Da Vincijeva i godina dijaloga Italije i Francuske

Da je Leonardo da Vinci učinio mnogo za Italiju, kao i za Francusku, pitanje je koje nema potrebe postavljati. Da je ovaj veliki umetnik pokrenuo dijalog između dve zemlje u nezgodnom političkom trenutku ili u godini koja slavi pet vekova od njegove smrti svakako je aktuelnost bez presedana. Rezultat tog dijaloga je i jedan voz, oslikan delima Da Vincija, koji svakodnevno povezuje Pariz i Milano.

Uprkos optužbama na račun francuskog predsednika Emmanuela Macrona i davanja podrške “Žutim prslucima” od italijanske Vlade, umetnost dilomatije je ipak pobedila. Posle duže pauze, francuske i italijanske diplomate, odnosno ministri kulture Franck Riester i Alberto Bonisoli, zajedno sa ministrima ekonomije dveju zemalja, na italijansko-francuskom forumu održanom u Versaillesu, nedavno su se sreli kako bi popravili odnose.

Otapanje leda se upravo dogodilo u čast Da Vincija, jednako voljenog sa obe strane, a kada su ministri dveju zemalja odlučili da udruženim snagama proslave godinu koja slavi 500 godina bez slavnog umetnika. Pored niza događaja, poput izložbi, predavanja, filmskih projekcija i drugih dešavanja, koji se održavaju ove godine u italijanskim gradovima, kao i u Parizu, jedan od simbola dogovorene saradnje je brzi voz francuske nacionalne železničke kompanije SNCF, koji je nedavno krenuo u saobraćaj. Kako bi ga podelili na ravne časti, spoljašnost voza, na kojem je protagonista čuveno delo Mona Lisa, posvećeno je Parizu, dok je unutrašnjost voza, u vidu slika, fotografija, printova te videozapisa, posvećena Leonardovom životu u Milanu.

‘Milano i Leonardo 500’

U ovom italijanskom gradu Leonardo je živeo više od 20 godina, ili, bolje rečeno, u svojim najboljim godinama, gde je, zahvaljujući milanskom vojvodi Ludovicu Sforzi, bio u službi inženjera, arhitekte, skulptora, slikara i muzičara. Poslednje dve godine života je proveo u Parizu, po pozivu francuskog kralja Luigija XII, gde je umro i gde je sahranjen. Iako je francuski kralj voleo da govori za ovog italijanskog umetnika da je novorođeni Francuz, njihov inženjer i umetnik, Leonardo se ipak često vraćao na kraće boravke u Milano, grad za koji je ostao duboko vezan.

Detinjstvo i mladost proveo je u Toscani, najviše u renesansnoj Firenzi, radeći na dvoru familije De Medici. Međutim, nemirnog duha i prirode, imao je potrebu da nastavi istraživanja u novom ambijentu i sredini koja će ga možda više ceniti. Biografija iz manuskripta Anonimo Gaddiano iz 17. veka, a koja se čuva u Nacionalnoj biblioteci u Firenzi, govori kako je upravo po naređenju Lorenza de Medici Leonardo otišao prvi put u Milano 1482. godine, kako bi uručio poklon vojvodi Sforza, srebrnu liru u formi konjske glave, koju je lično napravio. To je bila prilika da se predstavi milanskom vladaru i iskoristi šansu da ostane u ovom gradu.

Ovaj manuskript, takođe, otkriva da je Leonardo tada Sforzi ostavio papir na kome je ispisao svoje veštine i znanja, odnosno moglo bi se reći jedan od prvih Crurriculum Vitae, zahvaljujući kojem i biva pozvan da se preseli u milanski dvorac. Osim što je u ovom gradu ostavio bogatu umetničku zaostavštinu, poput Tajne večere ili slike Sala delle Asse, naslikane na zidovima i plafonu jedne sale u dvorcu milanskog vojvode, a koja prikazuje  isprepletane biljke sa voćem, jednobojno korenje i stene, on je takođe ovaj važan trgovački grad učinio plovnim. Sistemom kanala, poznatiji kao “Navigli”, Leonardo arhitekta i inženjer spojio je Milano putem reke Ade sa jezerom Como, kao i putem reke Po sa Jadranskim morem. Upravo je to jedan od razloga što ovaj grad toliko duguje ovom umetniku.

“Milano i Leonardo 500” tema je koju će, zahvaljujući Komitatu za proslavu 500 godina od njegove smrti, opravdati selektovani događaji i inicijative u 2019. godini. Na pitanje zašto je figura ovog umetnika toliko važna za lombardijsku metropolu, savetnik za kulturu grada Milana Filippo del Corno kaže da je Leonardo u 15. veku pronašao u Milanu grad u kojem nastaje kreativnost i da se zbog toga tako dugo i zadržao u njemu. “Veza između grada u svom punom razvitku u vreme renesanse, a koju je video Leonardo pre više od pet vekova, veoma je bliska Milanu koji živimo danas”, dodao je Del Corno.

‘Večera za kralja Francesca I’

Osim glavnog grada italijanske regije Lombardije, koji najviše pažnje posvećuje genijalnom umetniku, gradovi poput Firenze, Torino, Rima i grada Vinci, gde je italijanski umetnik, između ostalog, i rođen, događajima koji su u toku ili koji se očekuju u narednih devet meseci takođe će doprineti ovoj značajnoj godišnjici. Svakako, u Milanu se mora pomenuti trenutna izložba Tajne Atlanskog koda u biblioteci muzeja Pinacoteca Ambrosina, koji ovaj manuskrit čuva od 1637. godine, a koja otkriva umetnikove crteže i radove posvećene Milanu.

Takođe je važna izložba koja se očekuje krajem godine Večera sa Leonardom za kralja Francesca I, koja će se održati na nekadašnjoj kraljevskoj rezidenciji, a danas izložbenom prostoru “Palazzo Reale”, gde će biti izložena čuvena tapiserija ili jedna od prvih replika Tajne večere. Čuvana u Vatikanskim muzejima, ova tapiserija napravljena je kako bi zadovoljila potrebe francuskog kralja, koji je po svaku cenu želeo da čuveno Leonardovo delo odnese u Francusku.

Međutim, iako su Italijani oduvek težili da sebično sačuvaju Leonarda kao svog umetnika, ipak njegovo najznačajnije delo Mona Lisa, kao i jedna trećina njegovih radova, nalazi se u poznatom francuskom mezeju Louvre, gde će se ove jeseni održati jedna od, kako kažu, najvećih izložbi do sada na svetu posvećena Da Vinciju. Takođe jedan od dogovora koji su francuski i italijanski ministri postigli na forumu u Versaillesu je da se povodom pomenute izložbe određena umetnikova dela koja se nalaze u Italiji pozajme francuskom muzeju.

Francuski prestiž i italijanska ljubomora

Međutim, iako sve izgleda kao da je Leonardo i ovog puta učinio čuda i pokrenuo dijalog između dve zemlje, poruke poput onih da se čuveni umetnik ne zove Léonard, već Leonardo, odnosno da je italijan koji je samo umro u Parizu, stižu sa svih strana. Dok mnogi italijanski muzeji razmatraju opcije kako transportovati Leonardova dela koja idu na pozajmicu, muzeji poput vatikanskih ili čuveni muzej Uffizi iz Firence nisu raspoloženi za bilo kakvu saradnju. Aktuelni direktor muzeja Uffizi Eike Dieter Schmidt smatra da je njegova dužnost da se drži uobičajenih principa, odbijajući da pozajmi Leonardova remek dela Louvre, koji, između ostalog, svoja dela van granica Francuske ne pozajmljuje.

Sa druge strane, italijanski ministar kulture Alberto Bonisoli naglašava da ova saradnja nije jednosmerna i da će se Francuska odužiti. Naravno, pitanje ostaje kada i na koji način će Francuska uzvratiti Italiji, a takođe izvesno je da ovakve razmene nisu uvek zasnovane na kulturnim osnovama te poprilično je logično da imaju malo veze sa umetnošću.

Čuveni britanski istoričar Francis Haskell davno je govorio o tome da su izložbe vrlo često organizovane ne iz kulturnih razloga, već, pre svega, iz komercijalnih ili političkih. Haskell je tvrdio da su dozvoljena samo ona pomeranja umetničkih dela u korist nauke ili istraživanja. Sasvim je sigurno da to nisu razlozi velike izložbe u Louvre, koja će verovatno opravdati sva očekivanja i zahvaliti se još jednom univerzalnom umetniku, a pitanje kulturnog dijaloga i saradnje između dve zemlje ostaće u senci političkih razloga.

 

Izvor: Al Jazeera