Duh ‘68. se vratio, ali Macron nije De Gaulle

Kada su pre petnaestak dana demonstranti u žutim prslucima marširali pred Jelisejskom palatom pevajući Marseljezu, francuski predsednik Emmanuel Macron se pravio da ih ne čuje. Tada je na francuskim ulicama bilo najmanje 290.000 “žutih prsluka”, a proteklog vikenda duplo manje. Ipak, proteklog vikenda predsedniku Pete republike se naprasno popravio sluh, budući da je grupa ekstremista učinila da Pariz posle pola veka ponovo gori u vihoru protesta. Duh studentsko-radničkih protesta 1968. godine vratio se u savremenom ruhu u Francusku, a Macronova vlada je promptno, najpre na šest meseci, suspendovala, a potom u potpunosti povukla odluku o povećanju akciza za gorivo za 6,5 odsto, što je bio okidač za demonstracije.

Treba biti gluv i slep da ne čujete ili ne vidite ovaj bes, rekao je francuski premijer Edouard Philippe, nastojeći da ovim potezom umiri bunt i vrati red i mir u zemlji. Ali, ova odluka sasvim sigurno neće preko noći umanjiti narastajuće francusko nezadovoljstvo Macronovom politikom. Čak 70 odsto građana Francuske podržava “žute prsluke” – od anarhistički nastrojenih levičara, preko umerenjaka, do krajnjih desničara. A zahtevi su se odavno proširili na pitanja bolje kupovne moći, visine minimalca, kvaliteta obrazovanja, kao i toga kome idu na ruku ekonomske reforme – bogatima ili siromašnima.

Macron izgleda da nije shvatio da je “revolucija”, koju je obećao Francuzima (a tako je nazvao i svoju knjigu objavljenu u kampanji 2017. godine), glatko prošla na izborima samo zato što se predstavio kao predvodnik promene u odnosu na tradicionalno umereno leve i umereno desne političke stranke. Za Francuze on je predstavljao domaću verziju Baracka Obama. Probudio je kod njih “smelost nade” da je moguć nov tip politike, politike koja će odustati od višedecenijskog smanjenja socijalne države i prekarizacije poslova za koje Francizu krive podjednako socijalističke i konzervativne vlade koje su se smenjivale. Obećao je strukturne reforme, ekonomski rast, smanjenje nezaposlenosti, bolju kupovnu moć građana…

Kad predsjednik nije aktivni političar

Međutim, kada je krenuo u sprovođenje reformi, Macronova popularnost je pala sa nivoa da ga podržava dve trećine nacije, na sadašnjih nešto manje od četvrtine. I trend pada popularnosti se nastavlja. A to i ne čudi, budući da je u nekoliko aspekata pokazao da zapravo ne poznaje dovoljno ni probleme koji tište dobar deo francuskog društva, niti politiku u Francuskoj.

Prvo, za razliku od svojih prethodnika u Jelisejskog palati, Macron pre predsedničke funkcije nije bio aktivni političar, direktno birani poslanik ili gradonačelnik, pa tako suštinski nikad nije u dužem periodu bio u kontaktu sa biračima i bio prinuđen da im u direktnom kontaktu odgovara za svoju politiku. Macron je mislio da može da se bavi politikom a da ljude ne pogleda u oči. Mislio je da je za politiku dovoljna strast i da će njegova strast uspeti da ubedi većinu da su njegovi postupci ispravni. Kada mu se odgovor javnosti nije dopadao, on ga je jednostavno ignorisao. Međutim, “žuti prsluci” su mu pokazali da ignorisanje može samo da pogorša stvari.

Drugo, Macron nije shvatio koliko su globalizacija i neoliberalne politike uticale minulih decenija na promene u francuskom društvu i šta su, zapravo, uzroci nezadovoljstva građana političkim elitama. Nezadovoljstva na kojem je sprva upravo on profitirao. Život u Parizu i brz skok u visoki stalež onemogućio je najmlađeg francuskog predsednika da shvati da dodatni namet na gorivo, pa makar uveden i zarad ulaganja u ekologiju, može raspaliti socijalni požar. On nije primetio da je proteklih decenija dramatičan skok cena nekretnina u velikim gradovima prislio zanatlije, radnike i neke druge slabije plaćene profesije da se presele u sela ili varošice te da svaki dan do svojih radnih mesta u gradovima putuju i po više od 60 kilometara u jednom pravcu.

Istovremeno, ulazak tržišne utakmice u sve sfere života doveo je do toga da se ukidaju neisplative prodavnice, pošte, železničke linije ili bolnice u ruralnim krajevima, što tamošnje stanovništvo opet tera u gradove i zbog najelementarnijih potreba. Za sve to oni koriste automobile, a neprekidno povećanje cene goriva i putarina je dramatično smanjilo njihov životni standard. Revolt ove osiromašene niže srednje klase je bio očekivan.

Nikad ne potcjenjuj bijes naroda

Treće, Macron nije shvatio da ne može da obećava bolju kupovnu moć građana, a da mu posle prošlogodišnjeg dolaska na vlast jedan od prvih reformatorskih poreza bude ukidanje poreza za bogate. Doduše, on je potom uveo porez na nekretnine, koju plaćaju domaćinstva čija nekretnine su vrednije od 1,3 miliona evra, ali svi ostali njegovi reformski potezi su kod francuske radničke klase urezali ubeđenje da je on “predsednik bogatih”, koji se bori samo za interese krupnog kapitala i urbane elite.

Četvrto, nikad ne ignoriši i ne potcenjuj bes naroda, kao i one koji taj bes mogu da iskoriste. A upravo je Macron to učinio. Kada su krenuli protesti, on ih je ignorisao, da bi potom u jednom televizijskom obraćanju rekao kako je pogrešio “jedino u pedagogiji”, to jest da svoju politiku nije dovoljno dobro objasnio i približio narodu. Ovaj nadmeni stav u stilu Loisa Šesnaestog samo mu je odmogao u rešavanju situacije, a demonstrante gurnuo u ruke ekstremista. A situaciju nije poboljšao ni time što je gurnuo premijera da objavi povlačenje sporne odluke, umesto da je hrabro sam saopšti i obrazloži.

Sve ovo što se dešava u Francuskoj izuzetno podseća na proteste 1968. godine, samo što su tada proteste započeli, pre svega, studenti iz bogatijih porodica, sa ciljem da menjaju svet, dok je sada bunt buknuo među zanatlijama i slabije plaćenim radnicima, koji žele da prežive. Osim toga, Macron nije Charles de Gaulle pa da uspred protesta raspiše izbore i opet osvoji vlast. Ipak, nezadovoljstvo je slično i u nekoliko aspekta neumitno korespondira i sa Balkanom, ukazujujući na upozoravajuća poređenja.

Ta revolucionarna 1968. godina se dogodila tačno 23 godina posle Drugog svetskog rata, pri čemu su nekadašnji ljuti ratni neprijatelji – Francuska i Nemačka – odavno zajedno radili na zajedničkom ekonomskom i mirovnom projektu. Te godine Evropska ekonomska zajednica već je 10 godina postojala, a šest država osnivača današnje Evropske unije su uspevale da nađu kompromis čak i kada je De Gaulle strahovao od prenošenja nadleženosti na nadnacionalni nivo.

Eksplozije kreativnosti, muzike i debata

I dok su elite radile na stvaranju evropske zajednice naroda, 23 godina od kraja Drugog svetskog rata mladi Francuzi i Nemci su izašli na ulice i podigli svoj glas. Želeli su promene. Društvene, kulturološke, seksualne. Protesti pariskih studenata pokrenuli su i radničku klasu, što je, na kraju, više od petine stanovništva Francuske odvelo u dvomesečni generalni štrajk. Osim zahteva za boljim materijalnim uslovima radnika i boljim uslovima studiranja, demonstracije su dominatno bile usmerene na rušenje autoriteta, uz zahtev za sticanje sloboda. I to svih vrsta. Od rušenja autoriteta tada već prevaziđenih konzervativnih tradicija, do zahteva za slobodama – ličnim, političkim, kulturološkim i seksualnim.

Francuski radnici dovodili su u pitanje potrošačko društvo, kapitalizam, rad državnih institucija i tradicionalne vrednosti. Učenici i studenti su zahtevali slobode u sferi morala, od zahteva da se omogući otvaranje mešovitih studentskih domova, preko razbijanja krutih formi u odevanju, do pokretanja pitanja položaja žena i zaštite životne sredine. Ovaj pokret, koji je promovisao liberalizam po pitanju individualnih sloboda, ali i kritiku na račun potrošačkog društva i ekonomskog liberalizma, doveo je do eksplozije kreativnosti, muzike i društvenih debata.

U Nemačkoj su protesti 1968. godine imali još jedan važan aspekt. Oni su predstavljali i bunt mladih koji su tražili istinu o nacističkoj prošlosti svojih roditelja, rođaka i komšija. Istinu o tome ko su bivši nacisti koji su uspeli da opstanu u policiji i vladajućim strukturama. Istinu o profesorima kojima nije smetalo da predaju u vreme nacizma. Te burne 1968. godine ni mladi Francuzi ni mladi Nemci nisu uspeli da ostvare zahteve. Ali, donekle su uspeli da pokrenu modernizaciju i preispitivanje oba društva. Njihovi zahtevi za istinom i promenama su ipak nešto pokrenuli.

Sve to se u Francuskoj i Nemačkoj dogodilo 23 godina posle rata. A gde su Srbi, Hrvati i Bošnjaci 23 godina od završetka ratova prilikom raspada Jugoslavije? Gde su vapaji balkanske raje zbog promene ekonomskog sistema i širenja nejednakosti? Kako to da niko u Hrvatskoj ili Srbiji ne dovodi u pitanje potrošačko društvo, kapitalizam i tradicionalne vrednosti? Protesti protiv visoke cene goriva su se istopili pre nego što su počeli.

A gdje su sada Srbi, Hrvati i Bošnjaci?

Ako izuzmemo pojedine aktiviste nevladinih organizacija, koliko mladih je zaista spremno da digne glas? Koliko mladih na Balkanu želi da izađe na ulice i zatraži promene? Društvene, kulturološke, seksualne. Koliko njih zaista želi da sazna istinu o zločinima koje su počinili njihovi roditelji, rođaci ili komšije? Koliko njih je spremno da se suoči sa tom neslavnom prošlošću svojih roditelja? Koliko njih je spremno da digne glas protiv elite i patrijarhalnih struktura? Odgovor na ova pitanja, nažalost, glasi – izuzetno malo.

Generacija sadašnjih brucoša na Beogradskom univerzitetu skoro da nema loše reči o Slobodanu Miloševiću, dok se na sajmu knjiga školarci organizovano fotografišu sa Vojislavom Šešeljem. Doduše, četnički vojvoda je za njih više lik koji se pojavljuje u rijaliti programima nego osuđeni ratni zločinac. Ništa nisu bolji ni oni koji zatvaraju oči pred dokazima o zločinima samo zato što su krivci već umrli ili su svi svedoci naprasno ubijeni ili nestali.

Odgovor na pitanje zašto su Francuzi i Nemci posle 23 godine došli do svega pomenutog, a Srbi, Hrvati i Bošnjaci nisu leži ne samo u tome što Francuze i Nemce ne nagriza narcizam malih naroda, već u tome što oni  imaju jasan konsenzus o tome šta se dogodilo u međusobnim ratovima. Na Balkanu, pak, nema konsenzusa niti unutar pojedinih naroda, a kamoli međusobno. Kada se na to dodaju političke elite, koje i dalje politički “jašu” na međuetničkoj netrpeljivosti i soljenju međusobnih rana, dok strancima prodaju nacionalne resurse i kroz korupciju stiči lično bogatstvo, nije ni čudno šta se sve dešava. Nije čudno što egzodus koji nije do kraja postignut “bljeskovima”, “olujama”, “Srebrenicama”, “Lorama” ili “Vukovarima” sada se u miru nastavlja i njega potpomažu niskotarifni FlixBus, Wizzair ili Ryanair, koji svakodnevno odvoze hiljade ljudi sa Balkana u Nemačku.

Francuzi danas na ulicama pokušavaju na izvestan način da isprave greške i nadomeste izneverene ideale iz 1968. godine. Verovatno neće uspeti, ali bar probaju. Za to vreme, Balkan ćuti.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera