Dr. Nikac Tomanović: Bili smo civilizacija koja je mislila da može sve

Već četvrt veka, otkad je otišao na usavršavanje u Veliku Britaniju, doktor Nikac Tomanović (65) živi sa porodicom u Kenterberiju i radi u Univerzitetskoj bolnici Kent.

Posao specijaliste anesteziologije i intenzivne terapije, nikad ne ulazi u rutinu – uvek ovi lekari bukvalno održavaju disanje i puls pacijenta. Ali sa pandemijom Kovida 19, koja je promenila svet, njihova dežurstva su još dramatičnija nego što su bila u mirnim vremenima

• Teško da bi se na celoj planeti danas moglo naći mnogo ljudi koji nisu čuli za respirator (ili ventilator), aparat za veštačko provetravanje pluća koji se danas uključuje pacijentima sa najtežom kliničkom slikom COVID-19, čija pluća posustaju. Tu su anesteziolozi nezamenljivi?

– Od takozvanih čeličnih pluća koja su se pedesetih godina prošlog veka koristila u epidemiji poliomijelitisa, mehanička ventilacija se neprestano usavršava. Moderni ventilatori su visoko sofisticirani aparati sa brojnim funkcijama za čije optimalno korišćenje je neophodno veliko znanje, veština i iskustvo. S obzirom da pacijenti sa teškom kliničkom slikom COVID-19 infekcije preplavljuju bolnice širom sveta anesteziolozi – intenzivisti su tu na prvoj liniji fronta.

• Šta to niko drugi osim anesteziologa ne može da uradi?  Vi ste oni doktori intenzivne medicine koji se susreću sa najtežim bolesnicima. Nije dovoljno samo ugraditi respirator pacijentu, kakva je dalja procedura, koliko medicinskog osoblja zahteva na primer pet pacijenata 24 časa na intenzivnoj nezi?

– Svaka bolnica koja leči akutne bolesnike u Velikoj Britaniji, a slično je i u drugim zemljama ima jedinicu intenzivnog lečenja (JIL na srpskom). U zavisnosti od veličine bolnice JIL imaju od osam do 50 kreveta i sličan broj mehaničkih ventilatora (ne predviđa se normalno da se svi pacijenti odjednom ventiliraju).

U ovako izuzetnim situacijama kao što je slučaj sa ovom virulentnom pandemijom kada imamo odjednom veliki broj teško obolelih, broj kreveta i ventilatora se povećava i do osam puta! U normalnim okolnostima jedan do dva lekara intenzivista vode računa o pet do osam kritično obolelih na mehaničkoj ventilaciji. Uz anesteziologa, u ekipi su po jedan obučeni medicinski tehničar, jedan do dva bolničara i osoba koja pomaže u održavanju higijene prostora.

• Ta ekipa radi po smenama od dvanaest sati. Ako sam dobro izračunala za pet kritično obolelih pacijenata potreban je tim od devet ljudi u svakoj smeni?

– Račun vam je dobar. Ovi potpuno nemoćni bolesnici zahtevaju sveobuhvatnu kontinuiranu negu koja se prilagođava i koriguje nekada bukvalno iz minuta u minut 24 časa dnevno, do oporavka pacijenta ili lošeg ishoda. To zahteva izuzetno znanje, organizaciju i požrtvovanost.

• Kako uspevate da pronađete dovoljno osoblja u ovoj krizi?

– U ovako vanrednim okolnostima kada se i osoblje razboleva ili je u izolaciji zbog kontakta sa obolelima u pomoć se pozivaju penzionisani intenzivisti, čak i oni pet i više godina van prakse. Angažuju se i lekari drugih struka.

• Kako se čuje i u Kentu ima anesteziologa rodom iz Srbije ili bivše Jugoslavije?

– Trećina stalno zaposlenih specijalista anesteziologa su iz Srbije. Većina je dosla na usavršavanje, često su startovali sa nižih pozicija, ali su relativno brzo i uspešno napredovali tako da su mogli da pomognu i sledećima koji su dolazili.

• I pre deset ili dvadeset godina i devedesetih anesteziolozi su bili deficitarni u svetu i kod nas?

– Razlozi za dolazak su, pretpostavljam, kao i kod većine drugih visokoobrazovanih koji odlaze iz zemalja Balkana. Bolji uslovi za rad i napredovanje, minimalna korupcija, sistem baziran na zdravoj logici, vrhunski školski i zdravstveni sistem, pravna sigurnost.

• Jedan kolega iz Srbije kaže da je ‘Srbija zemlja političara, kriminalaca, pevača, starleta i hirurga’. Da li to znači da su hirurzi ostali, a neke druge specijalnosti su otišle?

– Ne bih želeo da se neko od cenjenih prijatelja hirurga uvredi pošto je kolega mislio na profesije koje, iz ovih ili onih razloga, nemaju potrebe i želje da traže posao u inostranstvu. Većina lekara je u Britaniju došla na usavršavanje, često su startovali sa nižih pozicija, ali su relativno brzo i uspešno napredovali tako da su mogli da pomognu i sledećima koji su dolazili. 

• Imate li nostalgiju za Vašom zemljom. Vi ste prva generacija, nije vam lako?

– Kundera je tačno rekao da je nostalgija filtriranje informacija. Zaboravljaju se loše stvari, a pamti se “ona zemlja”. Vrlo često odlazim u Srbiju, pa i druge zemlje bivše Jugoslavije, u posetu rodbini i prijateljima.

• Da li sarađujete sa kolegama iz našeg regiona i kako to ide?

– Učestvujem u stručnim sastancima i kongresima u matici. Većina kolega svih specijalnosti sa naših prostora koji rade u Britaniji, a radili smo u oba zdravstvena sistema, jako smo raspoloženi za saradnju sa kolegama sa naših prostora. Jedan sam od osnivača i član sam upravnog odbora Britansko-srpskog medicinskog društva (BSMA). Žao nam je da kao organizacija i udruženje nemamo odgovarajuću saradnju sa institucijama i organizacijama u Srbiji već je saradnja uglavnom prepuštena ličnoj inicijativi nas i naših kolega.

• Šta vam je Velika Britanija pružila?

– Sasvim sigurno je svima nama data šansa, a od  pojedinca zavisi kako će je iskoristiti. Sećam se da sam prvih meseci pored uobičajenih problema sa prilagođavanjem na novu sredinu bio jako zabrinut što nemam nigde nikakve veze i poznanstva.

• Nije valjda da u Engleskoj ne funkcionišu veze, kumovi i braća?

– Brzo sam shvatio da je sistem baziran na zdravoj logici, meritokratiji i individualnim pravima, a ne na laži, strahu i nekompetentnosti što nas je, možda, u krajnjoj liniji, i oteralo iz naših krajeva. Čitav sistem, počev od školskih dana, je tako koncipiran da su poltronstvo i snishodljivost nepotrebni i praktično nepoznata kategorija.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

• U kakvom ste stanju ostavili društvo i zdravstvenu zaštitu u Srbiji, ili Jugoslaviji kada ste iz nje otišli 1994. Često dolazite ovde, razgovarate sa kolegama, imate li informaciju o tome u kakvom je stanju zdravstvo u ovom trenutku u Srbiji i regionu?

– Iz Srbije, odnosno SR Jugoslavije, sam otišao u vreme najveće inflacije, piramidalnih banaka i sličnih čuda. Zdravstvenu službu pamtim kao dobro organizovanu, na zdravim temeljima sa kvalitetnim kadrom.

Imam utisak da se u međuvremenu gotovo ništa nije ulagalo u infrastrukturu, da je državno zdravstvo “pušteno niz vodu”, a da je krenula ekspanzija privatnih bolnica i ambulanti. I dalje imamo izuzetne doktore koji govore strane jezike, posećuju stručne sastanke u inostranstvu i sarađuju sa kolegama iz sveta bolje nego pre. Posebno je  izuzetan srednji medicinski kadar, koji je, iako jako loše nagrađen, izuzetno stručan i motivisan da pomaže pacijentima i, rekao bih, predstavlja stub državnog zdravstva.

• Kako u vašem Canterburyju, gde živite i radite već četvrt veka, izgleda biti lekar u ovakvim vremenima?

– Prvi put posle Drugog svetskog rata uobičajeni život je stao. Sve su oči uprte u zdravstvenu službu sa očekivanjem i nadom da se ona izbori sa ovom nemani. Biti lekar je izuzetno naporno, psihički i fizički, ali ujedno i zahvalno. Veoma brzo po početku epidemije krenulo je spontano organizovanje građana. Neki hoteli su ustupili svoje sobe medicinskom osoblju koje ne želi da se posle smene vraća ukućanima i izlaže ih mogućoj infekciji. Prodavnice isporučuju hranu bolničkom osoblju, a uvedeno je i vreme kada zaposleni u službama od posebnog značaja sa bedževima mogu da idu u snabdevanje. Svakodnevni su i lični primeri dirljive pažnje. A i oni grupni primeri na nivou Velike Britanije govore o solidarnosti. Kada je vlada tražila 250.000 dobrovoljaca za svaku vrstu pomoći samo prvoga dana se prijavilo 740.000.

• Svi čekaju da vide šta će zdravstvo da uradi. A da li vas i materijalno nagrađuju?

– U Britaniji je upravo pre neki dan odobreno da se članovima Parlamenta isplati 10.000 funti da im se pomogne u radu od kuće! I to za rad Parlamenta koji je trenutno raspušten. Kada je pokrenuto pitanje lekara i ostalog medicinskog osoblja rečeno je da sada nije vreme da se o tome raspravlja. Nešto će u načinu razmišljanja i vrednosnim kriterijumima morati da se menja.

• Čemu se nadate kad razmišljate o budućnosti?

– Nadam se da bi ova katastrofa, ako je pameti, mogla da dovede do preokreta. Sećam se vremena “pre korone” i sada u ovakvom stanju čudim se kako je to bilo moguće – kako su bogataši bili važniji od naučnika ili lekara. Što su više para imali postajali su bolji filozofi, ekonomisti, istoričari. Kako su sada, kada je svet preko noći stao, svi oni postali irelevantni.

Bili smo civilizacija koja je mislila da može sve, a pokazalo se da ne može ništa. Kako se odjednom može bez bankara, zabavljača i biznismena. Kako sada odjednom zapažamo koliko je važna tzv. nekvalifikovana radna snaga koje nismo primećivali da postoji. Kako su sada sve oči uprte u lekare, medicinsko osoblje, naučnike, ali i prodavačice, čistačice i čistače, vozače… Oni su u Londonu procentualno i najveće žrtve korona virusa.

Izvor: Al Jazeera