Desni ekstremizam pod Vučićevim kišobranom

Helsinški odbor za ljudska prava objavio je nedavno priručnik “Desni ekstremizam u Srbiji” koji je priredila Izabela Kisić. U njemu su mapirane desničarske organizacije koje najaktivnije deluju u drugoj deceniji 21. veka, njihov ideološki okvir, kao i politička i društvena uloga koju igraju.

Kao što kaže jedna od autorki priručnika Marija Srdić: “Procesi u Srbiji na kraju XX i prve dve decenije XXI veka mogu se kratko opisati kao jačanje organizacija ekstremne desnice i njihov ulazak u prostor mejnstrim politike.”

Srpsko društvo ima izrazito povoljnu klimu za razvoj svih oblika desnila, jer političke, crkvene i kulturne elite više od tri decenije udarnički rade na stvaranju takve atmosfere. Današnji desni ekstremisti iz organizacija kao što su SNP Naši, Obraz, Nacionalni stroj, Zavetnici, Srpska desnica, Levijatan, Srbska čast – zakoniti su naslednici svojih vrlih prethodnika iz devedesetih.

Nije uzalud kod svih njih prisutan kult predaka, samo što to nisu velikani iz davne prošlosti, kako to sebi predstavljaju, već neka nama vremenski mnogo bliža lica od ranije poznata organima gonjenja, poglavito Međunarodnom sudu pravde. Desničari su duhovna deca Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja, Željka Ražnatovića Arkana, Ratka Mladića, Radovana Karadžića i sličnih likova iz renoviranog ikonostasa srpstva i zločinstva.

Ministarski esktremizam

Poslednje decenije obeležene su bujanjem desničarskih organizacija, njihovim omasovljenjem i sve većom legitimizacijom u društvu. Okvir za ovu pojavu stvaraju političke elite koje ne samo da odbijaju suočavanje sa zločinačkom prošlošću, već veličaju ratne zločince, falsifikuju bližu i dalju istoriju, negiraju genocid u Srebrenici, zataškavaju zločine srpskih snaga, povratnike iz Haga odmah aktiviraju u javnom životu kao ljude neupitnog ugleda, rehabilituju nacističke kvislinge i zatiru svaki trag antifašizma.

Državni i politički funkcioneri obično su nešto umereniji od ekstremista, oni rade u rukavicama, u skladu sa svojim društvenim položajem, za razliku od desničara koji ne moraju da suzdržavaju svoj šovinizam, rasizam, mržnju prema drugim narodima i teritorijalne pretenzije prema susedima. Međutim, i jedne i druge spaja sličan svetonazor. Zato je važno baviti se ovim naizgled marginalnim grupama.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

“Desničarske grupe u Srbiji često demaskiraju dominantni politički diskurs jer jasno iskazuju ekspanzionističke nacionalističke ideje o kojima političari na vlasti ili opoziciji često govore kodiranim jezikom i teže ih je prepoznati bez složenije analize konteksta, događaja i politika”, piše Izabela Kisić u uvodnom tekstu. Kod ekstremnih grupa sav taj ideološki sadržaj je mnogo jednostavniji, otvoreniji, kod njih vlada pravilo – što na umu, to na drumu.

Mada ni neki ministri nisu daleko od takve otvorenosti, recimo Ivica Dačić i Aleksandar Vulin koji redovno prosipaju salve mržnje prema susedima. A otkad su počele litije u Crnoj Gori, moglo bi se reći da je odnos skoro čitave javne scene prema ovoj susednoj državi postao ekstremistički i homogeniji nego ikad.

Desničari iznad zakona

Kad pogledamo šta je zajednički imenitelj desnih ekstremista, vidimo da oni nisu daleko od srpskog političkog mejnstrima.

“Zajednički ideološki elementi većine ovih organizacija su: težnja ka ujedinjenju srpskog naroda (promena granica), veličanje ratnih zločinaca iz ratova devedesetih, istorijski revizionizam i rehabilitovanje saradnika nacističkog režima, protivljenje evropskim integracijama, izgradnja identiteta na pripadnosti Srpskoj pravoslavnoj crkvi i mržnja prema manjinskim zajednicama”, piše Kisić. Većina navedenih elemenata može se pronaći u rečima i delima političkih zvaničnika, a i ove skroz neprihvatljive im nisu strane.

Kako drugačije shvatiti izjave odlazećeg ministra zdravlja Zlatibora Lončara da crnogorski lekari u Srbiji ne znaju srpski jezik i da se on trudi da ih ne bude na rukovodećim mestima u zdravstvu – nego kao mržnju prema manjinskim zajednicama?

O odnosu prema albanskoj manjini da i ne govorim, dovoljno je citirati jedan polemički tvit Vladimira Đukanovića, narodnog poslanika i člana Glavnog odbora SNS-a: “Kaže se Šiptar, a ne Albanac, skote jedan!” 

Iako su evropske integracije zvanična politika Srbije, vidimo da se na tom putu napreduje brzinom hromog puža, poglavlja se ne otvaraju, evropske vrednosti se ne usvajaju, a društvo se ne reformiše u skladu sa evropskom agendom, sve ostaje samo na golim i praznim rečima.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Kad su već vlastodršci i desni ekstremisti na istim talasnim dužinama, red je da se država nađe svojim čedima kad ih pritisne nevolja. Čak i kad državni organi zabrane neku od ovih organizacija, kao što je to slučaj sa neonacističkim Nacionalnim strojem i klerofašističkim Otačastvenim pokretom Obraz, to se pokaže kao privid.

Pripadnici Nacionalnog stroja su 2007. godine napali učesnike protesta “Stop fašizmu” u Novom Sadu, gađali ih kamenicama, razbili ljudima glave, nakon čega se vođa neonacista Goran Davidović Firer našao pred sudom. Međutim, Davidović je mirno emigrirao u Italiju, kao da nije okrivljen, sudski proces se razvlačio 12 godina, da bi na kraju bio okončan 2019. godine – njegovim oslobađanjem.

Slično se desilo i vođi Obraza Mladenu Obradoviću, i on je pravosnažno oslobođen optužbi za izazivanje mržnje i netrpeljivosti prema LGBT populaciji.

Dok su nazovi procesi trajali, obojica su mirno nastavila svoje političko delovanje kroz druge desničarske organizacije – Nacionalni srpski front i Narodnu inicijativu Ustani za Kosovo.

Vučićev režim preko strogo kontrolisanih pravosudnih organa šalje rečitu poruku javnosti da divljanje desničara nije kažnjivo zakonom, te da njihovi ekstremistički puleni mogu mirno da nastave sa svojom destruktivnom delatnošću.

Podrška na izborima

Vlast se ne zaustavlja samo na sudskoj podršci desničarima, već im pruža mnogo širi spektar usluga, pogotovo kad ekstremisti izraze želju da se bave politikom i da postanu deo političke scene. Za njih je onda uvek tu Srpska napredna stranka sa svojim ogromnim resursima, da im se nađe na početku političke karijere.

Tako je SNS pomogao Srpskoj desnici, Srpskom saboru Zavetnici i Levijatanu u skupljanju potpisa pred izbore. Srpskoj desnici Miše Vacića su pomogli i da na lokalnim izborima u Vranju 2019. godine osvoji 6,5 posto glasova i uđe u lokalni parlament.

Na ovogodišnjim izborima u Vranju su im kupili pregršt glasova, što je dovelo i do komičnih posledica. Pošto je Srpska desnica bila pod brojem četiri na lokalnim izborima, a pod istim brojem na parlamentarnim izborima bila je lista Stranke vojvođanskih Mađara, preko 1.200 građana koji su glasali za Mišu Vacića zaokružili su broj četiri na listiću za parlamentarne izbore, za svaki slučaj, pa su tako Mađari dobili silne glasove u Vranju.

Miša Vacić je i ranije uživao podršku države, bio je zaposlen kod Marka Đurića, u Vladinoj Kancelariji za Kosovo i Metohiju, iako je osuđivano lice.

Osuđen je 2013. godine na uslovnu kaznu za izazivanje mržnje prema LGBT osobama, nedozvoljeno nošenje oružja i sprečavanje policije u vršenju dužnosti.

Eto, čak i kad se desi čudo, pa neki desničar bude osuđen, naprednjaci i dalje računaju na njega, ne libeći se da zbog podrške svojim ekstremistima prekrše i poneki zakon.

Velikosrpska avangarda

Desničari uživaju razne vrste otvorene podrške od naprednjaka. Tako je da osnivačkoj skupštini Srpske desnice bio prisutan Milenko Jovanov, potpredsednik SNS-a.

“Na promociji filma ‘Miša’ (film o liku i delu Miše Vacića) bili su ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević, njegov savetnik, ali i drugi ljudi bliski vlastima”, piše Marija Srdić. Prvu konferenciju koju je organizovala Nacionalna avangarda pod naslovom “Ka bezbednijoj Srbiji” otvorio je Aleksandar Vučić, a na njoj su učestvovali i premijerka Ana Brnabić, ministar odbrane Aleksandar Vulin, direktor policije Vladimir Rebić i predstavnik Bezbednosno-informativne agencije Marko Parezanović.

Nacionalna avangarda se inače zalaže za ostvarenje “istorijskog cilja srpske nacije” – oslobođenje i ujedinjenje, odnosno za stvaranje Velike Srbije.

Nije ni čudo što je Vučić doveo čitavu državnu svitu na konferenciju, prva ljubav zaborava nema, lepo je biti u društvu omladine koja se ne stidi da iskaže svoja prava, iskrena patriotska uverenja koja podrazumevaju klanje, etničko čišćenje i genocid.

Zahvalni ekstremisti

Desničari umeju itekako da budu zahvalni naprednjačkom režimu za sve usluge koje dobijaju. Miša Vacić se pošteno odužio napadajući opoziciju, preteći Mariniki Tepić iz Stranke slobode i prava, te poručujući gradonačelniku Šapca Nebojši Zelenoviću da će njega i njegove saradnike podaviti u Drini.

Na aktuelnim protestima u Beogradu takođe su viđeni pripadnici desničarskih organizacija koje deluju pod naprednjačkim kišobranom, očigledno na partijskom zadatku.

Osim očevidnih koristi koje Vučićev režim ima od desničarskih organizacija i raznih huligana koje upotrebljava za specijalne namene, biće da u toj saradnji ima i nekih sentimentalnih motiva.

Kad pogleda razne nabrijane momke koji nesputano šire šovinističku mržnju, napadaju aktiviste za ljudska prava i kritičke intelektualce, Vučić se sa nostalgijom podseti grešne mladosti.

I njemu bi bilo lakše da viče “Sto za jednoga” kao nekad, onako iskreno i od srca, umesto što se uprepodobljuje i loše glumi pristojnog čoveka, ali šta da radi kad mu to sad, kao predsedniku države, ne priliči.

Promenila se vremena, ne može pošten srpski vladar ni na genocid da podstrekava, a da to ne izazove sveopšte zgražavanje. Kuda ide ovaj svet?

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera