Dragan, ipak, nije Milovan… Đilas
Konačno je Dragan Đilas prestao da se kači/zaklanja iza Saveza za Srbiju, čudno sklepane srpske opozicione zajednice, ili, ako više volite, koalicije, i ustoličio svoju stranku, krštenu kao Sloboda i pravda. Đilas (Beograd, 1967) iz anonimnosti izlazi 1991. godine, kada je, kao student prorektor, predvodio demonstracije protiv Slobodana Miloševića. Mnogi se sećaju njegovog poziva: “Mi tražimo da gospodin Milošević ode zato što vodi slabu politiku” (Radio-televizija Srbije, jun 1992. godine). Budući diplomirani mašinski inženjer (smer vazduhoplovstvo) najpre se okušao kao novinar na Radio Indeksu, bio je jedan je od osnivača Radija B92, gde je uređivao dnevne vesti.
Novinarstvo je napustio 1994. godine. Iako su mnogi očekivali da mu je funkcija vođe studentskog protesta zamajac za ulazak u politiku, odlučio je, delom i spletom okolnosti, da u te vode uđe tek pošto se materijalno obezbedi. Počeo da se bavi biznisom, što se, na ovim balkanskim prostorima, poslovično zove muljanjem. Kasnije se priključio Demokratskoj stranci (2004), koja je, posle Dragoljuba Mićunovća (četiri), Zorana Đinđića (osam), Zorana Živkovića (jedna) te osmogodišnje vladavine Borisa Tadića, još uvek ličila na nešto. Iako je govorio da se DS-u priključio zbog Tadića, Đilas je upravo njega smenio sa kormila, gde je ostao tek dve godine. Prethodno je biran za člana Izvršnog i Glavnog odbora DS-a, predsednika beogradskog Gradskog odbora i za potpredsednika DS-a.
Tri godine (2004-07) Đilas je obavljao funkciju direktora Narodne kancelarije predsednika Republike i građani su se u šali pitali da ta njegova funkcija, kojim slučajem, nije iznad predsednika, jer Tadić nije bio direktor “svoje” kancelarije. Mada je sa kanabeta puku saopšteno da će kancelarija “sarađivati sa državnim organima, službama, institucijama, udruženjima i organizacijama” u cilju pomoći za rešavanje problema građana i ukazivati na “prioritetne probleme”, Đilas je često bio u medijima i javnost je mogla da sazna, recimo, gde je izgradio dečji vrtić, ili u kojoj je školi i u kojoj srpskoj zabiti Đilasova kancelarija izgradila toalet za đake.
Od prodekana i novinara do Sachija
Nešto više od godinu dana (2007-08) Đilas je bio je ministar u Vladi Republike Srbije (Vojislava Koštunice), zadužen za sprovođenje Nacionalnog investicionog plana. Tada se već govorkalo da svoj politički položaj koristi za lakše i sigurnije poslovanje. U dva mandata bio je beogradski upravnik. Prvi put kao kandidat DS-a bio je ubedljiv (36,14 odsto) protiv naprednjaka Tomislava Nikolića, nosioca liste i kandidata Aleksandra Vučića. Otad su njih dvojica suparnici, nešto kao ovdašnji ljuti fudbalski protivnici Crvena zvezda i Partizan. Da, od 2011. do 2016. godine, predsedavao je i Košarkaškim savezom Srbije.
Bivši student prodekan, vođa mladih bundžija, išao je i kod Miloševića. Zanimljivo je da je prvi sastanak upriličen u Bogosloviji, gde je studentima bio domaćin Mladen Durić, kasnije vladika Grigorije. (Deset dana kasnije se zamonašio…) Posle sastanka studenata i profesora Beogradskog univerziteta kod Miloševića (“Nije uopšte reagovao na nas i na ono što smo rekli!”) imao je zapažene nastupe na RTS-u, gde se dobro nosio sa goropadnim nacional-šovinistom Ratkom Dmitrovićem.
Posle novinarstva i iskoraka u političke vode, Đilas se zaposlio u marketinškoj agenciji Sači (Sachi). Govorio je da nije imao problema što se eksponirao u javnom životu, ali jeste njegova devojka (kasnije) supruga Milica Delević, koja je – iako student generacije – prva u posleratnoj istoriji Ekonomskog fakulteta kojoj nije bilo dozvoljena odbrane diplomskog rada. Odlaze u Češku, Milica biva primljena na Centralnoevropski univerzitet u Pragu (2004), a on se, posle pola godine, vraća u Sači. Kasnije osniva firmu koja se bavila “sportskim pravima”, nakon bombardovanja i u Skoplju, i u Banjoj Luci…
Posle rđavih rezultata na parlamentarnim izborima u martu 2014. godine, u maju je održana Izborna skupština DS-a, na kojoj je u trci za novi liderski mandat poražen od Bojana Pajtića. U jesen iste godine podnosi ostavku i na funkciju poslanika u Skupštini Srbije i povlači se iz javnog života, a iz stranke se ispisao krajem juna 2016. godine.
Prižiti ruku kosovskim Albancima
Jednom političar… Početkom septembra prošle godine, na njegovu inicijativu, oformljen je Savez za Srbiju, konglomerat (devet) raznolikih stranaka, pokreta i udruženja, koji je odlučilo da ne bira predsednika, nego Predsedništvo, u kojem će se, na mesečnom nivou, na vrhu rotirati predstavnici osnivača, a odluke usvajane konsenzusom. Osim skoro upokojenog DS-a, tu su Narodna stranka, fašizoidni Pokret Dveri i “boranija” – Zdrava Srbija, Levica Srbije, Zajedno za Srbiju, Pokret za preokret, Pokret otadžbina i Udruženi sindikati Srbije. Na prvi pogled, nema Zorana Živkovića i njegove Nove stranke i Liberalno-demokratske partije Čedomira Jovanovića, a na drugi (ili prvi) pogled jedino inicijator osnivanja saveza – nije imao stranku. Kasnije će se ovoj skalameriji priključiti Pokret slobodnih građana Saše Jankovića, odnosno njegovog naslednika, glumca Sergeja Trifunovića, ali ne i Građanski demokratski forum advokata Aleksandra Olenika, jedine stranke građanske orijentacije u Srbiji posle nekadašnjih Reformskih snaga Ante Markovića i ugašenog Građanskog saveza Vesne Pešić (i Žarka Koraća).
U novembru prošle godine u Kruševcu je pretučen Borko Stefanović, lider Levice Srbije, i njegova krvava košulja bila je signal da se, najpre u tom gradu (Stop krvavim košuljama), potom u Beogradu i u drugim gradovima Srbije, organizuju protesti, zbog reakcije vlasti nazvani “Jedan od pet miliona”. Protesti su postali sve masovniji, ali se nije znalo ko stoji iza ogromne mase koja se subotom u večernjim satima okuplja na Studentskom trgu i valja beogradskim ulicama. Vlast (čitaj: srpski predsednik) bunitelje nije zarezivala ni za ič, iako snaga protesta iskazana na mitingu ispred Narodne skupštine 13. aprila nije bila za potcenjivanje.
Očito je Đilas, posle pet meseci, shvatio da mu dirigovanje opozicijom iza zavese nije dovoljno, pogotovo što mu Vuk Jeremić, a naročito Boško Obradović iz Dveri, lagano ugrožavaju primat vođe i pre tri nedelje formirao je sopstvenu stranku. Na osnivačkoj skupštini od lidera iz opozicionog bloka bili su mu samo Obradović (Dveri) i Zoran Lutovac (DS), ali ne i Boris Tadić, zbog kojeg je, kako je tvrdio, ušao u DS. Prvog bi najradije da se ratosilja, a drugi mu i nije potreban, jer predvodi njegovu bivšu političku stranku.
U mršavoj opozicionoj ponudi, zbrčkanoj od levih, preko centra, do (mnogo) desnih, Đilas se, ipak, izdvaja u – najmanje lošeg. Ostaje pitanje da li je kadar da uradi ono što ostali nisu u stanju, da – osim što se zalaže za rušenje sadašnje vladajuće garniture Aleksandra Vučića – ima snage da na novi, ovovremenski način, pruži ruku kosovskim Albancima, povede Srbiju ka Evropi. Ili će, kao većina njegove opozicije (i vlasti), da iznuruje građane ove zemlje odlaganjem – u međunarodnim okvirima – davno rešenog kosovskog pitanja i priklanjanja istoku, neprirodnom staništu za Srbiju.
Na promociji stranke Đilas je rekao da su sloboda i pravda najvažnije reči danas u Srbiji, za koje treba svi zajedno da se borimo. “Naš fokus će biti, pre svega, na ekonomskom razvoju Srbije i obrazovanju za koje smatramo da nije trošak, nego ulaganje u taj isti razvoj”, a o Kosovu da nije za razgraničenje, već za pomirenje, uz deklaraciju dve skupštine.
Raskumiti se ovdje nije problem
Iako je teško razlučiti je li Đilas stari ili novi kadar srpske političke bine, spokojan je što nije ukaljao ruke tokom ratova devedesetih i što je kritikovao i Miloševića, i njegov režim. Dok je upravljao Beogradom, kritikovan je zbog Parade ponosa, rešavanja romskog pitanje, najviše zbog sečenja drvoreda platana u Bulevaru Revolucije, razmetanja narodnim parama prilikom izgradnje mosta pored Ade ciganlije i kupovine “španskih” tramvaja. Etiketiran je da je tajkun (radikali, naprednjaci, provladini mediji…), ali ne u smislu bogat i uticajan čovek kakvo ova reč ima značenje u engleskom jeziku, nego u novijem srpskom prevodu – lopov.
Đilas nije agnec. Ni aran… Naprotiv! Oni što ga bolje poznaju tvrde da ume da bude osoran i apsolutista, ali i osetljiv i spreman da uvaži mišljenje drugih kada su u pravu. Pitanje je šta želi nakon osnivanja stranke. Preuzimanje nesposobne i kilave opozicije (Saveza za Srbiju) neće mu biti problem, ostaje muka kako “smanjiti” trenutno prilično “poraslog” Obradovića i njegove Dveri, ali i nacionalistu Jeremića. U tome prevagu ipak donosi podrška velikih, kao, uostalom, i u slučaju Vučićevog silaska sa trona. Kad je ulazio u politiku, prijatelji su mu u šali govorili da mu je lako zbog prezimena, aludirajući na Milovana Đilasa, disidenta iz poratne Jugoslavije, s kojim nije u srodstvu.
Kao balast ostaje mu i Mlađan Đorđević, kum i dugogodišnji blizak saradnik Đilasov, koji je, ako je verovati čaršiji, bio formalni vlasnik njegovih firmi, čovek koji ga je povezivao sa Srpskom pravoslavnom crkvom, bezbednosnim službama, desničarskim organizacijama i “određenim krugovima u Rusiji”. Ali, raskumiti se na ovim prostorima nije problem. Vakat je drugi. Za rušenje najgorih srpskih vladara u istoriji sada bi potrebniji bio Milovan… Đilas…
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera