Država hrabri čuvare nacionalističke vatre

U utorak, 17. oktobra, pred Prekršajnim sudom u Beogradu našla su se dvojica studenata Fakulteta dramskih umetnosti jer im je u aprilu, izgleda, “po metodu slučajnog uzorka” policija utefterila lične podatke, pa ih prijavila za izazivanje nereda. I više od toga – kao organizatore skupa Protest protiv diktature pred Skupštinom i “vođe” skandiranja parola protiv taze izabranog predsednika Vučića.

Važna napomena za nekoliko pasusa koji slede: taj se sud, posle brojnih reformi pravosuđa, u kojima su najrealnija bila preseljenja sudskih kancelarija, nalazi tačno naspram Specijalnog suda za VIP-kriminal i ratne zločine.

Komentarišući prekršajno suđenje nasumično odabranim prestupnicima u likovima dvojice mladih FDU-ovaca Milan Antonijević, direktor (Jugoslovenskog) komiteta pravnika za ljudska prava (JUKOM), odlično je odslikao i stanje društvene svesti “danas i ovde”. Kaže: došli smo dotle da se u Prekršajnom sudi “neprijateljima”, a prekoputa u Specijalnom “herojima”. Nacionalnim, dodajemo!

Ovo zapažanje je tako tačno i efektno da bi ovaj tekst mogao njime i da se završi da se “danas i ovde” nije baš zgomilalo primera koji ga i ilustruju, ali i proširuju pore i kanale kojima teku zapanjujuće kontroverzni stavovi o herojima i neprijateljima.

I, uz to, posebno poražavajući, kad zvanične vlasti pobrkaju te kvalifikative i etikete do mere da neosporno demokratske vrednosti strpaju u “neprijateljski” koš. I obrnuto!

Klinč Skat–Vulin i nastavci

Za vršne političke događaje u Srbiji, koji često nisu ništa drugo do puka kampanja, umesto “sve je počelo” kao zgodnu poštapalicu za uspostavljanje reda u ovakvim tekstovima ispravnije je upotrebiti onu “neprekidno traje”.

To važi i za najnoviju etapu u tom permanentnom trajanju uz podgrevanje “desnih skretanja” čiji je glavni inspirator – ko bi drugi nego ministar odbrane Aleksandar Vulin, čegevarista i po tobožnjem partijskom pedigreu levičar i Lider pokreta socijalista.

On je, naime, u društvu Nikole Selakovića, šefa srpskog prezidencijalnog kabineta, nedavno prisustvovao, uz ministarske pohvale, jednom skupu visokih oficira veterana, tj. (prvo)boraca kosovskog rata, među kojima se našao i u Hagu osuđeni general Vladimir Lazarević. To je izazvalo zgražanje demokratskih i En-Dži-O krugova, a dobilo je i razmere međunarodnog skandala.

Jer je, i toga se sećamo, taj gest pobudio američkog ambasadora Kajla Skata da istvituje neki prekorni komentar, a Vulina i brojne predstavnike vladajuće elite da se uskopiste i žestoko uzvrate parolama / floskulama kako neće nama, samostalnima i suverenima, unutrašnju politiku određivati strani ambasadori.

Zanimljivo je, “pod jedan”, da je taj skandal jenjao što kroz njegovo minimiziranje iz usta AV-vrhovnika, što zaključkom samog Skata da ga je narod odavno opisao poslovicom “tresla se gora, rodio se miš.”

Ipak, analitičari srpske ekvilibristike između EU-a / NATO-a i Rusije neprestano u ovakvim situacijama upozoravaju da se, i kad se ovakva učestala aferčad stiša, Srbiji udaraju negativne recke na raboš stranih, bolje reći, zapadnih diplomata.

A dodatni argument za to nalaze u činjenici da je tih dana predsednik Vučić imao razgovore red sa Skatom, red sa njegovim ruskim kolegom Čepurinom.

Bio je to – zvanično – dijalog o uspešnim saradnjama, ali je nemoguće ne zaključiti da nije bilo priče i o ovakvom gajenju desnice i nacionalizma. Pogotovo kad se, kako kažu poznavaoci, pojačavaju pritisci na Srbiju povodom davanja dipomatskog statusa osoblju ruskog humanitarnog centra u Nišu. (Dačić: Gde ima nekoliko vozača i jedan pas!)

Pritiske je tih dana potvrdio i sam Vučić pojačavajući obim jer, kaže, stižu “odasvud”, što je, opet, njegov samoponos navelo na zaključak da će utoliko pre Srbija sačuvati samostalnost.

Ali, “pod dva” je još zanimljivije: spin-majstorluk, koji samo u najnevinijem sloju služi stvaranju javnog utiska da je, uz žestokog Vulina, i najžešći Vučić pomirljiviji, otišao je još dalje.

Umesto da se, kako smo navikli, klinč Skat–Vulin “zatrpa” samo nekom aferom sasvim druge vrste, ovog puta je iskorišćen i taj model – jer takvih tema i afera, da ih ne pominjemo, ovde ne manjka – ali i jedan novitet. Nastavljeno je, niame, duvanje u generalske mehove i dalje je razgorevana ona patriotsko-kosovska, u krajnjem, ako ne uvek nacionalistička, a ono retrogradna vatra restauracije.

“Dostojnost” slobodnih građana

Opet je po sistemu “ti ga krstiš, ono duva u mehove” rafalno i u više navrata nastupao – Aleksandar Vulin, sve češće odeven u crnu, nalik vojnoj, (para)vojnu “uniformu”. Uz dlaku iskrenim (ali i lažnim) borcima za modernizatorsku Srbiju, uprkos diplomatskom rabošu, uz dodatnu konsternaciju pomenutih, on je izneo predlog da se pojedini “kosovski generali” imaju uzeti za predavače na Vojnoj akademiji.

Na nezvaničnom spisku našli su se pomenuti “haški” Lazarević, potom takođe vojskovođa u kosovskom ratu, istaknuti član Šešeljevog SRS-a general Božidar Delić, a i sadašnji načelnik GŠ-a Ljubiša Diković, pre 18 godina jedan od važnijih komandanata srpskih postrojbi na Kosovu.

U meri u kojoj je s obzirom na stanje medija moguća, razvila se prilično žustra polemika o porukama i značaju takvog predloga. Aktera rasprave i autora bilo je mnogo, uključujući i “dovrh vlasti” u liku pomenutog ministra i premijerke, ali i u ovom slučaju neupadljivo u odnosu na to kakvog ga znamo od AV-vrha.

Bez detaljnog prepričavanja, dovoljno je navesti “špiceve” i jednih i drugih. Predlagači i zagovornici ove ideje – ne zaboravimo u kampanjskom talasu – osim vojnih i ratnih iskustava korisnih za buduće mlade oficire, posebno su isticali razvijanje patriotizma.

Tako onaj jedan predloženi, ali, kako je dodatno umekšano, povremeni predavač po pozivu i bez honorara Božidar Delić ocenjuje “da Ministarstvo odbrane na taj način želi da ukaže neku vrstu počasti ljudima koji su učestvovali u ratnim dejstvima na prostoru bivše Jugoslavije i Kosova, dok bi, sa druge strane, to uticalo na jačanje patriotizma kod budućih vojnih starešina”.

Na drugoj strani akcentuje se činjenica da ono što zagovornici ideje nazivaju patriotizam zapravo nosi nacionalističke i poruke suprotne evropskim vrednostima i pomirenju u regionu jer je od ovakvih predavača neodvojiva i ideološka usmerenost koja ih je u ratu vodila, a neke odvela i pred sud i osudila za ratne zločine. Visoko uvažavanje takvih “profesora” znači i svojevrsnu potvrdu ispravnosti i nastavak te ideologije.

Ipak, na vrhu vrednosne lestvice kojom se osporavala ova ideja nalazi se pitanje dostojnosti da oni rade ono za šta su predloženi. A gledajući pomnije sadržaje ove polemike, čini se da je baš ta ključna vrednost najmanje isticana među protivnicima čiji su istupi takođe često bili ideologizirani i na nivou floskula.

Pitanje moralnosti i dostojnosti zapravo je pravi odgovor na teze koje je ovim povodom vatreno branila i premijerka Ana Brnabić, da je “osuđeni ratni zločinac po odsluženju kazne slobodan čovek” te “dokle ćemo doći ako to poričemo”.

Kad može Rommel, može i…

No takav stav nije sam vrhunac zagovornika – novinar-poslanik SNS-a i ekspert za sve vojske Miroslav Lazanski, uz naglašavanje generalskih iskustava sa Kosova koja su “od velike koristi”, pominje i da su Nemci posle rata neke vojne objekte i plovila nazvali po generalu Romelu, pa šta?

Ne bi nas čudilo da se u “odbranu generala” uvede i element humanosti prema Albancima 1998. i ‘99. Autor ovih redova slušao je svedočenje jednog visokog artiljerijskog oficira koji tvrdi da je dobijao komande da vatrom zasipa teren ispred kolona izbeglica kako bi ih odvratili od bekstva u Makedoniju. U najmanju ruku da strane neprijateljske televizije ne slikaju egzodus!

I dok Ministarstvo odbrane u svom saopštenju na traženje medija samo citira “svog ministra” da je “očekivao prozivke, jer se to uvek desi kada se neko bori za vojsku i patriote, javnost bi se možda pitala zašto glavni izvor svih (dez)informacija nije na nivou uobičajene glasnosti – do dernjave.

Međutim, takvo pitanje možda je i suvišno jer, bez obzira šta će možda izjaviti između momenta kucanja ovog reda i izlaska ovog teksta, Vučićev odgovor ne bi svakako odudarao od onog što ga je nedavno dao na pitanje otkud takođe haški hapšenik Veselin Šljivančanin na otvaranju neke fabrike u Rumi.

On je, naime, rekao da je “Šljivančanin slobodan čovek, koji je odslužio kaznu i došao da ga pozdravi”. Pa “ošamario” pitanjem: “Šta hoćete, da ga vežemo, da ga ubijemo? Šta vam smeta, je l’ se meša u politiku, da ga vežemo okovima? Šta biste vi sa N1 da uradimo?”

Rehabilitovanje perjanica srpske ideologije i duha devedesetih, pa i ratnih, nije, da ne grešimo dušu, u Srbiji novina. Kamenje i cigle u temelje i zid onog što na ovom sajtu “zaštićenim pojmom” nazivamo preciznom novokovanicom “podesnela Srbija” ugrađivale su vlasti od kohabitacionog tandema Koštunica–Tadić do danas.

Nikola Šainović, povratnik iz Scheveningena, u glavnom je odboru SPS-a, a kod presvlačenja SRS-a u SNS u njihov najviši organ ulazi, na primer, Luka Karadžić, brat Radovanov. Oni koji se sad vraćaju iz Haga svečano su ispraćani uz poklonjene automobile (baš Lazareviću, npr.) pod firmom brige države o svojim građanima koji možda i neće biti osuđeni. I u sličnom ministarskom sastavu dočekivani po izdržanoj kazni. A i tad su bili bar poluheroji!

Kosovski zavjet u temelju kulture

Zašto se sve ovo, a posebno sad i ovako radi? Uobičajeni korpus zaključaka preti da bude ponovljen i dosadan ako dolazi iz ove tastature. Zato ćemo “kopipejstirati” jednu izjavu potpredsednice SNS-a i srpske vlade Zorane Mihajlović. Ona se ovih dana zavadila sa delom svojih sapartijaca, a standardno sa Vladimirom Đukanovićem Đukom.

Ključne reči te porodične svađe su – Z. Mihajlović: “U SNS-u ima onih koji ne mogu u sebi da obuzdaju svog prvog šefa Vojislava Šešelja.” Đukanović: “Zorana Mihajlović ne može da izbaci svog prvog šefa Miroljuba Labusa iz glave, kao ni one iz ambasade Velike Britanije.”

Dakle, vozdizanje desnih pitanja i podgrevanje desne vatre uz slavljenje njenih čuvara smatra se dobrim za rejting stranke na vlasti. Jer, notorno je – Vučićev, tj. SNS birač uglavnom “glasa za Đuku” da bi ga Vučić tobož vodio tamo gde “‘oće Zorana”.

Ali, ove poruke, koliko god usmerene na glavni trenutni cilj vladajućih – rejting, talože se u sedimente društvene svesti zaraznije od bilo kakve kratkoročnosti. Pokazao je to ovih dana javni društveni delatnik Vlatko od oca Aleksandra, antifašiste, Sekulović, advokat, na primeru još jednog nedavnog “vojnog dosoljavanja” patriotsko-nacionalnih pobuda, opet sa Vulinom kao glavnim akterom i prethodnikom na njegovom sadašnjem mestu Zoranom Đorđevićem, kad su na konsternaciju hrvatskih vlasti otkrivali spomenik majoru Milanu Tepiću, što je razarajući skladište municije 1991. razneo i sebe i 11 hrvatskih branitelja.

Sekulovića hvata jeza od činjenice da je u Strategiji razvoja kulture u Srbiji od ove do 2027. u red najviših vrednosti za budućnost svrstan “kosovski zavet”, pa piše:

“Koliko ovaj kosovski mit ima uticaja i zbog čega ne treba potcenjivati njegov značaj vidi se i na nedavnom primeru ministra nadležnog za rad, Đorđevića, koji je prilikom otkrivanja spomenika Milanu Tepiću izjavio da je ovaj odabrao ‘nebesku Srbiju’. Kosovsko-mitološko tumačenje tragičnog čina jednog čoveka i njegovih reči ‘da će braniti ovu zemlju’ navodi dotičnog ministra i novinarku RTS-a na zaključak da je Tepić mislio na Srbiju, iako je Tepić jedino mogao dati reč da će braniti Jugoslaviju. Primena kosovskog mita na konkretnom primeru se potom nastavlja i na reči ministra se nadovezuje školski drug majora Tepića, koji govori o izdaji, a la Vuk Branković, pominjući predaju Varaždinskog korpusa”.

(Nastavlja se…)

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera