Da li će Vučić potpisati priznanje Kosova i zašto neće

Proces normalizacije odnosa između Srbije i Kosova postao je sve osim svoje primarne misije. Rastom međusobnog nepoverenja, odustalo se od poetapnog rešavanja problema i prešlo se u finale – zahtev za priznavanje Kosova. Ideja promene granica je uzdrmala ceo pregovarački proces, a uvođenje 100 posto carina ga je vratilo skoro u predpočetnu fazu. Sada je na stolu faktički samo jedna opcija, da Srbija prizna ili ne prizna nezavisnost Kosova.

Još nakon izbora Aleksandra Vučića za predsednika Srbije govorilo se da je on spreman da prizna Kosovo, u zamenu za spoljnopolitičku podršku sa Zapada. Neformalno je više puta prozvučao i rok za takav potpis, sredinom 2019. godine, do kraja starog sastava Evropskog parlamenta i mandata visoke predstavnice Evropske unije Federike Mogerini. Da li su bila realna očekivanja za takve rokove i da li će njegov potpis na takav sporazum ikad biti postavljen?

Briselski sporazum nije isto što i Prespanski. Ni Vučić, ni bilo koji srpski državnik neće staviti svoj potpis na protivustavni sporazum. Da bi priznao nezavisnost Kosova, on mora prvo da promeni Ustav, odnosno da ukloni njegovu preambulu da je “Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima”. Pa još dva člana, među kojima je i onaj koji se odnosi upravo na predsedničku zakletvu očuvanja Kosova u granicama Srbije.

Je li bilo časne eks-radikalske riječi

Prerana je bila radost da koalicija okupljena oko Srpske napredne stranke u Narodnoj skupštini Srbije može da obezbedi dvotrećinsku većinu i stvori uslove za izmenu Ustava. Time je Vučić samo postao novi srpski vladar, sa poklon paketom svih atributa diktatora. Svakako da je za promenu geografije Srbije nedovoljno samo glasanje u parlamentu, već je za to potrebna i saglasnost svih građana na referendumu. Mimo demokartije i načela sekularnosti, bez saglasnosti Srpske pravoslavne crkve nema ništa od potpisa na dokument kojim srce i duša jedne države i formalno pravno prelaze u drugu, i to ne bilo koju, već – nezavisno Kosovo.

Možda se prva etapa ovog procesa može završiti uz pomoć jednih izmanipulisanih i pokradenih izbora, druge dve etape ići će mnogo teže. Skoro da je izvesno kakav bi bio ishod glasanja na referendumu o podršci nezavisnosti Kosova, pa makar to pitanje bilo postavljeno na krajnje perfidan i zamršeni način. Zbog atmosfere koja vlada u društvu, građani ili ne bi izašli na glasanje, ili bi glasali protiv takvog predloga. Teorijsko-metodološka je zabluda da za većinu građana Srbije Kosovo nije životni prioritet. Tačno je da ono nije među pitanjima egzistencije i svakodnevnog života, ali kad se bude glasalo o njegovoj nezavisnosti većina će sigurno reći – NE. Stav Srpske pravoslavne crkve poznat je bio i do majskog Sabora, na kom je prisustvovao i Vučić. Taj stav se neće menjati, pa makar crkva postala državna institucija, što u Srbiji nije daleko od realnosti.

Možda je Vučić 2012. godine nekom dao časnu eks-radikalsku reč da će priznati Kosovo, ali je već tada jako dobro znao da, “uz svu dobru volju”, da svoj ukupni politički legat stavi na Republiku Kosovo, u tom procesu postoji gomila neprelaznih prepreka. On bi već na samom početku mogao da se izvlači da u parlamentu po tom osetljivom pitanju njegova koalicija nema konsenzus i da će se nedajbože zbog toga raspasti osnova “zlatne stabilokratije”. Uostalom, potpis na takav dokument mogla bi da stavi druga grana izvršne vlasti, recimo premijerka Ana Brnabić, pa da predsednik pokuša da se izvuče kao u slučaju potpisa na integrisane granične prelaze između Srbije i Kosova, koji je tadašnji premijer Ivica Dačić potpisao u mandatu vlade naprednjaka.

Ali, Vučić neće gurati nikog drugog, jer za to neće biti potrebe. Do toga jednostavno neće doći, jer cilj cele ta predstave za javnost normalizacije odnosa s Kosovom je da se prikaže da su naprednjaci, za razliku od opozicije, i pored svih bezbednosnih rizika, jedini pouzdani partner Zapada za Kosovo. Taman toliko da se na vlasti ostane dovoljno dugo da se pripremi teren za nove zamke i izmigoljavanja kada dođe čas za “dan D”. A stalna tenzija i rast rizika od unutrašnjih sukoba, takođe u režiji Vučića, ubedljiv je pred svetom o bezizlaznosti situacije argument. Vučić bi eventualno mogao da trguje blokiranjem prijema Kosova u međunarodne organizacije, poput Intepola, UNESCO-a i Saveta Evrope.

Važnost vlastitih interesa Moskve i Pekinga

Iako je Vučić najveći medijski manipulator i kreator iluzije o Srbiji, njegovim obećanjima osiromašene mase veruju, ili se vođe jednostavno plaše, on najverovatnije neće imati potrebe da izmišlja neku novu srpsku pobedu na Gazimestanu, u Dejtonu ili Kumanovu. Vučić je, pre svega, prihvatio Briselski proces, jer je znao da tu ima prostora za beskonačne laži. On neće potpisati nikakvo priznanje Kosova, ne samo zbog toga da u istoriju ne uđe kao “izdajnik”, ili da što duže ostane na vlasti, već zato jer i sam Zapad od njega to priznanje dovoljno odlučno ne traži.

Ni situacija sa ekspanzijom Rusije i prisustvo Kine u regionu nije kao ona iz devedesetih, kada se Beogradu lakše moglo pripretiti silom. Moskva i Peking su još jedna prepreka, jer one u Ujedinjenim nacijama preko Kosova mogu i dalje braniti pre svega svoje geopolitičke interese. I nije samo to da je uticaj SAD-a i Evropske unije oslabljen, a oni preokupljeni svojim unutrašnjim problemima, izborima i drugim gorućim spoljnopolitičkim prioritetima. Zapad zna da su proceduralna i politička pitanja komplikovanija od jednog Vučioćevog potpisa.

Zato nema novih ponuda, ali ni pritisaka na Vučićevo izgovoreno “neću priznati nezavisnost Kosova”. I svima pomalo odgovara ta zamućena situacija u kojoj je lakše hvatati krivine, ili pak lomiti odluke preko kolena. Možda će “nešto” Vučićeva vlast i potpisati, ali to sigurno neće biti priznanje nezavisnosti Kosova, inače bi se već prilično glasno sa Zapada čulo da se od naprednjaka očekuju prvi konkretni koraci u vezi Poglavlja 35. i pravno obavezujućeg Sporazuma o normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova, a to su pomenute izmene srpskog Ustava.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera