Oglasi

Europejci i šeici na srbijanskim oranicama

Od jeseni će državljani Evropske unije imati mogućnost kupovati zemlju u Srbiji pod istim uslovima kao i domicilni državljani.
Zemlja se ne prodaje, jer je neobnovljiv, strateški resurs, tvrdi Nenad ČanakAl Jazeera

Potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju 2008. godine, Srbija je preuzela obavezu da jesenas građanima Evropske unije omogući kupovinu poljoprivrednog zemljišta pod istim uslovima kao i srpskim državljanima.

To znači, ako se do 1. septembra 2017. godine ne koriguju već potpisana obavezujuća pravila, što je malo verovatno, jer je većina direktno primenjiva, Srbija će postati prva zemlja na Starom kontinentu koja takvu mogućnost dozvoljava i pre nego što će postati članica EU-a. Za razliku od zapadnih republika bivše Jugoslavije i istočnoevropskih zemalja, koje su ugovorile drugačije kriterijume za prodaju državnog zemljišta strancima, Srbija se na to obavezala nezavisno od sticanja statusa punopravnog člana EU-a.

Drastičan rast vrtoglavih cijena

Donedavni zaštitnik prava građana Srbije Saša Janković, protivi se predlogu Nenada Čanka o zabrani prodaje strancima plodnih oranica u Sremu, Banatu i Bačkoj, bez ikakvih ograničenja.

“Ugovorne obaveze moraju da se poštuju, bez obzira na agroekonomiju”, rekao je Janković.

Upoređujući kretanje cena poljoprivrednih oranica u zemljama centralne i istočne Evrope (CIE), neposredno pre i nakon pristupanja Evropskoj Uniji, od 2001. do 2006. godine, u državama CIE hektar je vredeo od 1.900 do 2.300 evra, dok je prosek u tadašnjoj EU bio čak 12.000 evra. U istom periodu, vrtoglave cene su drastično rasle u Poljskoj (35 odsto), Slovačkoj (21 odsto), Estoniji (50 odsto), a u Litvaniji čak 143 procenta.

Astronomskom rastu presudno su doprinele tzv. špekulativne tražnje pojedinaca, svesnih ogromnih razlika u ceni obradive površine u tadašnjoj EU-15 i zemljama centralne i istočne Evrope, čiji krajnji cilj nije bio bavljenje poljoprivredom, već dobit od preprodaje oranica strancima, čim to zakonski okvir dozvoli. 

Istim povodom, Nenad Čanak, lider Lige socijaldemokrata Vojvodine, i Marjan Rističević, predsednik Odbora za poljoprivredu Skupštine Srbije, svako iz svog ugla, analiziraju mogućnosti uvođenja moratorijuma, odnosno zabrane prodaje oranica strancima, pre svih Nemcima i Arapima, koji su, zahvaljujući bivšoj i sadašnjoj vlasti, ne samo kaparisali, već i netransparentno postali vlasnici popularnog biznisa među šeicima, koji znači propast za paore i mala gazdinstva.

Ko prvi zabode zastavicu

Zvaničnici iz Srbije se prvi put oglašavaju tek devet godina od potpisivanja i 12 sezona od najave ovog sporazuma, kojim se otvara Poglavlje 11, o poljoprivredi i agrarnom razvoju, jedno od 35 pregovaračkih poglavlja na putu evrointegracija.

"Zemlja se ne prodaje. Zemlja je neobnovljiv, strateški resurs. Moramo je zadržati i moramo sačuvati svoju zemlju. Ona mora biti zemlja onih koji je obrađuju. Imamo još samo malo vremena, manje od pola godine, da to uradimo. Zar treba podsećati da su plodne oranice u Sremu, Banatu i Bačkoj desetine hiljada porodica hranile vekovima?", naveo je Čanak.

Sudeći po dosadašnjoj situaciji, naročito na osnovu reakcija i dešavanja u Inđiji, kao da preovlađuje zakon Divljeg zapada, na kome se poljoprivredno zemljište otima po sistemu "ko prvi zabode zastavicu".

"Novi Zakon o poljoprivrednom zemljištu otvara velika vrata raznim mahinacijama sa vojvođanskim oranicama. Podzakonska akta nisu donesena, a od javnosti se krije ko ih priprema. Zakon mora biti jednak za sve. Bez obzira na galimatijas u opštinskim katastrima, insistiramo na legalizaciji i poštovanju zakona pri licitaciji, kako bi svi poljoprivrednici imali iste šanse za zakup državnog zemljišta", kategoričan je Čanak.

Ekonomska šteta i regionalne razlike

U popisu poljoprivrede 2012. godine, polazna statistička kategorija jeste raspoloživo zemljište koje predstavlja zbir vlastitog i neto zakupljenog zemljišta (uzeto u zakup/dato u zakup). Ono zauzima 5.346.597 hektara ili 68,9 odsto od 7.759.200 hektara ukupne teritorije Republike Srbije. Regionalne razlike zastupljenosti ovog zemljišta kreću se u zemljištem najbogatijoj Vojvodini (94,8 odsto), u Beogradskom regionu (78,3 odsto), u Šumadiji (70,4 odsto), u zapadnoj Srbiji (70,4 odsto) i svega 44,9 odsto u demografski opusteloj južnoj i istočnoj Srbiji.

Od 1960. do 2012. godine korišćeno poljoprivredno zemljište u Srbiji smanjeno je za 299.000 hektara ili za 5,6 procenata – odnosno sa 69,3 na 65,5 odsto ukupne teritorije. U poluvekovnom periodu, iz poljoprivrede Srbije "izuzeto" je čak 1,49 miliona hektara korišćenog poljoprivrednog zemljišta, čime je poljoprivreda Srbije u 2012. godini siromašnija za 27,84 odsto ukupno korišćenog poljoprivrednog zemljišta iz 1960. godine, što je (po prosečnoj ceni od 5.000 evra po hektaru) ekonomska šteta od 7,465 milijardi evra.

Deklarisani ateista i sledbenik dijalektičkog materijalizma, koji se stalno pita "di su mu novci?" u predsedničkoj kampanji, zemlju posmatra kao nešto više od "neobnovljivog strateškog resursa", što je dovoljno za afirmaciju Čankovih ocena o "ultimativnom stopiranju odomaćenih uzurpatora i pristalica pogubne uniformnosti pri određivanju klasa i kvaliteta zemljišta".

"Kontroverzni zaključak Vlade o ceni zakupa nije obavezujući dokument. Nije ni Sveto pismo, koje ne može da se ispravi. To je samo generator najnovijih nesporazuma i kriminala pod okriljem vlasti. Nesposobne i nevoljne da suzbije javašluk. Na snazi su stari i novi zakon o poljoprivrednom zemljištu, čime se na apsurdan način stvara vakuum za malverzacije, partikularne interese i forsiranje podobnih kvazikupaca", objašnjava neprikosnoveni šef LSV-a.

Međutim, Čanak je 2008. godine, u vreme potpisivanja SSP-a, bio član evrofilske Tadićeve koalicije "Za evropsku Srbiju", u čije ime je, na sva zvona, Božidar Đelić parafirao Sporazum, što je Tadićeva koalicija iskoristila u kampanji, a "narod" slavio na ulicama Beograda, Novog Sada, Kragujevca i Niša.

Diskreciono pravo ministra

Iako u Zakonu o privatizaciji piše da se ne prodaje poljoprivredno zemljište, ono se faktički prodaje, pa ispada da Ministarstvo za privatizaciju radi protivzakonito, bez obzira na to da li se radi o zadružnoj ili državnoj imovini.

"Upravo bivša vlast je potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a ja sam umereni pesimista kada je reč o popravljanju naše pozicije", kaže Marjan Rističević.

Iskustvo Hrvatske, Slovenije i Švajcarske

Ministar poljoprivrede Branislav Nedimović malinarima u Ivanjici je obećao da, uprkos pogubnom sporazumu “neće biti prodaje zemlje strancima”, ali je prezentirao komšijska iskustva.

Prema kriterijumima Svetske banke, Hrvatska je od 1992. do 2006. godine pala sa 43 odsto poljoprivrednog zemljišta na samo 23 procenta, što je posledica različitog vođenja evidencije.

U Sloveniji je u istom periodu udeo poljoprivrednog zemljišta sa 28 odsto smanjen na 23 odsto, a u Mađarskoj sa 68 na 64 odsto. Suprotna iskustva imaju Švajcarska i Austrija. U Švajcarskoj je sve podređeno porodičnim farmama u planinskim vrletima, u kojima se u državnu pomoć ubraja i prevoz steonih junica žičarama za skijaše i najveće subvencije u poljoprivredi u svetu.

Najaktivniji poslanik za skupštinskom govornicom je podsetio šta kaže slovo usvojenog Zakona: "Poljoprivredno zemljište u državnoj svojini fizičko lice, to jest poljoprivrednik, može kupiti ako je državljanin Republike Srbije, ako ima registrovano poljoprivredno gazdinstvo u aktivnom statusu najmanje tri godine, ili je nosilac porodičnog poljoprivrednog gazdinstva u aktivnom statusu isto toliko."

Osim opštih, Rističević je citirao i posebne uslove.

"Potrebno je da budući vlasnici imaju uslove, mehanizaciju, odnosno opremu za obavljanje poljoprivredne delatnosti, ako u svojini ima najviše do 30 hektara poljoprivrednog zemljišta. Takođe, da imaju prebivalište u jedinici lokalne samouprave u kojoj se prodaje poljoprivredno zemljište u državnoj svojini najmanje pet godina te da u poslednje tri godine nisu otuđili više od tri hektara poljoprivrednog zemljišta u svom vlasništvu", naglašava Rističević.

Međutim, izuzetak su oni slučajevi u kojima je utvrđen javni interes. Zato ukupna površina koju će imati u svojini, nakon kupovine državnog poljoprivrednog zemljišta, ne može da prelazi 40 hektara.

'SSP je najlošiji sporazum'

“SSP je najlošiji sporazum koji je jedna pristupajuća članica prihvatila. U tom sporazumu je potpisano da stranci poseduju nekretnine, kao i pravo da stiču pravo na to da kupuju nekretnine, uključujući i obradivo zemljište, pet godina od stupanja na snagu SSP-a. Zašto su to naši prethodnici potpisali? Upravo zbog njih samih. Tačnije, da bi svojim tajkunima omogućili da za bagatelu kupe najplodnije oranice, kao i najkvalitetnije poljoprivredno zemljište. Treba nastojati da se taj resurs, ipak, sačuva kroz vidljive i nevidljive barijere za sticanje vlasništva nad poljoprivrednim zemljištem", poručuje Rističević.

Tržišnu vrednost za poljoprivredno zemljište u državnoj svojini koja je predmet prodaje utvrđuje Ministarstvo finansija, Poreska uprava za svaku jedinicu lokalne samouprave, što je ocenjeno kao "institucionalni lov u mutnom".

Odgovornost se razuđuje, ali bliže uslove, način i postupak za utvrđivanje tržišne vrednosti propisuje ministar finansija, uz saglasnost ministra poljoprivrede, koji imaju diskrecionu mogućnost da konačno presuđuju o svim odredbama Zakona o poljoprivrednom zemljištu, od suštinske važnosti za funkcinisanje Zajedničke evropoljoprivredne politike. Zato Brisel od Beograda ultimativno insistira na direktnoj pomoći poljoprivrednim gazdinstvima i uspostavi zajedničkog poljoprivrednog tržišta, prema prihvaćenim odredbama o kojima se Čanak i Rističević tematski razilaze.

Sa nogama - jedan u opancima, drugi u cipelama. Kao svaki evrorealista i evroskeptik...

Izvor: Al Jazeera