Euroazijski savez – nadigravanje Zapada i Rusije

Piše: Boris Varga

Od 1. januara stupio je na snagu sporazum o stvaranju Evroazijskog ekonomskog saveza, ili iz medija poznatog kao Evroazijski savez, koji su prethodnih godina potpisale bivše sovjetske republike Ruska Federacija, Belorusija, Kazahstan, Jermenija i Kirgizija (koja bi trebala zvanično da im se pridruži 29. maja).

To je od rasapada SSSR najtešnja integrativna inicijativa koju predvodi Rusija i koja predstavlja jedinstveno tržište roba, usluga, kapitala i radne snage za više od 170 miliona potrošača, sa ukupnim bruto domaćim proizvodom od oko 4,5 triliona dolara.

I ranije su na prostoru bivšeg SSSR stvarane razne integrativne strukture i organizacije, poput Saveza nezavisnih država, Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti, Evroazijske ekonomske zajednice, Carinskog saveza, ali po prvi put od kraja hladnog rata postovjetske države obrazuju jedinstveni međunarodni pravni subjekt.

Jedini izuzetak jeste stvaranje jedinstvenog farmaceutskog tržišta planiranog za 2016, električne energije 2019. godine i tek kroz deceniju jedinstveno tržište nafte i gasa.

Na fonu krize u Ukrajini i skoro obnove hladnoratovske atmosfere u Evropi otvaraju se mnoga pitanja. Kakva je perspektiva takvog jednog novog Saveza? Kakav je uticaj ukrajinske krize na projekt Evroazijskog ekonomskog saveza?

I najvažnije – u kakvim će odnosima taj novi Savez biti sa EU – da li će biti konkurenti, partneri ili, pak, neprijatelji?

U kampanji na izbore za predsednika Ruske Federacije 2012. godine tadašnji premijer i sasvim izvesni kandidat-pobednik Vladimir Putin kao prioritet svojih planova izuzetno je visoko stavio regionalnu i međunarodnu saradnju bivših sovjetskih republika i njihovu integraciju u Evroazijski ekonomski savez.

Tada je već dve godine funkcionisao Carinski savez (prethodnica Evroazijskog saveza) između Rusije, Belorusije i Kazahstana. Znači, stvaranje Evroazijskog saveza jeste ne samo najveći integratvni projekat Moskve nakon raspada SSSR (koji Putin smatra jednom od najvećih geopolitičkih tragedija XX veka), već i najveći „politički ulog” za aktuelnog ruskog predsednika.

Stoga bi se moglo reći da ukoliko Evroazijski ekonomski savez ne „zaživi”, to bi moglo mnogo „koštati” kredibiliteta vladajuću garnituru na vlasti u Rusiji, ali i trajno destabilizovati rusku „tradicionalnu” zonu geopolitičkih interesa koja je ionako za poslednje dve i po decenije prilično „okrnjena”.

Ukrajina

Postajalo je sasvim jasno da su planovi Janukovičevog pokušaja „sedenja na dve stolice” veoma teško ostvarivi.

Rusija je još od devedesetih bila protivnik širenja NATO-a na istok i na države bivšeg socijalističkog tabora. Ulazak pribaltičkih republika u severnoatlantsku alijansu Moskva je doživela kao direktan izazov i „neprijateljstvo” Zapada.

Međutim, na širenje Evropske unije, odnosno njenog tržišta i političkog uticaja, Rusija nikad eksplicitno nije odbojno reagovala. Čak su poslednjih godina, sve do izbijanja ukrajinske krize, Brisel i Moskva vodili pregovore o mogućem ukidanju viznog režima za državljane Ruske Federacije i slobodnoj trgovini.

Rusija je postala i članica Svetske trgovinske organizacije.

Miris „oluje” mogao se osetiti još u proleće 2013. godine, svega pola godine pre nego što je Ukrajina trebala da potpiše Sporazum o asocijaciji, koji je deo politike Evropske unije i programa „Istočnog partnertsva”, koji Brisel od 2008. sprovodi prema bivšim sovjetskim državama Ukrajini, Moladviji, Gruziji, Jermeniji, Belorusiji i Azerbejdžanu (poslednje dve nisu imale evroatlantske ambicije).

Sporazum o asocijaciji predstavlja pre svega stvaranje zone slobodne trgovine i bezviznog režima između postsovjetskih država i EU. Ukrajina je među prvim bivšim sovjetskim republikama trebala da potpiše taj sporazum, dok su istovremeno ponude za ulazak Ukrajine u Carinski savez iz Rusije bile sve „glasnije”, posebno nakon Putinovog reizbora na treći predsednički mandat 2012. godine.

Tada, početkom 2013. godine, po prvi put su iz Brisela prozvučale izjave da Kijev ne može da učestvuje u projektima dva tržišna saveza – evropskog i evroazijskog. Postajalo je sasvim jasno da su planovi Janukovičevog pokušaja „sedenja na dve stolice” veoma teško ostvarivi.  

Rusija je najavila da će razmotriti cene gasa i uvođenje carine ukoliko Ukrajina potpiše Sporazum o asocijaciji sa EU. Još 2012. godine Rusija je uvela zabranu uvoza vodećim proizvođačima ukrajinskog sira, a sredinom 2013. godine i na uvoz pojedinih čokoladnih proizvoda. Iako je zabrana bila obrazložena narušavanjem standarda, u Kijevu je to protumačeno kao „politički potez”.

Rusko tolerisanje programa Asocijacije bivših postovjetskih država sa EU polako je nestajalo…

U septembru 2013. godine Jermenija, koja je zajedno sa Ukrajinom, Gruzijom i Moldavijom trebala da potpiše isti Sporazum o asocijaciji sa EU, okrenula je sasvim iznenadno svoju geopolitičku orijentaciju prema Rusiji, pravdajući se da se ipak opredeljuje za ulazak u Evroazijski ekonomski savez.

Već tada je bilo sasvim izvesno da Moskva neće tek tako lako pustiti važnu postsovjetsku državu Ukrajinu u integraciju sa EU, a posebno imajući u vidu da je na vlasti bio predsednik Viktor Janukovič i premijer Mikola Azarov, koji su smatrani proruskim političarima i koji su uživali veliku podršku Rusije.

Setimo se, u novembru 2013. godine Janukovič, na opšte zaprepašćenje mnogih a posebno proevropskih Ukrajinaca, nije potpisao Sporazum o asocijaciji sa EU.

Predsednik Ukrajine se požalio tada da je bio pod „pritiskom” Rusije i istovremeno zatražio finansijsku pomoć Zapada, ali i Rusije. To je pokrenulo masovne demonstracije, strah jednog dela stanovništva od okretanja Ukrajine prema Moskvi i uostalom poznate događaje – ulične sukobe u Kijevu, svrgavanje Janukoviča, aneksiju Krima, rat na istoku Ukrajine, sankcije.

Perspektiva

Tokom 2014. godine kirgijski som izgubio je više od 17 odsto vrednosti, a za spašavanje valute Narodna banka Kirgizije potrošila je više od 460 miliona dolara.

Kad je reč o perspektivama novog Saveza na postsovjetskom prostranstvu, u koji je Putin lično „uložio” svoj politički legat i reputaciju, otvara se i novo pitanje: da li su političari u Briselu i Moskvi bili svesni ishoda ukrajinske „dileme” – EU ili Rusija? Jer, teško je zamisliti da iskusni političari donose odluke bez prethodno dobro procenjene situacije, pogotovo kad je reč o šrenju EU na istok.

Pre svega, najneizvesnije je kako će uzajamna politika sankcija između EU i Rusije da se odrazi na stare reintegrisane saveznike. Dok na istoku, u Rusiji smatraju da „rat sankcijama” neće znatno uticati na integrativne procese, a predsednik Putin optimistično očekuje brzi završetak krize i rast bruto domaćeg proizvoda već u sledeće dve godine, na Zapadu su ubeđeni da sankcije zbog podrške rata u Ukrajini ne samo da izuzetno škode ruskoj ekonomiji i finansijama, već je od samog starta Evroazijski savez osuđen na „propast”.

Pre svega, zapadni eksperti predviđaju da će ruska ekonomija u 2015. godini „pasti u punu recesiju” i finansijsku krizu.

Ruski rubalj je u 2014. godini izgubio polovinu svoje vrednosti. Taj trend se proširio regionom, s obzirom da je pad rublja uticao i na lokalne valute ostalih potsovjetskih država, uključujući i one koje učestvuju u Evroazijskom savezu.

Tokom 2014. godine kirgijski som izgubio je više od 17 odsto vrednosti, a za spašavanje valute Narodna banka Kirgizije potrošila je više od 460 miliona dolara.

Značajne sume potrošila je i Centralna banka Kazahstana da zaštiti svoju valutu tenge nakon gubitka skoro 20 odsto njene vrednosti, a analitičari predviđaju njen dalji pad. Belorusija je uvela naknade od 30 odsto za kupovinu svih vlauta da bi zaustavila potražnju za dolarom, a predsednik Aleksandar Lukašenko smenio je premijera i glavu Centralne banke Belorusije. 

Slobodna trgovina

Pored finansijskih problema, postoje i političke nesuglasice između lidera Evroazijskog saveza. Navodno da ne postoji jedinstvena „vizija” razvoja te tvorevine. Dok Rusija smatra da Evroazijski ekonomski savez treba da se i dalje razvija, i više da na sebe preuzme naddržavne ingerencije, stvarajući zajedničku valutu, snage bezbednosti, pa i parlament, preostali vodeći postsovjetski lideri koji su za razliku od Putina i Medvedeva uglavnom prva generacija postkomunističkih lidera, odbacuju takve mogućnosti.

Da ne postoji sasvim jedinstvena tržišna politika među članicama Evroazijskog ekonomskog saveza svedoči i odbijanje od strane Minska i Astane da u avgustu 2014. godine uvedu embargo na proizvode iz država EU, Norveške i SAD, koji je Rusija uvela kao simetričan odgovor na sankcije Zapada.

I dok Putin planira da u Evroazijski savez uključi i Tadžikistan, koji bi ekonomski postao „najslabija karika”, jedan od najjačih pokretača Evroazijskog saveza predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev je zagovornik opstanka Carinskog saveza i uključivanje u njega Turske. Kirgizija krši pravila Svetske trgovinske organizacije, najviše u trgovini sa Kinom, a Jermenija ne želi da se odrekne otvorenog tržišta sa Nagorno Karabahom – nepriznatom azerbejdžanskom teritorijom koja je okupirana uz pomoć Jerevana još početkom devedesetih – što stvara problem stabilnih granica.

U drugoj polovini prošle godine od najviših ruskih zvaničnika više puta su prozvučale izjave da je Rusija, odnosno Evroazijski savez i posle svega spreman da sa Evropskom unijom i dalje razvija planove stvaranja zone slobodne trgovine. Međutim, Moskva se oštro protivi da takvu zonu mimo nje sa Briselom razvijaju Ukrajina i Moldavija.  

Sve te teze vode nazad do ukrajinske krize koja je glavna linija razdvajanja Evropske unije i Evroazijskog saveza. Da li su Brisel i Moskva možda tom krizom na neki način želeli uzajamno da zaustave širenje rivalskog tržišta, stvarajući novu jaltinsku podelu Evrope? 

Jer, ukoliko se ne zaustavi političko „nadigravanje” između Zapada i Rusije, rat sankcijama i ne počnu da se stabilizuju krhke postovjetske ekonomije, kriza iz Rusije mogla bi lako da pogodi ne samo novostvoreni Evroazijski ekonomski savez već i države sovjetske periferije, podgrevajući u njima političko nezadovoljstvo, nacionalizam, verski ekstremizam i separatizam.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera