnika ovog pokreta poprilično sporni jer dovode u pitanje pravo na opstanak Izraela, bojkot je postao realnost u kojem njegove evropske pristalice iskreno smatraju da je to njihov način da spreče da Izrael krši ljudska prava Palestinaca. A za to im, kako kažu, ne manjka argumenata, od nelegalnog širenja jevrejskih naselja u istočnom Jerusalimu i na Zapadnoj obali, do nedavno usvojenog zakona koji pravo na nacionalno samoopredeljenje u Izraelu daje isključivo Jevrejima.

Da je bojkot proteklih godina postao realnost svedoče, kako nova pravila Evropske unija koja onemogućavaju davanje grantova izraelskim projektima na okupiranim palestinskim teritorijama, tako i potezi evropskih državnih i privatnih kompanija, poput holandskog penzionog fonda PGGM, koji je 2014. povukao stotine miliona evra iz izraelskih banaka. Bojkotu su se pridružili i čuveni naučnici i umetnici, poput pevačica Lane Del Rey, Björk i Lorde, ili glumice Natalie Portman, ali mnogi od njih su se distancirali od samog pokreta BDS. Štaviše, australijski muzičar Nick Cave je prošle godine optužio pokret BDS da pokušava da “maltretira” umetnike koji nastupaju u Izraelu, a lisčni torturu prošao je i bend Radiohead.

‘Nije svaka kritika Izraela antisemitska’

BDS, međutim, izaziva sve više kontroverzi u Evropi, a iznova se pokušava odgovoriti na pitanje gde prestaje legitimna kritika Izraela, a počinje antisemitizam.

“Ne postoji ni standardan odgovor, niti jasna definicija”, odgovorio je na to pitanje Jeremy Issacharow, izraelski ambasador u Berlinu, u razgovoru za berlinski magazin na hebrejskom Spitz. “Ne smatram da je svaka kritika Izraela antisemitska. I mislim da na kraju legitimne kritike zahtevaju korišćenje legitimnih metoda kako bi njihovo izražavanje bilo konstruktivno”.

Za zvanični Berlin pritisak na Izrael bojkotom nije legitimna metoda. Za mnoge nemačke uši, poruka pristalica BDS-a “Ne kupujte od Izraelaca” isuviše liči ni na nacističku poruku “Ne kupujte od Jevreja”. Štaviše, strah od ponovnog širenja antisemitizma u Nemačkoj je toliki da se čini da je Nemcima lakše da ih optuže za gušenje slobode izražavanje i umetničkih sloboda nego da padne senka sumnje da su indirektno podržali nešto što neko može reći da je antisemitsko.

Zbog toga na neki način i ne čudi da je u Nemačkoj došlo do poplave suprotnog trenda – kampanje za bojkotovanje i zabranu nastupa umetnicima koji podržavaju pokret BDS. Tako su selektori i direktori nemačkih umetničkih festivala sve više u strahu da će ih neko optužiti da promovišu antisemitizam pa neretko ni sami ne znaju da li da brane nastup umetnika koji podržavaju pokret BDS.

Pozvali bend na festival, pa im otkazali poziv

Najbolji primer za to je ovogodišnja bura u stručnoj javnosti kada je Stefanie Carp, direktorka umetničkog festivala Ruhrtriennale, pozvala škotski bend Young Fathers, koji podržavaju pokret BDS. Nakon oštrih kritika, Carp odlučuje da otkaže nastup ovog benda da bi kasnije, posle razgovora za članovima ovog škotskog benda, odlučila da ih ponovo pozove da učestvuju na ovom umetničkom festivalu u nemačkoj pokrajini Severna Rajna-Vestfalija. Međutim, bend odbija poziv, a Carp uzalud u brojnim intervjuima odbacuje navode da ima bilo kakav antiizraelski stav.

Tu dramaturškinju potom kritikuju i jevrejske organizacije, zbog toga što niko iz jevrejske zajednice nije pozvan na festivalsku diskusiju pod nazivom “Sloboda govora/Sloboda umetnosti”, a na kraju se našla i na udaru kritika i premijera Severne Rajne Vestfalije Armina Lascheta. Ovaj blizak saradnik kancelarke Angele Merkel je otkazao svoje planirano prisustvo na festivalu, pozivajući se na dve nedavno usvojene rezolucije nemačkog parlamenta koje eksplicitno osuđuju BDS.

“Kada sam pozvala Young Brothers, moram iskreno da priznam nisam ni čula za reč BDS”, rekla je Carp na potonjoj javnoj diskusiji, izazvavši smeh u publici, ali ne umanjivši žestinu pojedinih kritičara.

Prema njenim rečima, njena jedina greška jeste to što je pod političkim pritiskom pristala da otkaže nastup benda, odbacujući pritom optužbe za antisemitizam.

“Da li neko može da kaže da je bend, koji podržava pokret koji kritikuje politiku izraelske vlade prema Palestincima, zaista antisemitski? I da li bi iko trebalo da zaključi da sam ja, zbog toga što sam pozvala taj bend, takođe antisemita”, zapitala se Carp i istakla da ovo nema nikakve veze sa dovođenjem u pitanje prava Izraela na postojanje, već da je usmereno na zaštitu slobode umetnosti.

Sličnosti Varšavskog geta i Pojasa Gaze

Pokrajinska ministarka kulture Isabel Pfeiffer-Poensgen, pak, tvrdi da niko ne želi da utiče na festivalski program i njegove umetničke odluke, kao i da su svi slobodni da kritikuju politiku Izraela. Međutim, kako kaže, istorija poziva Nemačku da zauzme stav koji se ne može porediti sa onim što se može primeniti u drugim zemljama.

“Nije u redu za jedan iz javnih sredstava finansiran događaj da podržava, čak i posredno, jedan pokret za bojkot Izraela, kojem nedostaje fiksna struktura i koji sadrži i radikalne stavove”, rekla je Pfeiffer-Poensgen, ističući da ne postoji umerena verzije BDS-a.

S tim, pak, nije saglasan američki kompozitor jevrejskog porekla Elliot Sharp, koji je podržao direktorku festivala.

“Govorim kao čovek i umetnik, kao Jeverejin i sin žrtve Holokausta”, istakao je Sharp u obrazlaganju svog mišljenja da umetnici moraju da deluju kao posrednici i prenosioci, te da Izrael mora da omogući da saradnja sa Palestincima bude moguća.

“Toliko mnogo umetnika i muzičara su Jevreji, i mnogi od nas veruju da Izrael sam doprinosi narastajućem antisemitizmu, naročito zbog svoje politike prema Palestincima. Ako uporedite fotografije Varšavskog geta sa scenama iz Pojasa Gaze, one izgledaju veoma slične”.

To je izazvalo bes i glasno negodovanje proizraelskih učesnika ove diskusije, baš kao i kada je belgijska koreografkinja Hildegard de Vuyst rekla da ona i njena plesna grupa “podržava BDS kao nenasilni pokret”. Na bučna negodovanja reagovao je američko-izraelski filmski reditelj Uli Aloni, uzvicima: “Nemojte mi govoriti kako da budem Jevrejin”.

“Podržavam BDS jer mi to pomaže da zaštitim svoje jevrejske vrednosti”, istakao je ovaj reditelj, naglašavajući kao veoma sporno to što je Izrael nedavno usvojio kontroverzni zakon, koji pravo na nacionalno samoodređivanje daje isključivo Jevrejima.

“Ne kažem da bi Nemci trebalo da podržavaju BDS. Samo bih vas zamolio da ne kritikujete ili cenzurišete jedan pravedan otpor i da mi ne govorite kako ja treba da vodim svoj jevrejski život”.

Gdje su granice slobode umjetnosti?

Debata je pokazala koliko žuči u raspravi može da izazove mešavina politike i umetnosti, ali nije odgovorila na pitanje gde je granica između antisemitizma i kritike Izraela, kao i gde su granice slobode umetnosti. I dok je otkazivanje poziva bendu Young Fathers označeno kao cenzura u otvorenom pismu 79 intelektualaca, među kojima su bili i Noam Chomsky i Nobelovac Desmond Tutu, za nedavno uspostavljenog nemačkog povernika za antisemitizam Felixa Kleina nema dileme da je BDS antisemitski pokret.

“BDS mora biti klasifikovan kao antisemitski i po pitanju ciljeva i po pitanju metoda, budući da su izraelski građani kolektivno žrtve tog bojkota”, rekao je nedavno Klein.

Da u Nemačkoj se i kritike izraelske politike mogu vrlo lako mogu sagledati kao antisemitizam na kraju je potvrdila i Bundestagova rezolucija o antisemitizmu, koja je u ovu vrstu rasizma uključila “sve antisemitske izraze i napade formulisane kao navodne kritike politike države Izrael”.

Šta su “navodne kritike politike države Izrael” tek je teško odrediti, a očigledno i Jevreji i pojedine jevrejske organizacije u Nemačkoj mogu da budu označene kao antisemitske. Tako je nemačkoj organizaciji pod nazivom “Jevrejski glas za pravedan mir na Bliskom istoku” zatvoren račun u jednoj nemačkoj banci, jer jer banku pozvao novinar Jerusalem Posta i rekao da je ta organizacija antisemitska jer podržava BDS. To je prvi put od Drugog svetskog rata da je jednoj jevrejskoj organizaciji prinudno zatvoren račun u Nemačkoj.

Kritike Izraela su, kako ističe nemački novinar jevrejskog porekla Ofer Waldman, momentalno označene kao antisemitske ukoliko ih izgovaraju građani muslimanske veroispovesti. Međutim, koliko god je zaista teško napraviti razliku između opravdanih kritika i antisemitske agitacije, Waldman smatra da se ne sme izgubiti hrabrost da se jasno naprave ove razlike.

Sva je prilika, međutim, da će Evrovozija sledeće godine biti manje podstrek pravljenju ove razlike, a više povod za bespoštednu borbu u kojoj će antisemitske poruke zamagliti argumentovanu kritiku Izraela.

Izvor: Al Jazeera