Demokratska stranka na rubu opstanka

Piše: Branislav Jelić

Nesrećnih trinaest godina je prošlo u rasponu od razočaranja do očaja kada je u pitanju Demokratska stranka (DS). Pokazalo se, posle brojnih moralnih padova i političkih posrtanja, da je onog Dvanaestog marta, zajedno sa Zoranom Đinđićem, likvidirana i partija koju je ovaj stvorio.

Da se neće dobro završiti bilo je jasno već posle imenovanja Zorana Živkovića na mesto predsednika Vlade i vršioca dužnosti predsednika DS-a, kada je niški meraklija propustio priliku da, raspisivanjem vanrednih izbora posle neuspelog državnog udara, spasi i Srbiju i Demokratsku stranku od nadiruće desnice koja je uporište našla u “ministarstvima sile”, što zvaničnim, što onim koji su dejstvovali po Fruškoj gori, koristeći negašeni kreč u terorističkoj borbi protiv političkih protivnika.

Izbor Borisa Tadića za predsednika stranke 2004. godine pokazao je, ne samo da DS nema odgovarajuće i politički kvalifikovane ljude u okviru sopstvenih ljudskih resursa, nego i da će partija nezaustavljivo krenuti ka političkom ambisu, slabeći i unižavajući prodemokratske i proevropske ideje zbog kojih je prvi demokratski premijer Srbije platio glavom.

Kohabitacija sa Demokratskom strankom Srbije bila je presudni korak u zatiranju primisli da će politički inspiratori atentata na Đinđića ikada biti raskrinkani, a korupcija koja je usledila i, na zadovoljstvo svih zainteresovanih strana, trajala čitava dva mandata, dokrajčila je, ne samo kredibilitet DS-a, već i veru građana Srbije da se sa ovom strankom može graditi bolja i pametnija Srbija u kojoj se strateški resursi neće ćerdati za rusku sitninu, niti će partijski funkcioneri postajati tajkuni, savetnici, novopečeni biznismeni i vlasnici nekretnina u elitnim delovima Beograda.

Niz političkih promašaja

Osam godina nečinjenja u pogledu politike mogućeg i jačanja ekonomije dovelo je do toga da naredni predsednik DS-a postane čak i politički antitalenat Dragan Đilas, nekadašnji student-prodekan koji je još u ćaskanju sa Miloševićem pokazao umeće da iz svake situacije izvuče korist samo za sebe. Dobro, i za bivše supruge koje su dobijale nadnicu za krah.

Bilo je prirodno, čak i za pretpolitičko društvo kakvo je srpsko, da ovaj niz političkih promašaja rezultira potpunim slomom Demokratske stranke, kojoj je poslednji ekser u ideološki sanduk zakucao Bojan Pajtić, kadrovski ostatak ostataka koji je došao na red tek u konkurenciji Balše Božovića i sličnih fikusa, otelotvorenja aktuelnog trenutka partije u odumiranju.

Zašto je uopšte došlo do raspada DS-a i to u trenutku kada smo svedoci političkog oživljavanja omiljenog haškog zatvorenika i njegove četničko-patološke stranke?

Nakon poraza na majskim izborima 2012. godine, tokom četiri godine u opoziciji, zakleti neprijatelji pameti u toj stranci nisu umeli, znali, smeli ili hteli da se suoče sa posledicama politike koja je Srbiju držala u mestu osam godina, mučnog perioda kada je sve stagniralo ili propadalo, dok su partijski aparatčici bez talenta i trunke ideja postajali sve imućniji, dakako, nesrazmerno u odnosu na poznata primanja.

Tako je kadar Oliver Dulić “valjao” optičke kablove i od Subotice pravio svoju preduzetničku prćiju, ne libeći se da u lokalnu vlast instalira i brata Modesta, koji je sve samo ne skroman. Istovremeno, kadar Dragan Šutanovac koji u životu nije pročitao mnogo knjiga, pomislio je da to može nadomestiti vilom u Skerlićevoj ulici koja gleda na Narodnu biblioteku Srbije u Beogradu. Za to vreme, na drugom kraju grada, vojnikinja partije Snežana Malović pronašla je porodični mir na Dedinju.

Agilni Božidar Đelić koji je počeo od tetke, dogurao je do Vesne Ječmenice i nekoliko miliona evra kao savetnik nekakve banke sa kojom je sarađivao u svojstvu visokopozicioniranog državnog službenika, u čemu, naravno, nije bilo sukoba interesa. Oficir u državnoj upravi Milan Marković sve što je stekao kao ministar, dobio je od tašta, šuraka ili pašenoga. Vreme vlasti i slasti dobro je iskoristio i vojvođanski kadar Bojan Pajtić koji je, iako ophrvan mnogobrojnim ekonomsko-političkim obavezama i ravničarskom depresijom, stigao da postane doktor nauka i usput udomi suprugu na radno mesto koje se finansira iz budžeta.

Ministar Slobodan Milosavljević toliko se zaneo da je Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala mesecima pokušavala da raspetlja njegov slučaj. Da ne govorimo o manje poznatim članovima stranke koji su takođe predmet mnogobrojnih istraga.

Tragikomične ponude

Posle ovako kolosalnog lopovluka, često sa imenom Zorana Đinđića na usnama, bilo je neophodno da DS prizna, prihvati i ograniči gubitak, oštro se distancirajući od “poslova” koje je vodila ova interesna grupa, uz insistiranje da se sprovede opsežna istraga za celokupni period njihovog “bavljenja politikom za dobrobit otadžbine”, te da sve sumnjivce izbaci iz stranke i jasno stavi do znanja da će neki sasvim novi ljudi voditi politiku orijentisanu ka opštim, a ne partikularnim interesima. Deo problema sa DS-a sastojao se, međutim, i u tome što liderska sujeta nekoliko najvažnijih aktera nije dopuštala da se pojavi neko ko bi mogao ugroziti pamet, a naročito lepotu postojeće vrhuške, te konačno počne da vodi Đinđićevu politiku. Otuda, zapravo, nije ni čudo da se toga dosetio Aleksandar Vučić, nastavljajući odande gde je Đinđić zaustavljen.

A demokrate, nesvesne trenutka i biračke pronicljivosti, nastavljaju po starom i u 2016. godini, iako se nalaze na granici cenzusa, sa tendencijom da se survaju i niže od toga.

U jeku unutarstranačkog pozicioniranja pred izbor novog predsednika DS-a, opet su u opticaju tragikomične ponude u vidu Dragana Šutanovca kao mogućeg kandidata koji ni sam sebe ne bi izabrao da je malo realniji, Ivana Vujačića koji je godinama pratio situaciju iz udobne daljine ambasadorske funkcije, pa čak i izvesnog Martija Misterije kojeg kao potencijalnog lidera najavljuje tajanstveni Goran Ješić, čovek previše skroman da predloži samog sebe.

Pominje se i izvesna Nataša Vučković, do sada poznata isključivo kao rodnoravnopravna ikebana u stranci, ali i večiti Dragoljub Mićunović, doajen palanačke demokratije čije višedecenijsko političko dejstvovanje nije doprinelo apsolutno ničim opipljivim, osim što je u čavrljanju sa Miloševićem uspešno priveo kraju demonstracije iz ’91. godine, što je uspešno urodilo kasnijim krvoprolićem, te što je napustio stranku u vreme kada je njome predsedavao mrski mu Đinđić, da bi se trijumfalno vratio posle atentata, lijući suze nad sudbinom pokojnika.

Ukratko, sa onim istim ljudima zbog kojih je stranka i propala, bilo bi naivno očekivati da će od nje ispasti nešto bolje od puke odskočne daske do funkcija, ministarskih plata, poslaničkih prinadležnosti, nevladinih organizacija, televizijskih nastupa, skupštinskog restorana i drugih beneficija. Ako ima nečeg dobrog u ovoj nepodnošljivoj odvratnosti glede Demokratske stranke, to je što Đinđića više nema, da ne vidi koliko je bila zaludna i besmislena njegova žrtva.

Zašto je bilo važno da opstane Demokratska stranka u punom intelektualnom kapacitetu, dakle bez izanđalih i otrcanih likova koje nam podmeću u novom pakovanju?

Potreba za jakom opozicionom strankom koja inovativnim i progresivnim idejama pridobija glasače stremeći da preuzme vlast, nikad nije bila očitija nego na poslednjim parlamentarnim izborima u Srbiji, na kojima je Vučić pokušao, i srećom nije uspeo, da osvoji zlokobnu natpolovičnu većinu.

Upravo u obezglavljenoj i raspamećenoj Demokratskoj stranci krije se najveća opasnost da se Vučić, pre ili kasnije, dočepa pedeset i više odsto osvojenih glasova. I tada bismo bili samo na korak od Miloševićevih 64 odsto podrške srpskog biračkog tela (krivica je kolektivnija nego što smo spremni da prihvatimo), dakle, do trenutka kada se lider pretvara u vožda i kada se jedini odgovor na pitanje hoćemo li s njime preživeti, svodi na neizvesno – možda.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera