Estetika zločina: Kakva je veza između nasilja i mas medija?

Kada je Ousseynou Sy, italijanski državljanin, senegalskog porekla prošlog meseca oteo školski autobus pun dece, potom ih vezao za sedišta, oduzeo im mobilne telefone, a zatim se uputio na milanski aerodrom Linate, sa idejom da polije autobus benzinom i zapali ga, italijanske medije su zapljusnuli različiti naslovi koji su ovu, na svu sreću izbegnutu tragediju, poredili scenama iz američkih filmova.

Zahvaljujući hrabrosti jednog od dečaka u pomenutom autobusu da krišom kontaktira svog oca putem mobilnog telefona koji je nekako uspeo da zadrži kod sebe, kao i brzoj intervenciji policije, scenario koji je ovaj Senegalac zamislio kako bi se osvetio za sva stradanja imigranata u Mediteranskom moru je na svu sreću sprečen. Međutim, ono što je zabrinjavajuće je činjenica da su ovakvi i slični scenariji zaista često viđani u mnogim filmovima, a konkretno, ovaj o kome je reč, vrlo liči na scenu iz Netflixove serije Gotham.

Inspirisana likovima iz stripova poznate američke izdavačke kuće DC Comics, u jednoj od scena popularne serije, sepernegativac Jerome Valesca, poznatiji kao “Joker” otima autobus sa đacima, koje potom vezuje za sedišta, poliva benzinom, sa idejom da autobus digne u vazduh, samo iz razloga kako bi se malo zabavio jer mu je bio loš dan. No, kako je ovde reč o likovima koji dolaze iz stripova koji su između ostalog stvorili Batmana, Supermana, Wonder Woman i druge, na kraju, kao i u ovoj sceni, pobedilo je dobro.

Pitanje da li se zaista Ousseynou Sy inspirisao sa nekom filmskom scenom ili ne, ostaje irelevantno s obzirom na težinu mogućeg zločina. Ali svakako, ono što je zabrinulo italijansko javno mnjenje, jeste činjenica koliko se neki zločin ili teroristički akt inspiriše scenama iz filmova ili video igara, ili iz drugih stvarno počinjenih zločina.

Medijski egzibicionizam i trenutak slave

U svojoj knjizi “Paranoja, ludilo koje stvara istoriju”, italijanski psihoanalista Luigi Zoja kaže da su kriminalni i teroristički činovi, zapravo većinom dela ljudi čiji životi nemaju nikakav smisao, a sam čin zločina ili određene kriminalne radnje, stvara kod takvih ljudi neverovatan momenat uspeha i slave. Takođe, često se dešava da se amaterski video materijali ubrzo nakon određenog nedela brzo prošire na internetu i postanu viralni.

“Motiv određenih zločina nije samo eliminisati neprijatelja, već i samog sebe, često se pozivajući na religiju. Za savremenog čoveka, ovakva dela se porede sa srednjovekovnim, međutim reč je o tendenciji 21. veka”, dodaje Zoja.

U našem hiper-bogatom, hiper-tehnološkom i hiper-izgubljenom društvu, uloga medija, interneta i društvenih mreža, dodatno je pojačala frustracije i iluzije kod ljudi. S druge strane, u zemljama poput onih u kojima decenijama nije bilo nikakve slobode kada su u pitanju mediji, razvoj tehnologija omogućio je  nekontrolisano i preterano korišćenje društvenih mreža i interneta koji su doveli do uspona, ali i padova mnogih revolucija.

Shooting a revolution – fotografijom do pobede

Od kada je Hafez al-Assad, otac Bashara preuzeo moć pre 48 godina, Sirija je važila za mesto koje se nalazilo na crnoj listi kada je u pitanju sloboda medija i informacija. Iz te zemlje je bilo gotovo nemoguće dobiti bilo kakve informacije ili video i foto materijale, a koji bi išli na štetu režimu porodice Assad.

Međutim sa revolucijom 2011. godine, a potom i ratom koji se ubrzo dogodio, Sirija postaje zemlja iz kojoj su počeli svakodnevno da stižu informacije, video i foto materijali sa slikama poput građanske neposlušnosti, a potom i najbrutalnijeg nasilja. Sirijski aktivisti i građani dokumentovali su svakodnevno svoju realnost, decenijama skrivenu iza političko autoratitovnog režima, na takoreći frustirajući i opsesivan način.

U svojoj knizi “Shooting a Revolution: Visual Media and Warfare in Syria”, aktivistkinja i profesorka pri Univerzitetu John Cabot u Rimu, Donatella della Ratta govori o odnosu nasilja i fotografije u Siriji, ali u isto vreme naglašavajući  paradoks zapadnog hiper-konektovanog društva.

Termin “shooting” u engleskom jeziku ima dvostruko značenje. Koristi se u kontekstu “snimati, fotografisati”, kao i što znači “pucati”. Kada je reč o pomenutoj knjizi, dvostruko značenje ove reči u potpunosti odgovara istraživanju profesorke della Ratta, a koja dovodi u vezi nasilje i internet, posebno kada je u pitanju rat u Siriji, koji ima najviše snimaka na YouTube ikada, u odnosu na bilo koji drugi konflikt.

“Produkcija foto i video materijala koja je dolazila iz te zemlje, omogućila je ogroman vizibilitet slikama nasilja na internetu i društvenim mrežama, stvarajući tako začarani krug u kojem su takvi materijali dobijali sve veći vizibilitet, ali su i generisali i sve veće nasilje”, kaže della Ratta.

U poslednjoj deceniji, globalno gledano, amaterski video snimci preplavili su internet, a zemlje poput Sirije, gotovo su sa oduševljenjem dočekali svoju priliku da se konačno povežu sa ostatkom sveta i ispričaju istom svoju nepravdu. Međutim, kako tvrdi della Ratta, što više gledamo slike nasilja ili rata, sve više gubimo odnos prema istima.

Revolucija u pikselima

Ovaj termin koji je 2012. prvi put upotrebio libanski režiser Rabih Mroue u svom interaktivnom projektu-spektaklu, dovodi u pitanje potrebu običnog čoveka da dokumentuje događaje oko sebe. Konkretno, analizirajući milione nasilnih ili zastrašujućih fotografija i video faljova koji se nalaze na YouTube i Facebooku, a koje se pre svega odnose na rat u Siriji, Mroue postavlja niz pitanja o estetici nasilja na fotografiji, a konflikt u Siriji definiše kao “rat protiv fotografije”.

 “Na internetu možete naći zastrašujuće video materijale egzekucija, čak i takve materijale u kojem su obični ljudi svedoci svoje smrti u svojim amaterskim video snimcima. Strašna je činjenica, da su mnogi ljudi poverovali, da je to jedini način i sredstvo da se svetu pokaže tragedija jednog naroda”, objašnjava Mroue.

Iako su tehnološka revolucija i razvoj društvenih mreža omogućili pravo na slobodu govora i mišljenja mnogih naroda gde ove slobode nisu postojale, čini se da je pogrešno korišćenje interneta dovela do kontraefekta. Kada je reč o Siriji, aktivisti su verovali da će prikazivanjem sopstvenog stradanja i počinjenih zločina od strane predsednika Assada izazvati reakcije internacionalne zajednice koja će im pomoći. Na žalost to se nije dogodilo na način na koji su oni to želeli, i svakako se čini da su revolucija i konflikt, zebeleženi u fotografijama, danas osam godina kasnije izgubili svoj smisao.

Sa druge strane, u modernim društvima, svakodnevne slike nasilja ili slike rata prisutne u medijima i na internetu, stvaraju osećaj straha, ali i ravnodušnost u isto vreme u slučaju da je određena slika zločina ili nasilja daleko, tj. da se događa drugome.

Danas količinski možda i nema toliko više nasilja u medijima za razliku od pre deceniju ii dve, ali se društveni odnos prema istom promenio, kao i njegova prezentacija. Fotografija i video nisu neutralni instrumenti, čak suprotno, njihov ogroman kapacitet uticaja danas je moltiplifikovan, zahvaljjujući upravo modernim tehnologijama. U isto vreme, nivo kritičkog rasuđivanja u modernom društvu je dovedeno u pitanje, pa je teško snaći se u moru besmislenih informacija, senzacionilističkih vesti ili fotografija nasilja ili zločina u odnosu na koje običan čovek sve češće ostaje indiferentan.

Izvor: Al Jazeera