Džaba navodnjavanje ako nema goveda

Poplave koje su poslednjih dana pogodile Srbiju, usled obilnih padavina, bacile su u drugi plan strah od suše, temu koja obično postaje aktuelna od juna, kada krenu prve vrućine.

A da razloga za strah ima, govori ovogodišnji podatak Republičkog zavoda za statistiku Srbije prema kojem je u 2018. godini navodnjavano svega 46.823 hektara poljoprivrednih površina, što je za sedam odsto manje nego u prethodnoj godini.

Agroekonomista Branislav Gulan, član odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti i  deluje šokiran ovim podatkom.

„Četiri decenije pišem o ovoj temi i godinama sam obmanjivao javnost da se u Srbiji navodnjava oko 100.000 hektara, odnosno tri odsto obradivih površina. Sada vidimo da je to jedva jedan i po odsto, dok je prosek u svetu 17 odsto“, kaže Gulan.

Njegov kolega Milan Prostran podseća da je prema podacima popisa iz 2011. godine, objavljenim godinu kasnije, u Srbiji sistemima za navodnjavanje bilo pokriveno 99.000 hektara.

Nejasno je, međutim, kako se i pored toga što vlasti svake godine obaveštavaju javnost o ulaganjima u sisteme za navodnjavanje, površina koja se navodnjava značajno smanjila.

„Ne mogu da poverujem da je za šest godina ta površina prepolovljena, odnosno da su na polovini tih površina uništeni sistemi za navodnjavanje. Biće da je onako kao što je napisano – da je na toj površini korišćeno navodnjavanje, a da se sistemima mogu pokriti veće površine“, kaže Prostran za Al Jazeeru.

Manje se navodnjava nego devedesetih

U Republičkom zavodu za statistiku pojašnjavaju da se navedeni podatak zaista odnosio na površine koje su navodnjavane, dok je površina koja je pod sistemima za navodnjavanje gotovo za trećinu veća i iznosi 68.388 hektara.

Ipak, i to je manje od pomenutih 99.000 hektara, koje pominje Prostran, na osnovu podataka iz popisa. U RZS ovu razliku objašnjavaju primenom drugačijih metodologija.

„Kod Istraživanja o navodnjavanju obuhvaćeni su poslovni subjekti i zemljoradničke zadruge koji se bave poljoprivrednom proizvodnjom i uslugama u poljoprivredi i/ili upravljaju sistemima za navodnjavanje, dok su kod Popisa poljoprivrede, pored poslovnih subjekata i zemljoradničkih zadruga, bila uključena i porodična poljoprivredna gazdinstva“, navodi se u odgovoru Zavoda za statistiku.

Međutim, i 105.000 hektara pod sistemima za navodnjavanje, koliko Prostran procenjuje da trenutno postoji u Srbiji, jer je, kako kaže, poslednjih godina površina uvećana za nekoliko hiljada hektara, još uvek je, ističe, znatno manje od onog što je Srbija imala krajem osamdesetih godina prošlog veka.

Tada je, prema njegovim rečima, Srbija bila na vrhuncu kada je reč o navodnjavanju – oko 165.000 hektara bilo je pod sistemima za navodnjavanje.

„Sa privatizacijiom je došlo do rasturanja velikih sistema za navodnjavanje, koji su se nalazili u mnogim poljoprivrednim kombinatima. Dodatni problem doneo je i Zakon o povraćaju zemlje, nakon čijeg stupanja na snagu su mnogi sistemi za navodnjavanje bukvalno uništavani. Na primer, u Bogatiću, u Mačvi, bio je veliki sistem za navodnjavanje, ali kad je poljoprivrednicima vraćena zemlja, svako je hteo da uđe u svoju njivu i nije ih interesovao sistem u celini, već njegova parcela, pa su čupali cevi. I oko Čačka su bili nadzemni sistemi za navodnjavanje, koji su takođe rušeni, oko Vršca takođe“, navodi Prostran.

Nakon sušne 2012. godine, kada se šteta u poljoprivredi merila stotinama miliona evra, vlast je najavila ozbiljne investicije u sisteme za navodnjavanje.

Kredit za navodnjavanje

Tako je u septembru 2013. godine, Aleksandar Vučić, tada potpredsednik Vlade Srbije, najavio da će  Srbija „u narednih deset dana dobiti prvih 100 miliona evra“ za navodnjavanje iz Razvojnog fonda Abu Dabija (Abu Dhabi Fund for Development), objasnivši da je reč o kreditu kreditu na 20 godina, sa petogodišnjim grejs periodam i kamatom od 2,5 odsto.

Ipak, ugovor je potpisan tek naredne godine, a prvi radovi su počeli 2017. godine. Prva faza, vredna oko 15 miliona evra, trebalo bi da bude završena do kraja ove godine, što bi, kako za Al Jazeeru navode u javnom preduzeću Vode Vojvodine, omogućilo navodnjavanje dodatnih 37.000 hektara.

Prvom fazom obuhvaćeno je 12 projekata u vojvođanskim opštinama Žitište, Zrenjanin, Kula, Odžaci, Ada, Čoka, Mali Iđoš i Kikinda.

Ove godine bi trebalo, kako navode u javnom preduzeću Vode Vojvodine da počnu i radovi na drugoj fazi, čija je vrednost procenjena na 21,5 miliona evra. Reč je, kako kažu, o 18 projekata, od kojih 11 u Banatu i Bačkoj, čiji bi završetak ovim regijama trebalo da omogući navodnjavanje novih 44.870 hektara, dok se preostalih sedam odnosi na Srem i iz tih sistema će biti moguće navodnjavanje oko 24.000 hektara.

Drugim rečima, kada se realizuju prve dve faze korišćenja sredstava iz kredita, Srbija bi mogla da udvostruči površinu obradivog zemljišta “pokrivenu” sistemima za navodnjavanje i da ima nešto više od 200 hiljada hektara koje je moguće navodnjavati.

Čak i sa tim dodatnim kapacitetima, to je i dalje daleko od proseka u svetu. Dodatni problem je što sistemi za navodnjavanje nisu ravnomerno raspoređeni, odnosno najveći deo je koncentrisan u Vojvodini.

‘Najveća mrtva investicija u Evropi’

Stabilno navodnjavanje u severnoj pokrajini Srbije trebalo je da obezbedi i mreža kanala Dunav – Tisa – Dunav (DTD), otvorena pre 40 godina, ali je u međuvremenu, kako kaže Branislav Gulan, postala najveća “mrtva investicija u Evropi”.

 

“Kada je počeo da se gradi, predviđeno je da će kanal dug više od 900 kilometara da navodnjava 500.000 hektara i da odvodi suvišne vode sa milion hektara. Ti ciljevi nikad nisu ostvareni kad je reč o navodnjavanju. Odvođenje suvišnih voda jeste, ali do 2005. godine, ali posle velikih poplava u Vojvodini, videlo se da ni to više ne funkcioniše, jer se u hidrosistemu nakupilo 15 miliona kubika mulja u hidrosistemu. To nije očišćeno“, navodi Gulan.

Na pitanje može li se ta „mrtva investicija“ oživeti, Gulan kaže da je to moguće ako ima političke volje i bar dve do tri milijarde dolara za čišćenje kanala, kako bi postali upotrebljivi i za plovidbu.

S druge strane, iz javnog preduzeća Vode Vojvodine na pitanje Al Jazeere da li se preduzimaju mere na čišćenju kanala DTD kako bi se njegovi kapaciteti više koristili za navodnjavanje, odgovaraju potvrdno i pominju mnogo manje sume novca potrebne da se u potpunosti iskoriste kapaciteti ovog hidrosistema.

Dodaju da su tokom poslednjih pet godina obavili radove na revitalizaciji kanala Vrbas-Bezdan, u dužini oko 45 kilometara, te da je na toj deonici izvađeno oko 450.000 m3 mulja, čime je povećana propusna moć ovog dela hidrosistema DTD. Dodaju i da je tokom prošle i ove godine rekonstruisan jedan agregat postojeće Crpne stanice „Bezdan 2“, kako bi se povećali kapaciteti zahvatanja vode iz Dunava, naročito pri nižim vodostajima.

Navodnjavanjem do pustinje

U narednih par godina planiraju da završe revitalizaciju kanala Vrbas – Bezdan i tako udvostruče propusnu moć ovog kanala, kao i da rekonstruišu preostala dva agregata Crpne stanice „Bezdan 2“, za šta im je potrebno oko 700 miliona dinara (oko 5,93 miliona evra). U planu je i rekonstrukcija i dogradnja kanala Baračka, proširenje kapaciteta jedne postojeće i izgradnja jedne nove crpne stanice. Za to im je potrebno, navode, milijardu dinara (oko osam i po miliona evra).

Nakon realizacije ovih aktivnosti ostvariće se pun projektovan kapacitet HS DTD za potrebe navodnjavanja, saopštavaju Vode Vojvodine, ali i napominju da je zbog promene klimatskih i hidroloških prilika potrebno povećavati postojeće i izgraditi nove vodozahvatne kapacitete HSDTD na Dunavu.

Čak i da upotreba ove mreže kanala zaživi u punom kapacitetu i da se udvostruči površina obradivog zemljišta pod sistemima za navodnjavanje, stručnjaci upozoravaju da to neće biti dovoljno, ukoliko se paralelno sa tim ne bude radilo na razvoju stočarstva.

Laici, poput autora ovog teksta, će naravno pitati, kakve veze ima stočarstvo sa sistemima za navodnjavanje, ali i Gulan i Prostran objašnjavaju da ukoliko nema dovoljno organskog đubriva, navodnjavanje zapravo dovodi do ispiranja zemljišta i ono se praktično pretvara u pustinju.

„Zemljište stalno mora da se obogaćuje. U Srbiji je već opao humusni udeo pao sa četiri odsto na dva i po odsto zemljišta. bez dovoljno stajskog, prirodnog đubriva, taj trend bi mogao da se nastavi, a navodnjavanjem i da se ubrza“, objašnjava Prostran.

„Vojvodini je potrebno minimum još 100.000 junadi i centralnoj Srbiji takođe, kako bi se obezbedilo organsko đubrivo. U suprotnom, nema smisla pričati o navodnjavanju“, dodaje Gulan.

Međutim, poslednjih godina, trend u Srbiji, kada je stočarstvo u pitanju, ne ide u dobrom pravcu. U odnosu na početak devedesetih godina prošlog veka kada je Srbija, kako kaže Prostran, imala dva miliona grla, broj je više nego prepolovljen. Sada ih ima oko 875.000, a pad se nastavlja.

Ukoliko se nešto ne promeni, za nekoliko godina može doći do apsurdne situacije da Srbija značajno uveća površinu obradivog zemljišta koju može da navodnjava, ali da prinosi, usled lošeg kvaliteta zemljišta budu slabiji, što bi i nove sisteme moglo da dovede u status „mrtve“ ili promašene investicije.

Izvor: Al Jazeera