Dužnička diplomatija: Srbija u čeličnom zagrljaju Kine

Vladajuća nomenklatura u Srbiji već godinama se hvali enormnim prilivom stranih investicija u našu zemlju. Informativne emisije u medijima odanim vladajućoj partiji prepuni su slavopojki mudrim vladarima koji su od Srbije napravili raj za strane investitore. Među ulagačima iz inostranstva naprednjački funkcioneri najviše ističu Kinu. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je nedavno u razgovoru sa članom Politbiroa KP Kine i sekretarom Sekretarijata Centralnog komiteta KPK Jangom Sijaoduom ustvrdio da Kinu i Srbiju povezuje “čelično prijateljstvo”.

Vučić se tu nije zaustavio, kad ga ponesu emocije predsednik ne zna za dosta, već je govorio i o porastu sreće u Srbiji za koju je zaslužna Kina: “Zahvalni smo Si Đinpingu što je doveo jednu od najvažnijih investicija u našu zemlju i ohrabrio kineske investitore da dolaze u Srbiju, kao i za to što je kroz projekat ‘Jedan pojas, jedan put’ doprineo sreći drugih naroda, u ovom slučaju srpskog”.

Prijateljstvo i sreću o kojima govori predsednik, premijerka Vlade Srbije Ana Brnabić pretočila je u konkretne brojke, rekavši da su “ukupno kineske investicije u projekte koji su već realizovani, na kojima se radi i koji se planiraju, dostigle 10 milijardi evra”. Sve bi to bilo gotovo bajkovito, a Srbija bi uskoro iskorenila nezaposlenost i počela da uvozi radnu snagu – samo kad bi bilo istinito.

Investicije i krediti nisu sinonimi

Nažalost, stvarnost se pomalo razlikuje od propagandnih priča vladajućih naprednjaka. U Srbiju je iz Kine ušlo oko dve milijardi evra, ali je tu reč o investicijama samo u manjem delu te sume. Tri četvrtine tog novca uopšte ne čine investicije, već krediti. I ostali aranžmani koje su srpske vlasti dogovorile s Kinezima zadržaće isti odnos između investicija i kredita, dakle 1:3. A investicije i krediti nisu baš sinonimi, što znaju i predsednik i premijerka, samo se prave ludi kako bi stvorili utisak da su uspešni i da rade nešto dobro za svoju zemlju.

Za razliku od investicija, krediti moraju da se vraćaju, i to s debelom kamatom, što znači da naši funkcioneri zadužuju generacije koje dolaze i stavljaju im na teret obaveze za koje je veliko pitanje da li će moći da ih ispune. Krediti koje Srbija uzima od Kine su daleko nepovoljniji od zaduživanja kod nekih drugih kreditora, recimo iz zapadnih zemalja. Primera radi, Srbija je uzela kredit od Kine za izgradnju Koridora 11, za deonicu autoputa od Surčina do Obrenovca koja iznosi 17,6 kilometara, u iznosu od 208 miliona evra. Kamatna stopa za taj kredit iznosi tri posto, dok je kredit koji je Srbija 2009. godine uzela od Svetske banke za izgradnju Koridora 10 imao kamatu od 1,19 posto. Pritom, Kina davanje kredita uslovljava još nekim pogodnostima za sebe, pa se tako Vlada Srbije obavezala da će kineske kompanije graditi autoput, a da će srpske kompanije u tom poslu učestvovati sa maksimalno 49 procenata.

Tako izgleda klasičan kineski model davanja kredita: zemlja koja uzima zajam za infrastrukturne projekte obično se obavezuje da će kineske firme graditi, i to kineskim materijalom. Nije ni to sve, stručnjaci su veoma skeptični po pitanju cene autoputa, jer 17,6 kilometara kroz ravnicu nikako ne može da košta 208 miliona evra, u najgorem slučaju ta cena bi iznosila najviše 150 miliona evra. Otkud onih skoro 60 miliona evra viška, to samo Bog, Vučić i Si Đinping znaju.

Kineski perpetuum mobile

Dodatni problem je što se krediti od Kine uzimaju pod netransparentnim uslovima, bez ikakvog tendera, kroz direktno ugovaranje preko međudržavnih sporazuma, kao da su u pitanju dve privatne kompanije, a ne državni organi koji zadužuju sopstvene građane, ne pitajući ih ništa, a usput i ne poštuju zakone sopstvene zemlje. Kada su u maju u Skupštini Srbije usvajani sporazumi o zajmovima sa Kinom vredni više od milijardu evra, organizacija Transparentnost Srbija je saopštila da se time zaobilazi Zakon o javnim nabavkama.

Ista organizacija je obavestila javnost da se zajam uzima od kineske Export-Import Banke “radi izgradnje pruge od Novog sada do Kelebije, a posao će biti poveren kineskim firmama China Railway International i China Communications Construction Company (CCCC)”. Potonja kompanija je takođe izvođač ugovora vrednog 523,5 miliona dolara za auto-put od Preljine do Požege.

Oni kojima je posao da sprovode u delo zakone ove zemlje, koriste svaku priliku da te zakone zaobiđu, samo ako ih kineski prijatelji lepo zamole. Tako, na primer, u ugovoru za deonicu pruge od Beograda do Stare Pazove stoji da su „finansijer i investitor (Vlada Srbije i kompanija Infrastrukture železnice) u obavezi da preduzmu sve procedure kako bi omogućili da izvođač radova (kineski konzorcijum) bude izuzet od plaćanja PDV i carina pošto ugovor o kreditu između kineske banke i Srbije stupi na snagu“.

Drugim rečima, kineske kompanije, za razliku od srpskih, ne moraju da plaćaju ni PDV ni carine, samo neka nam Kinezi daju nepovoljne kredite, a onda taj novac neka odmah vrate svojim kompanijama koje će graditi pruge i autoputeve, za koje je zajam i uzet. Finansijaska konstrukcija je zatvorena, Kini se vraća 80 do 90 posto novca,  a to je valjda nešto najbliže perpetuumu mobile što postoji.

Zaplena dužničke imovine

Nije Srbija tu nikakav izuzetak, Kina na sličan način daje kredite širom sveta, uglavnom nerazvijenim zemljama, koristeći loše stanje njihove ekonomije i lokalne vlade sklone korupciji, kako bi im nametnula uslove koji su neuporedivo povoljniji po zajmodavca nego po dužnika. Kina je postala najveći svetski kreditor, odobrivši u poslednjih 19 godina kredite u vrednosti od preko 700 milijardi dolara. U mnogim zaduženim zemljama dug prema Kini iznosi i više od četvrtine BDP-a. Najgori je slučaj Džibutija koji Kini duguje iznos skoro u visini godišnjeg BDP-a, zatim sledi polinezijska Kraljevina Tonga (oko 42 posto BDP-a), pa Maldivi (nešto više od 30 posto).

Šta se dešava kad zadužene zemlje nisu u stanju da isplate dugovanja Kini, najbolje se vidi na konkretnim primerima. Pomenuti Džibuti je bio prinuđen da Kini ustupi vojnu bazu, Šri Lanka je Kini predala luku na upravljanje, Ekvador je bio prinuđen da u zamenu za kredit prepusti Kinezima 80 posto proizvodnje nafte, a Pakistan je morao da traži hitan kredit od MMF-a jer nije više mogao da servisira ogroman dug prema Kini. Tako izgleda kad Kina s nekim neguje – kako to veli Vučić – “čelično prijateljstvo”. Od čeličnog kineskog zagrljaja malima i nejakima pucaju kosti i državna ekonomija.

Srbiji ne preta ova opasnost, bar za sada, ali druge zemlje u regionu su već u problemu, a budućnost ni Srbiji ne donosi ništa dobro, s obzirom na tempo takozvanih “kineskih investicija”, kako kreditima tepaju predsednik i premijerka. Evropski komesar za proširenje Johanes Han je pre nekoliko meseci izrazio “zabrinutost za socioekonomske i finansijske efekte koje bi kineske investicije mogle da imaju”, navodeći kao primer Crnu Goru u kojoj je javni dug skočio na više od 70 posto BDP-a usled uzimanja kredita od 809 miliona evra od kineske državne banke Export-Import za izgradnju autoputa.

Upozorenja sa Zapada

Han je upozorio da Kina tako ostvaruje politički uticaj na Balkan i nastoji da “buduće članice Evropske unije pretvori u svoje ‘trojanske konje’”, kao i da postoji opasnost da balkanske zemlje postanu žrtve “dužničke diplomatije”. Han upozorava da veliki zajmovi za infrastrukturu uzeti od Kine dovode u opasnost krhke privrede naših zemalja, te da je to u suprotnosti sa ciljevima EU – a to su “poboljšanje stabilnosti i ekonomskog razvoja na Balkanu”. Slično upozorenje stiglo je i od 16 senatora iz SAD-a koji kažu da je cilj Kine da “primamljive kredite pretvore u politički kapital u zemljama koje budu imale problema sa vraćanjem zajma”.

Srpsko rukovodstvo, naravno, nimalo ne haje za upozorenja iz onog dela sveta u čijem društvu bi, navodno, želeli da vide Srbiju. Vučić se hvali kako je na forumu “Pojas i put” srpska delegacija dobila pravo da govori, a da je on držao završni govor na skupu u Pekingu, u čemu vidi “iznenađujuću čast”. Ko ne bi dopustio dva govora tako poslušnim partnerima koji pristaju na sve nepovoljne uslove, još se time hvale i neprestano traže nove kredite od kojih najveću korist ima kineska strana. Vučić se hvali i time što je Si Đinping “iako kod Kineza nema grljenja i ljubljenja, više puta izveo nekakav poluzagrljaj, što oni izuzetno retko rade”, te da “to znači da poštuje Srbiju”. Taj poluzagrljaj koji Vučić optimistički tumači kao izraz poštovanja, neutralnom posmatraču najviše liči na prizore sa prirodnjačkih TV kanala u kojima piton davi neku nesrećnu životinju.

Koruptivne i komparativne prednosti

Iako su kineski krediti nepovoljniji od onih koji dolaze sa Zapada, oni za srpske vlasti imaju nekoliko prednosti. Pre svega, dostupniji su, jer je uzimanje evropskih kredita uslovljeno složenim procedurama koje podrazumevaju sprovođenje reformi, procenu finansijske stabilnosti projekta, transparentnost, javne rasprave o procedurama nabavke, uticaj na životnu sredinu i slične uslove karakteristične za demokratski svet. Sa Kinom tih problema nema, takvi uslovi ih ne zanimaju, baš kao ni sudbina dužnika.

Osim dostupnosti, kineski krediti su privlačni srpskim vladarima i zbog većih mogućnosti za korupciju, u koju su naši političari ogrezli do balčaka. Čitav proces se odvija netransparentno, kroz lične dogovore, bez tendera, konkursa, drugih ponuđača i konkurencije – što je poslovna sredina u kojoj se naprednjački političari osećaju kao riba u vodi. To što će buduće generacije morati da otplaćuju nepovoljne kredite, ne brine ih mnogo, jer to njihovo potomstvo neće ni osetiti. Zahvaljujući roditeljima koji vredno rade za budućnost sopstvenih porodica, njihova deca će po zanimanju biti – bogati naslednici. Da su imali ambiciju da ih pogađaju muke običnih građana Srbije, Vučić, Brnabić i napredna kompanija bi se bavili nekim poštenim poslom, a ne politikom.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera