Da li je Kosovo teritorija ili božanstvo?

Ko šta radi, srpski intelektualci brane Kosovo od Albanaca i Crnu Goru od Crnogoraca. I ne ide im loše. Crnu Goru su već počeli da oslobađaju od crnogorske okupacije, uz malu pomoć Aleksandra Vučića, budžeta Srbije i naprednjačke medijske mašinerije koja je ispalila salve propagandnih projektila u pravcu jugozapada.

Treba razumeti patriotsku inteligenciju i vladajuću kliku: rata nigde na vidiku, davno su prošla ona vremena kad su mogli da uživaju u granatama bacanim na Sarajevo, Dubrovnik ili Vukovar, pa im medijsko bombardovanje dođe kao jedina uteha u ovo odvratno mirnodopsko doba.

Odbrana Kosova od njegovih stanovnika ne ide baš najbolje, ali našim intelektualnim gromadama se ne žuri. Oni su listom pravoslavni hrišćani, zagledani u večnost, orijentisani prema eshatonu, njima je dan kao hiljadu godina, a hiljadu godina kao jedan dan.

Da li će Kosovo ponovo biti deo Srbije sutra, za par vekova ili milenijuma, uopšte nije bitno, važno je samo sačuvati Kosovski zavet u srcima najvernijih sinova našeg napaćenog naroda. Tako je nastao Pokret za odbranu Kosova i Metohije koji su osnovali profesori univerziteta, doktori nauka, akademici, pesnici, pisci, slikari, publicisti, episkopi, igumani, istoričari, reditelji, sve sami ugledni intelektualci.

Priznanje Kosova, strašnije od apokalipse

Okupile su umne glave sa jednim jedinim ciljem, a to je “sprečavanje i trajno onemogućavanje pravnog otuđenja od Srbije bilo kojeg dela južne srpske pokrajine”. U Predsedništvu Pokreta našli su se prof. dr Slobodan Samardžić, prof. dr Bogoljub Šijaković, prof. dr Milo Lompar, prof. dr Miloš Ković i prof. dr Časlav Koprivica. Jedan član Predsedništva, istoričar Miloš Ković, izabran je za zastupnika Pokreta. Najumnije srpske glave strahuju da će Vučić priznati Kosovo, pa su se bacili na posao kako bi ga sprečili u izdaji.

Otkud tom umnom svetu ideja da će Vučić priznati Kosovo nije poznato, jer su šanse za tako nešto ravne nuli, a možda čak i manje od toga.

Koliko se da videti ovako sa strane, Vučić već osam godina zamajava Evropsku uniju i ostatak sveta glumeći saradljivost u pogledu rešavanja kosovskog problema, a u međuvremenu je iskoristio međunarodnu podršku da osvoji apsolutnu vlast u Srbiji, da potpuno zarobi državu i pretvori je u svoj privatni zabavni park.

Priznanje Kosova bi uzdrmalo Vučićevu svevlasnu poziciju, a budući da njega ništa osim vlasti i moći ne zanima, malo je verovatno da će dobrovoljno ugroziti ono do čega mu je najviše stalo. Takva je surova realnost srpskog političkog života, ali naši pametari preziru realnost kao očigledno antisrpsku pojavu, oni se sa svojih intelektualnih visina retko spuštaju u ove naše nizine gde žive obični ljudi, pa im činjenice nimalo ne smetaju u razvijanju bajki za male kosovobranitelje.

Ako neko veruje da je Kosovo deo Srbije, onda mu nije teško da poveruje kako će predsednik priznati Kosovo, a posle toga – samo nebo je granica u haluciniranju.

Kako bi predupredili nepostojeću opasnost intelektualci su se zdušno dali na posao, organizuju tribine i okrugle stolove, napravili su sajt Pokreta, neprestano pišu tekstove u kojima na originalan način izlažu kosovsku problematiku, nije im teško da gostuju po medijima i da se na prvoj liniji fronta bore za srce Srbije, prosto su neumorni.

Nije ni čudo što su se intelektualci ovoliko aktivirali, jer je za njih scenario u kojem bi Srbija priznala nezavisnost Kosova strašniji od apokalipse, smaka sveta, sumporne kiše i najezde skakavaca. Kako mudro veli filozof Časlav D. Koprivica, stojeći na prkosima:  “Naš Pokret ravan je pokretanju naroda suočenog sa užasnom prijetnjom identitetskog uništenja, koje bi nastupilo ako bismo dobrovoljno odustali od Kosova i Metohije”.

Poklonici opskurnog religioznog kulta

Koprivica govori o Kosovu kao o “našoj zavjetnoj kolijevci”, a eventualno odustajanje od nekadašnje južne pokrajine navuklo bi “na sve nas i naše potomke… prokletstvo izdaje Svetogā, izdaje smislotvornog zaloga našega narodnoga trajanja”. Što ti filozofi umeju lepo da se izražavaju, čudo jedno. Hajde, probajte vi da smislite izraz kao što je “smislotvorni zalog našeg narodnoga trajanja”, da vas vidim.

Očigledno je da je filozof učio od najboljih stilista i jezičkih mađioničara, na primer od Matije Bećkovića. U Koprivičinim dubokim filozofskim promišljanjima prosto odjekuju Matijine mudrolije tipa “Kosovo je najskuplja srpska reč” ili “Kosovo je polutar srpske planete”.

Nisu ni drugi članovi Pokreta ništa manje inventivni, intelektualci se utrkuju ko će da smisli bolje i upečatljivije sintagme o Kosovu. Tako, na primer, profesor književnosti Vladimir Dimitrijević veli da je kosovsko opredeljenje “nepobedivi iskon”, profesor Matematičkog fakulteta Aleksandar Lipkovski kaže da je Kosovo “smisao srpskog bića”, a filozof i univerzitetski profesor Bogoljub Šijaković postavlja dijagnozu da je pitanje Kosova “jedna vrsta skenera ili rendgena našeg stanja, stanja srpskog organizma”. Slikar Miloš Šobajić je kratak i jasan: „Kosovo je naša lepota i naša duša”, a sveštenik, teolog i profesor Darko Ristov Đogo povodom Kosovskog zaveta tvrdi: “Srpstvo obavezuje, a  Nebeska Srbija nebeski obavezuje”.

Iz silnih tekstova i umovanja naših najumnijih glava teško je dokonati šta je to famozno Kosovo. Ponajmanje je to neka teritorija, država ili pokrajina, neko stvarno postojeće parče planete Zemlje na kojem žive i rade neka ljudska bića. Jedino što nepristrasni posmatrač može da zaključi iz ovih pisanija jeste da je Kosovo nekakvo božanstvo, te da su naši vrli intelektualci zapravo poklonici jednog opskurnog religioznog kulta. Samo nema potrebe da svoja religijska uverenja prodaju kao hrišćanstvo.

Svakakve su gadosti ljudi činili u ime Hrista, proganjali su jeretike, spaljivali veštice, vodili krstaške ratove, priređivali razne vartolomejske noći, ali jasno je da Hrist s tim nema nikakve veze. Kao što nema veze ni sa ubijanjem civila na Kosovu, silovanima, paljenjem kuća, sistematskom pljačkom, progonima i zatrpavanjem dečjih leševa u masovnu grobnicu u Batajnici.

Ne želimo rat, ali jedva čekamo da se zarati

Iako su im usta puna uzvišenih reči, kroz taj koloplet od zavetnih kolevki, smisla srpskog bića, nepobedivog iskona i sličnih – što bi rekao Konstantin Kavafi – “zvučnih banalnosti”, ponekad se probiju zraci neočekivanog pragmatizma. Intelektualci se povremeno spuste sa nedoglednih visina Nebeske Srbije u prezrenu realnost i ponude konkretna rešenja kosovskog problema.

Evo, na primer, Časlav Koprivica ima ideju: “Jedini srpski unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji, ne računajući dijalog o tehničkim stvarima koje nekada mogu biti bolne i začkoljičaste, dakle jedini takav dijalog koji nije nečasno voditi bio bi onaj dijalog koji bi se vodio u Generalštabu kada za to kucne čas”.

Eto gde završavaju sve te prividno idealističke priče o vidovdanskoj etici, identitetu, svetinjama, smislu, duši i lepoti – u pozivu na rat i istrebljenje. Kad se razgrnu sve te magle satkane od banalnih metafora, na kraju ostane samo žudnja za ubijanjem. Komično je što kosovobranitelji nisu u stanju da sebi priznaju za čim čeznu, pa to dovodi do potpune logičke pometnje u njihovim mislima.

Veli Vladimir Dimitrijević: “Kad se gresi i izdaja umnože, onda dolazi i rat fizički, jer se Bog povuče i pušta ljude da žanju što su sa đavolom sejali. Ne može se izdati Hristos Kosovskog zaveta, a da se živi u miru. Naravno, pravoslavna vera je mirotvoračka, i niko od pravoslavnih rat ne želi. Srbi imaju izreku: ‘Ko voli rat, rat mu bio u kući’. Ali, pravoslavna vera nije kukavička i nije lažno pacifistička”.

Šta je pisac hteo da kaže to ni on ne zna, jer da zna izražavao bi se jasnije i koherentnije. Pravoslavni ne žele rat, jer je pravoslavlje mirotvoračka vera, ali nije lažno pacifistička, a ako dođe do izdaje Hrista Kosovskog zaveta onda se ratovati mora, jer pravoslavna vera nije kukavička. Ukratko – ne želimo rat, ali jedva čekamo da se zarati. Tako nam Hristos Kosovskog zaveta pomogao. Kog nipošto ne treba mešati sa Hristom Novog zaveta, to su dijametralno suprotne ličnosti, samo se isto zovu.

Krvoločni Bog na Miloševićevoj strani

Darko Ristov Đogo, budući teolog, problem postavlja u metafizičku i religijsku ravan. On raskrinkava lažnu postavku po kojoj se politička ravan nudi kao jedina metafizika, veli da ga obavezuje “samo stajanje pred licem Boga i licem Drugoga”, i zaključuje: “To i jeste smisao politike kao laži: ja delegiram stajanje pred precima tako što najprije od zahtijeva koji stoji preda mnom napravim pseudo-praktični problem (‘šta ćemo sa milion kosovskih Albanaca?’) a onda taj problem jeftine pragmatike povjerim majstorima pragmatike”.

Dakle, milion-dva Albanaca na Kosovu su “problem jeftine pragmatike”, tako izgleda kad vernik i sveštenik stoji “pred licem Drugog”: u njemu ne vidi čoveka, nego smetnju za ostvarenje sopstvenih projekcija. Videli smo kako su vojska i policija otklanjale tu sitnu smetnju 1999. godine – pokoljima i proterivanjem 900 hiljada Albanaca sa Kosova.

Razbaškarili se ti Albanci nasred smisla srpskog bića, u centru naše lepote i naše duše, sve dok naoružane horde nisu pristigle da ispune Kosovski zavet ognjem i mačem. Jer, kao što smo malopre naučili, “Srpstvo obavezuje, a  Nebeska Srbija nebeski obavezuje”. Nema te gadosti koja se ne može počiniti u ime “Hristosa Kosovskog zaveta”. U to veruju naše umne glave, profesori, doktori, intelektualni krem našeg ojađenog društva; takav je krvoločni Bog kojem se klanjaju – uvek raspoložen da primi neku ljudsku žrtvu.

Pošto su, kao zatočnici uzvišene vidovdanske etike i čuvari Kosovskog zaveta, zagledani u visine Nebeske Srbije, našim profesorima promiču neke sitnice koje se dešavaju na zemlji, u realnosti koju preziru. Na primer, besprimerna ljudska patnja.

Na primer, profesor književnosti Ismet Hadžihavdiju kojem su u Đakovici aprila 1999. godine srpske snage spalile 20 članova šire porodice, od toga su njih devetnaestoro bili žene i deca. Među njima su bili i Ismetova žena Valbona, osmogodišnja kćerka Doruntina, petogodišnji sin Egzon i četverogodišnja kćerka Rina. Svedočeći o ovom strašnom zločinu, Hadžiavdiju je rekao: „Kad sam pronašao komadić ljudskog mesa, počeo sam plakati. Sjedio sam i plakao oko dva sata i psovao Boga. Mislio sam da i on mora da je na Miloševićevoj strani.“

Ako je neki Bog bio na strani Miloševića i njegovih ubica, to je onaj Dimitrijevićev “Hristos Kosovskog zaveta”. Hrist Novog zaveta i jevanđelja svakako nije, jer je on uvek sa progonjenima. Uzaludni su svi pokušaji kosovobranitelja da ga kidnapuju i da sakriju svoje zle pobude iza njegovog imena. Tamo gde se žudi za teritorijom, tamo gde se prizivaju rat i ubijanje, tamo gde caruje ravnodušnost prema ljudskoj patnji, tamo gde nema ni trunke pokajanja i savesti – tamo nema ni Hrista ni hrišćanstva.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera