Dijalog licemjerne vlasti i iste takve opozicije

Igraju se igre. Ispunjavaju se forme. Sedne se za sto sa diktatorom, Aleksandrom Vučićem, razgovara se, traži se ispunjavanje uslova za fer i poštene izbore. Od diktatora. Onog koji je ukinuo sve slobode običnog čoveka, uspeo da dokrajči i odavno iščezlo dostojanstvo, doveo u zavisnost od njegove volje sve poluge i institucije društva. Unizio smisao društvene zajednice pred kojom se sa svojim moralnim i političkim načelima ispostavlja kao nekakva potencijalna i ostvarena politička figura unazad već tri decenije. Celokupnim svojim političkim, ratno huškačkim delovanjem. Profitirao je egzistencijalno, finansijski, maznuo pare, kako za vreme rata, na smrti i bedi, tako i danas, skoro dvadeset godina od navodne srpske revolucije. Srećom, samo na bedi, iako na tihoj smrti, kao posledici izostanka bilo kakve zdravstvene, obrazovne i kulturne zaštite.

A, izveli su revoluciju isti takvi, da se razumemo. Lopovčine i nacionalisti. Između ta dva određenja postoji neopisivo snažna veza, gotovo ekvivalencija. Ona sila koja je srušila Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, pa nastavila isto onako kako bi baš ova dvojica monstruma radila kada bi srušila same sebe. Kada bi mogli… I, to nije kontradikcija, to nije mogućnost, baš tako se i dogodilo, iako ne bukvalno.

Dvadeset godina posle petooktobarske revolucije, na vlasti u Srbiji su upravo Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj. Preciznije, Ivica Dačić i Aleksandar Vučić. Nisu se pomerili ni makac od svojih klada. Baš tako bi i oni delovali (sticajem okolnosti, jedan je mrtav), da su na vlasti. Odgajili su najvernije sluge, i političke saborce i protivnike, one koji će u njihovo ime zločinački pečat i u dalekoj budućnosti utiskivati na dušu i grbaču sopstvenog naroda.

U tome posreduju nevladine organizacije. Razgovoru opozicije, i, čujte – vlasti. Razgovoru tranzicijske, profiterske, nekadašnje vlasti sa onom iz devedesetih. Sa onom čisto ratno zločinačkom, koje se naknadna vlast nikada nije odrekla. Ni srcem ni pameću. Vozila je na tom putu, potpirivala nacionalizam, ne obračunavajući se sa njim ni u najavama. Gledala gde će i šta da ućari. Onda je, logično, doživela udes, skljokala se niz liticu, a na vlast je došla prirodna dimenzija njihovoj politici, u najvećoj meri nasleđena upravo od one koju je navodnom revolucijom srušila.

Vratimo se temi. Posrednici u tom dijalogu vlasti i opozicije, o, ha, ha, izbornim uslovima, su oni koji dobijaju lovu spolja, od strane zapadnih zemalja… Ide to nekako, gura se… Stvara se privid napretka – dijaloga. Jedino tako je moguće da se živi mnogo bolje od običnih ljudi, da ne opsujem konkretno, ali, j*** im se za socijalnu pravdu i jednakost. Saglasni su gotovi svi ovi – antinacionalisti. Hajde da priznamo to Kosovo, da se ćuti na genocide po Bosni, etnička čišćenja… Jer, budimo realni, to je naš maksimum. Maksimum u kojem mi, ah, da, antinacionalisti, takoreći, drugosrbijanci, možemo da ostvarimo svoju misiju, mirno spavamo, i živimo bolje od običnih Srba. Te stoke od naroda koji je glasao za sve ovo…

Licemjerje vlasti i opozicije

Kakva je to prevara, kakva je to produžena ruka ratno zločinačkih devedesetih. Jača i brižnija u očuvanju takve tradicije od samih realizatora. Preterujem. Ali, po stepenu neodgovornosti i izazova, jeste identična.

Razume se da nam tako nikada neće biti bolje, jer u sopstvenim okvirima i kontekstima, odavno su izjednačene strane koje se bore jedne protiv drugih. I, to je tako. Prilagođavanje okolnostima umesto aktivno i neodustajeće delovanje za njihovu promenu, odnosno suštinsku postavku problema iz kojeg je jedino moguće uspostaviti jedini izlaz iz aktuelne situacije, predstavlja izneveravanje i zloupotrebu poverenog javnog prostora i pozicija za uticaj. Taj preovlađujući stav umornih, lenjih, izneverenih očekivanja i verovanja u nekakav, nema drugog objašnjenja – slučajan sticaj dobrih okolnosti ili put linije manjeg otpora – da će se aktuelna vlast, kao i njeno opoziciono krilo, vremenom promeniti i dovesti na razinu iole prihvatljivog civilizacijskog delovanja, zapravo predstavlja pravo lice boraca za neko bolje društvo i veći stepen sreće za svakog pojedinca u jednoj takvoj zajednici.

Licemerje vlasti i opozicije u Srbiji odavno je potvrđeno, njihova politika je takva da se ponor ovdašnjih prilika iskopava sve dublje, kao rana koja se ne leči, već prepušta da ceo organizam uništi i zarazi gangrenom, istruli, i u tome, nažalost, utiče i na druge zajednice i društvene celine, na ceo region i okolne države. Upravo one koje su stradale od te zločinačke ruke, razarajuće i najodgovornije za smrt desetina, stotina hiljada nedužnih, običnih ljudi. Ne mogu se stvari rešiti tako što će se prepustiti da se na ratno zločinačkoj matrici, velikosrpskoj politici, prizna Kosovo. Takav način će uzrokovati nova razaranja, karakteristična za vreme u kojoj će odvijati. Borba protiv takvoh ishoda mora biti suštinska, mora biti odgovarajuća po jačini sili kojoj suprostvalja. Linija manjeg otpora dovešće do logičnog ishoda.

Zbog čega nema novih strategija, zašto je ova druga, drogosrbijanska strana, klonula, zašto se prepušta i uljuljkava verovanjima da je bez jasnog i oštrog suočavanja sa ratno zločinačkom prošlošću, uz priznanje kosovske nezavisnosti i samo deklarativnog tvrđenja o zalaganju za jednistvo Bosne, moguće pretpostaviti ostvarenje cilja – pomirenje i normalizaciju odnosa sa narodima država nad kojima su počinjeni zločini protiv čovečanstva, pitanje je na koje je lako odgovoriti. Nedoraslost izazovima i, zapravo, opet, sasvim logična posledica – kakva je prva, takva je i druga Srbija. Oni su, nažalost, u apsolutnom saglasju i savezništvu. 

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera