Epidemija ujeda prostote

Nije izazvala previše javne pažnje, ali u meni je onomadnjašnja vest da je Radomir Smiljanić, srpski književnik, ovim povodom “ukrašen” (pazi, molim te!) epitetom “jednog od 20 najznačajnijih u 20. veku” dobio nagradu “Živojin Žika Pavlović”, izazvala neprijatan osećaj.

A jedan od retkih sajber-komentatora reče da je to “najveći paradoks”, jer “ovakav čovek” i “Živojin Pavlović su oličenje moralnih i etičkih suprotnosti”.

Prva pomisao – to je kao kad bi Tito 1946, umesto suđenja, Draži Mihailoviću dodelio orden za “saboraštvo” protiv fašizma. Što se 50 godina kasnije u srpskom prevrednovanju fašizma, antifašizma i anti-antifašizma  gotovo izjednačilo.

Posle prve pomisli razmišljanje kaže: mana titovskodražinovskog poređenja je što je previše crno-belo za Pavlovićevu političku, estetsku, književnu i filmsku iznijansiranost, dok “ratnoj komponenti” u simbolici ovog “kulturnog” čina sasvim ima mesta.

Najkraće i “najcrnobelije” rečeno: i kad se “nosiocu imena” nagrade može, makar nategnuto, pripisivati nacionalizam, ne može mu se nipošto poreći dosledan antiratni stav. Posebno devedesetih, kad je Pavlović dnevnički bio veoma izdašan, a u nastupima “bezobrazno” direktan.

Na drugoj strani, “nosilac nagrade” baš u to krvavo vreme istupa kao okoreli nacionalista, osnivač više organizacija sa istim predznakom, pa čak i – paravojnih formacija.

Skice za portrete: ‘Svinje u blatu’

O gornjem, na primer, svedočenje nalazimo u odrednici “Smiljanić, Radomir” koju potpisuje redakcija Betona, beogradskog književnog fanzina–časopisa.

Navodeći Smiljanićevu transformaciju od germanofila iz ranih romana u rusofila, “betonci” ističu da je “od Rusa najpre zavoleo Vladimira Žirinovskog i njegovu ‘kagebeovsku literaturu’ (Veliki skok na Jug). Bio je jedan od članova delegacije za doček Žirinovskog, koji je tom prilikom trebalo da Srbima donese ‘moćno rusko tajno eliptonsko oružje’, od kojeg će srpskim neprijateljima udariti krv na nos i na usta”.

Podseća se i na epizode s “opskurnim udruženjem ‘Bela ruža'”, koje se tokom sankcija “odalo gusarenju pod pokroviteljstvom države”. Tada je Smiljanić “krenuo da presreće rečne brodove i da po principu ‘tona za tonu’ uzima reket, pravdajući to kršenjem Rezolucije 820”.

Sa druge strane, književnik Mirko Kovač, “politički emigrant” iz Beograda devedesetih i dugogodišnji prijatelj Živojina Pavlovića, čak i posle jednog žešćeg nerazumevanja, u Sarajevskim sveskama br. 13 iz 2006. o njemu kaže:

“Kad se on obruši na vlastitu naciju, onda je umio reći da se ‘naš mentalitet našao kao svinja u blatu’, te da je cio život samo valjanje u blatu iz kojega nitko ne želi izaći… mentalitet ‘svinje u blatu’ otporan na promjene, a siliti ga da iz svog brloga izađe vodi u destrukciju”, koja je, kako pisac misli, “trijumfirala krvavim ratovima s početka devedesetih godina 20. stoljeća… U jednom svom zapisu od 5. lipnja 1990. godine Pavlović veli: ‘Od Srbije ništa očekivati ne mogu. Dok je bila u sklopu komunističke despotije, ganjali su me fanatici i čankolizi zato što nisam hteo da veličam tiraniju i što mi je individualna sloboda bila najviši cilj; sada, u haosu nacionalnog ludila, odbacuju me rodoljubi i šićardžije zato što neću da uzdižem svoj narod, jer ne mogu da blatim ostale.'”

Vučić kao ‘solna kiselina’

Nagrada Smiljaniću očito “bruka” Pavlovića jer je osnovna razdelnica među njima baš u tome što prvi obožava “zakopavanje u blatu”, dok drugi govori o civilizacijskim iskoracima, iznad svakog nacionalizma.

Isključivo kulturološki moglo bi se govoriti o prožimanjima jednog retrogradnog i jednog emancipatorskog polja u kulturi, štaviše, o prevlasti onog prvog nad drugim. A kad bar jedno od njih nije crno-belo, već, rekosmo, iznijansirano, prevlast onog nazadnog svakako je perfidna. Čak i kad perfidnost nije isplanirana.

Zapravo, meni sve to liči na “zaApuvanje”!

Budući da ima tu, videli smo, i atavizama i tribalizama, zbog efektne rudimentarnosti poslužićemo se tim izrazom iz narečja koje se još od srednjeg veka zadržalo “u blatu” jugoistočne Srbije. “ZaApuvanje” je kad se nešto manje zagrize, a više – obalavi. U ovom slučaju kao ogađivanje civilizovanosti u ime prostote.

Elem, pričali smo jednom tokom putovanja moj drug, kolega, bivši “šef” i moj novinarski učenik Zoran Panović, inače sociolog, o tome kako nova vlast sve izraženije zaposeda “tuđa” polja. On dugo već ima metaforu da je svedržitelj Vučić (posebno na partijsko-političkom planu) “kao sona kiselina” što rastače sve sa čim dođe u dodir.

Kad je još počeo da gradi ovu sliku, još se nije razaznavao hemijski sastav te razarujuće supstance  pa je umesto HCl pomenuo neko od onih “supersredstava” protiv zakorele prljavštine… što se zovu Cleaner li, Proper li…

Ja sam Panoviću, međutim, još tada rekao da je sve to sličnije poruci davne očeve priče o “zaApuvanju”.

Elem, u vreme njegovog šegrtovanja u jednom varoščetu na rubu FNRJ-svemira, radnju i kuću majstora često je posećivao neki proždrljivi, oblaporni deka iz komšiluka, sklon da, kad može, bude zadržan i na obedu.

Alavost tog čiče videla se iz epizode kad su mu nestašni šegrti podmetnuli stolarski git, verujući da će on verovati da je to (h)alva. I on stvarno zagrizao!
E, imao je taj svakodnevni gost ovakav običaj: kad ga zadrže na (boljem) ručku, iz suda sa mesom uzima parče, malo ga zagrize i obalavi, delom pojede i stavi pred sebe, pa drugo, pa treće… Kad tako nagomila i “zagadi” – tamo se kaže “zaapanu” – parčad, posle natenane zadovoljava svoju sebičnu i proždrljivu glad.

Javni prostor kao obalavljeno pečenje

Rekoh, dakle, još tada Panoviću da me metode novog vođe više podsećaju na tog čiču nego na Mr. Propera. Naročito kad je želeo, pa i uspevao da pridobije što više saradnika sa “druge strane stola”. Jer, “zaapao” je tad već bio Nenada Prokića, delom Vesnu Pešić (prebrzo je pohvalila evropejstvo i kosovluk A. V.), probao delom, pa “neuspeo” i Milicu Delević, ali zato uspeo Tanju Miščević, Kori… Rasima nije ni morao da “zaapuje” – “Evo sam ću!”

To se desilo onomad i sa kontraverznim intervjuom Brankici Stanković. Koliko god u njenim naporima videli “drugačijost”, sumnje nema: Vučiću je i to dobrodošlo da  intervju “žestoko” u “višim oktavama” instrumentalizuje kao dokaz i alibi da “odoleva” i najopasnijima.

Izaći na takav megdan, iz njegovog ugla, vrhunski je dokaz demokratije u zemlji, te slobode medija, dapače – od kakve se današnjem Davidu Štrpcu – plače.

Stoga, recimo, on slobodno “zaApuje” predstavnike EU-a koji mirno stoje iza njega i ćute dok se izdire na novinare i proizvodi pretnje i strah koji treba nadalje da “zaapuju” medije.

Pominjanje Vučićevog imena ovde nije ništa personalno – ono je emanacija klime što se poput epidemije širi Srbijom. Njen javni prostor moralno-vrednosno sve više liči na tu obalavljenu gomil(ic)u pred nezajažljivo oblapornim čičom. Koja se može pojesti, odbaciti ili prepustiti kvarenju…

Neukus grize pristojnost

Neukus i retrogradnost “zaapuje” pristojnost: tabloidna i rialitišouovska stvarnost ne samo da je odgrizla većinu TV-gledateljstva nego “zaapuje” i javni servis na kojem iskrsavaju emisije sa prefiksom “ludo”, a voditelji, učesnici i (karakterni!?) glumci se takmiče ko će više da vrišti, ciči i kerebeči se.

Pa, konačno, možda je ispravna i ona teza o kiselini – nije isključeno da se ona stvara iz pljuvačnih enzima te neumoljive vilice koja bi sve da “zaape”.

“Zaapavanje”, združeno sa političkim makijavelizmom, i na političko-partijskoj sceni proizvodi koalicijske mutante, usisavanje odbornika, darvinistički parazitizam i nakaradne simbioze…

Sve to pojačava društvenu anomiju, ali se preliva i na ideologiju i u toj dijalektici one povratno utiču jedna na drugu do političko-bordelskog principa – “može svako sa svakim”.

Ili je sve ovo džaba ako u egzorcističkom rečniku to piroćansko “zaapuvanje” znači – posednutost!

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera