Dvije klopke za opoziciju u Skupštini Srbije

„Samim nedolaskom na sednicu 27. maja, ne propuštaju oni samo dnevni red aktuelnog skupštinskog zasedanja, već sami sebe brišu sa političkog dnevnog reda Srbije.“ Ovo je povodom bojkota opozicionih poslanika stranaka Saveza za Srbiju prilikom donošenja „Tijaninog zakona“ vatreno izgovorio šef poslaničke grupe SPS Đorđe Milićević.

Dodao je i posprdnu frazu: „oni zapravo smatraju da o važnim društvenim temama i važnim društvenim pitanjima, treba izgleda da govorimo ispod šatora kao nekakavo pleme, a ne u Skupštini gde se vodi dijalog.“

Više od posprdnog, ali uobičajeno u gradaciji oštrine takvih napada izgovorio je šef skupštinske „najstranke“ Aleksandar Martinović. On je „bojkot-kolege“ iznova „častio“ epitetima licemeri i lažovi, ali u nabrajanju šta njima sve „nije sveto“ pomenuo uz korišćenje „krivog ogledala“ niz slučajeva zbog kojih, ne samo opozicija, već i deo javnosti godinama kritikuje vlasti. U tom pervertovanom anatemisanju političkih protivnika, ispod svakog ukusa je bilo pominjanje bebe poginule u „slučaju helikopter“ do koje takođe „tim licemerima“ nije stalo.

Sudija Apelacionog suda, javni i „blogerski“ delatnik Miodrag Majić koji je tih dana postao novi slučaj i „džak“ za besomučno udaranje zbog javnih principijelnih primedbi na neusklađenost nekih tačaka pomenutog zakona, a posebno predloga koji je prošao kroz preparandum vlade, po Martinoviću je eksponent interesnih grupa. Predsednica Skupštine Maja Gojković koja ima običaj da sedne u poslaničke klupe da bi bila samo poslanik, iako „prva među jednakima“ iščuđavala se. Veli, saznala je tek tad da je Majić sudija, a mislila da je član neke NVO koja ga plaća da kitikuje.

U takvoj skupštinskoj atmosferi nije ništa čudno da bilmez-poslanik Marijan Rističević, aludirajući na jedan kosovski ratni slučaj u kome je sudio ovaj sudija, kaže da je on pritom imao razumevanja za one koji „prže i peku dojke srpskih žena.“ (Štaviše, posredno je insinuirao da su u slučaju procesa toj „Gnjilanskoj grupi“ OVK ovaj i sudija Omer Hadžiomerović uzimali novac.)

Tako je „afera“ ovog zakona povezana sa Kosovom, a zadah ove atmosfere nastavlja da se preliva iz parlamenta na društvo Srbijice.

Srpska desnica po prvi put u vlasti

U toj, pretposlednjoj majskoj nedelji kad je vlast u Skupštini postavila dve opasne klopke za odsutnu opoziciju – „Tijanin zakon“ i raspravu o Kosovu na osnovu „referisanja“ predsednika Vučića – „desila su se“ još najmanje tri indikativna slučaja. U Vranju je spretnim kooptiranjem odbornika nekakva grupa građana postala „bogatija“ za dva odbornika, člana Srpske desnice. Pa je njen kontroverzni lider Miša Vacić mogao da se pohvali kako je njegova stranka konačno „po prvi put od formiranja ušla u vlast u jednoj opštini“.

Istovremeno, još jedna desna grupa građana, programski paralelna do podudarnosti sa Vacićevom, famozni „Zavetnici“, Milice Đurđević Stamenkovski prerasta u stranku uz podršku i razumevanje članova Vučićeve SNS. Oni „Zavetnicima“ pomažu u sakupljanju 10.000 potpisa da se „učipe“ među više od stotinu zvaničnih srpskih stranaka i strančuljaka, od kojih je i dosta već postojećih – „vlastiugodnih“.

I treće, bez ikakve prethodne najave Skupština je počela raspravu o novom zakonu o glavnom gradu. Po njemu će se povećati neka ovlašćenja, naročito pri/gradskih opština, gde SNS ima jaka uporišta, ali će jednom odredbom gradonačelnik biti pošteđen da odgovara za svoj rad Skupštini Grada, već samo Gradskom veću (i samom sebi) budući da se i članstvo u Veću i kandidat za gradonačelnika po pravilu biraju u istom krugu pobedničkih stranaka.

Zašto je predlog zakona o uvođenju doživotne robije kao najteže kazne za sliovatelje dece, maloletnih, hendikepiranih i nemoćnih, a na inicijativu Igora Jurića, unesrećenog oca svojevremeno zverski silovane i ubijene Tijane, ispao uspešna klopka za opoziciju?

Najkraće, zato što odluka o bojkotu Skupštine iz principijelnih, demokratskih razloga, nije mogla ni u široj javnosti da priguši kritike o opozicionom licemerju i nemoralnosti, što sada nije glasala za taj humani zakon. Pogotovo što je većina njih ranije podržavala Jurićevu inicijativu naraslu do 160.000 potpisa građana.

‘Taloni’ optužbi za izdajništvo

U političkoj atmosferi kakva je stvorena, stranke iz SzS nisu ni imale dovoljno mogućnosti da „podvuku“ nemoralnost vlasti što je zakon stavila na dnevni red baš sada, posle višegodišnjeg oklevanja. I to sa kaznom doživotne robije bez mogućnosti uslovnog puštanja na slobodu „raširenom“ na još niz krivičnog dela „političke prirode“ kao što su priprema državnog udara ili ubistva najviših funkcionera.

Uzgred i sam sudija Majić imao je razumevanje za proširenje spiska teških dela dostojnih takve kazne kad je već određeno da doživotna bude najteža, ali je isticao suprotnost zakona sa EU-konvencijama i ustavom u pogledu mogućnosti uslovnog otpusta.

Druga teška klopka za hvatanje opozicije u izdajništvu i nepatriotizmu je upravo najavljena rasprava o Kosovu uz prisustvo državnog vrha i referisanje vrhovnika Vučića, baš u dane kada je javno rekao da će se u vezi sa ovom temom kao i svi u Prištini i svetu „praviti blesav“. Utoliko je sama najava ipak bila iznenadna i tipično vučićevska.

Oko osam sati jednog jutra je, gostujući na državnoj televiziji rekao da bi moglo i to da se desi, mada „ne zna“ (pazi on nešto ne zna!) da li za izveštaj predsednika u Skupštini „ima poslovničkih mogućnosti“. U 11 sati istog dana predsednica Gojković je zakazala i dan.

„Mustra“ za referisanje o Kosovu je identična kao za nesrećni „Tijanin zakon“ samo što je potencijalni „talon“ optužbi za izdajništvo drugih veći i teži. Nakon, dakle,  što se šest godina „pravio blesav“ na zahteve javnosti i opozicije da se Skupština izjasni o planu za Kosovo, nakon zamki nikad nezavršenog „unutrašnjeg dijaloga“ predsednik Vučić pervertira čitavu stvar poput gorepomenutog Martinovića  i izjavljuje „dijalogizirajući“ sa neprisutnim oponentima:

„A o čemu i gde mislite da razgovarate ako nećete… sa najvišim predstavnicima države o Kosovu i Metohiji, a valjda … hoćete da razgovarate o REM-u i o Bujoševiću. REM i Bujošević važniji su od Kosova i Metohije za nekog. Za mene nisu. Za mene je parlament veoma važno mesto… a od Kosova i Metohije u ovom trenutku nemamo važniju temu.“ Iako su pojedinim liderima opozicije „njihovi tajkunski interesi preči od KiM.“

Prebacio je političkim protivnicima i tu nesolidnost što kad ode da razgovara u SPC, oni kažu „što razgovaraš sa Crkvom, treba da ideš u parlament“, a kada najavi izveštaj u parlamentu, „oni kažu da je to trik“.

Put u jednopartijski sistem

Posle svega, rekli bi neki, posebno poznavaoci manipulativno-spinovske prirode ovakvih neprekidnih govora uz terciranje i pratnju, da je na sceni uobičajeno samo retoričko skretanje besa pristalica ka izdajnicima na protivničkoj strani. I da pritom škakljive i važne teme, opravdavaju takvo pojačanje besa. Pogotovo što su se bojkotom i ovih tema  opozicionari „sami namestili“ da budu  grđeni u zamašnijim obrocima.

U tome ima trunčice istine, ali samo za neobaveštene i one koji bezrezervno veruju Vučićevoj zameni teza da su zahtevi opozicije, te i razlozi za bojkot parlamen/a/ta nevažni i trivijalni. A nisu, oni su od suštinske važnosti za demokratiju.

Vlast, to zna i ovoga puta se čini da žestina optužbi ne ide samo za tim da postigne propagandni efekat, već da stvori, ili bar da sve više stvara teren da nikog ne zabrine ako opozicija bude dotučena. A da šira, bar glasačka javnost što stalno ponavlja „eto, šta nam je ta demokratija donela“ takav ostrakizam što lakše prihvati. A pravovernima sve dozvoli i oprosti. Jer, „izdaja – to su oni.“ Kosovska važna tema ovoga puta služi tom zadatku.

A cilj, model  i izgovor, vidimo, postavljeni su u prvom citatu ovog teksta: „sami sebe brišu sa političkog dnevnog reda Srbije“. Razrada je u primeru iz Vranja i izrastanju „Zavetnika“ u stranku. Privid pluralizma pod patronatom jedne stanke, na šta upućuju ovi primeri, ne oslobađaju nas pomisli na – jednopartijski sistem. I bojazni da se ka tome ide! Ma, šta ide, došlo se – gradonačelnik ne odgovara Skupštini.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera