Oglasi

Čedomir Petrović: Vlast Srbije mora priznati da je počinjen genocid u Srebrenici

Čedomir Petrović, srpski glumac, reditelj, pisac i kolumnista - nema zadrške, dileme ni problem da kritičku misao pretoči u britku riječ.
Petrović: Neka zločinci pokušaju svoju djecu uspavati uz priče o Srebrenici, Drenici, Vukovaru…Velimir Ilić / Al Jazeera

Čedomir Petrović, srpski glumac, reditelj, pisac i kolumnista - nema zadrške, dileme ni problem da kritičku misao pretoči u britku reč. Ličnim stavom, u istoimenom nadnaslovu bloga u jed(i)nom nezavisnom beogradskom dnevnom listu, skoro da nema teme, aktuelnih događaja koje svojim oštrim perom nije dotakao. Ugled, uvažavanje i poštovanje već je odavno stekao svojom profesionalnom i ličnom biografijom.

Čuvajući kritičku doslednost, Čedomir Petrović govori o ratnim, poratnim kao i aktuelnim političkihm dešavanjima na ovim prostorima, pre svega polazeći “od svog praga” - Srbije.

  • Mnogi iz Vaše branše o svemu što govorite i sami znaju, a ipak - ćute. Otkud taj jak poriv, uprkos napadima, da se Vaš glas čuje?

- Sve se to stvara od rođenja. Tada se postavljaju stubovi vašeg budućeg života. Moj otac (inače, legenda jugoslovenskog glumišta Miodrag Petrović Čkalja – prim. aut.) dosta je radio, a majka je ceo život posvetila njemu i meni, našoj kući. Stanovali jedno vreme preko puta Radio Beograda i naš stan je bio uvek pun glumaca, reditelja, pevača, pisaca, muzičara. Zalutao bi i po neki slikar, na piće, pred zoru. Najviše što pamtim od svega, to je - smeh. Davao se smeh. I primao. Živelo se za smeh i od smeha.

Moja baka po majci, Marija, bila je Mađarica. Suprug Božidar Mijatović, Srbin. Ubio ga je Hrvat. Mnogo kasnije udala se za Poljaka iz Varšave, Antona Gurskog. Bio je kuvar. Nana po ocu, došla je sa roditeljima iz Crne Gore, od Bogdanovića. Ima u meni crnogorske, mađarske, ali najviše srpske krvi, što mi u poslednjih mnogo godina baš i ne čini čast.

Lako je kritikovati tuđe. Možeš pisati i govoriti sve najgore o drugima. Još ćeš naići na sjajan prijem kod većine Srba, bićeš pravi junak - Srbenda. Al’, ne diraj u naše, sveto, najsvetije. Nismo mi zločinci. Ne bi mi ni mrava zgazili. Kakvo bombardovanje i ubijanje Sarajeva i ljudi? Kakva Srebrenica i genocid? Kakav Račak? Sve je to nama, mučenicima, namešteno.

Takvih koji tako misle i zbore sve je manje u Srbiji, ali je najveća šteta što tako govore i Vučić i Dodik. Kad oni budu “priterani uz duvar”, sve će se promeniti, ali svi zločinci moraju biti kažnjeni i sve se mora pamtiti, da se nikad ne ponovi.

  • Poznato je da ste pre dve godine javno pozvali da Srbija prizna Kosovo. O očuvanju, odnosno uništavanju “srpskih svetinja” - što je često alibi u političkom potkusurivanju - konstatovali ste: “Tamo je sveta srpska zemlja. Biće i dalje naši manastiri, čuvaće ih bolje od nas”. Otkud takva misao, stav?

- Stanovali smo, početkom pedesetih, na periferiji grada, u Profesorskoj koloniji. Preko puta, u jednoj kućici, u podrumu živela su tri brata - Satki, Veap i Ramadan. Kao dečak, išao bih uveče kod njih na Bajram i Ramazan. Majka bi im poslala po meni narandže, a oni su meni nudili još uvek tople baklave. Sedeo bih s njima prekrštenih nogu na zemlji, prekrivenoj šarenim ćilimom. Soba je bila mala i u njoj su spavali sva trojica. Bilo je toplo. Pucketalo je suvo drvo iz ognjišta. Da li su mi drvenu muštiklu, da povučem dim-dva neke krdže koju su zavijali i pušili. Osećao sam se dobro i sigurno. Za Svetog Nikolu dolazili bi kod nas na slavu, krstili se pravoslavno. Služili žitom. 

Kada smo početkom šezdesetih počeli da odlazimo na godišnje odmore, ključeve smo ostavljali Satkiju. Zašto njemu? Zato što smo nekoliko puta ostavljali najbližim komšijama i uvek bi po povratku primetili da je sve ispregledano i ispreturano. Ormani, fioke... Satki je brisao prašinu, vetrio stan, polivao i negovao cveće. Ništa nije bilo taknuto, kao da nismo nigde ni odlazili.

U novovekovnoj istoriji, dolazi do pojava čuvara manastira, koji su nazivani manastirske vojvode. U Metohiji i kosovskoj Drenici, tu su dužnost obavljali Albanci islamske veroispovesti. Čuvali su i Pećku patrijaršiju, manastire Devič i Dečane. Mnogi Albanci su poginuli čuvajuči srpske svetinje. Ginuli su, ali i ubijali svoju braću koja su želela da spale i unište srpske manastire i crkve. Ubijali su svoju braću da bi sačuvali nešto tuđe. Dali su besu.

Postojao je kult svetog kralja Stefana Dečanskog, koji je dugo je bio rasprostranjen i među Albancima islamske veroispovesti. O tome bi Srbija i mi, kao njen narod, mogli mnogo da naučimo.

Kao dečak, obišao sam s ocem i majkom manastir Gračanicu. A na jednom zidu, među freskama, bili su ispisani na zidu potpisi tadašnjeg kompletnog fudbalskog tima Crvene zvezde.

  • Svojim nedavnim blogom, zalažući se za pravo Crne Gore na samostalnu versku zajednicu, u žaru aktuelnih ostrašćenosti, mogli bi navući anatemu sa obe strane crkvene porte. Čemu taj sukob i šta bi se dogodilo da do samostalnosti dođe? U čemu je Vi vidite problem? 

- Ovo je borba između Đukanovića i Vučića. Borba dva koncepta vođenja države. Jedan, Đukanovićev, evropski, i Vučićev, prepun konflikata sa susedima, na ivici ratova. U vremenima mira, on ne bi mogao opstati. Ovo je poslednja, od početka osuđena na propast šansa, da Vučić vrati Crnu Goru u sastav Srbije. U ovoj borbi, koja - kao i sve - ide preko naroda, nestaće i poslednji pogubni uticaj Putina i Rusije, na ovim delovima Balkana.

Voditi Crnu Goru, a biti napadan sa svih strana, nije nimalo lako. Hajde od neprijatelja i domaće fukare, to je vazda bilo, ali da te ruše braća, sadašnja srpska vlast i Srpska pravoslavna crkva, to je izdaja ravna svim onim, koje je Srbija činila i čini prema Crnoj Gori. Mnogo se uplićemo i zaplićemo u život Crne Gore i još uvek ne možemo da prebolimo to što je otišla od nas i nikad se ne pitamo kako to da svi odoše, a mi ostadosmo sami.

Hoće Crna Gora da ima svoj jezik - neka ga ima. Hoće svoju samostalnu pravoslavnu versku zajednicu u Crnoj Gori - i to je njihovo pravo i ako ima božje pravde, dobiće je. I bilo bi pošteno reći, da nije bilo svih ovih godina Mila Đukanovića, da vodi Crnu Goru, mnogo toga ne bi imala, što danas ima i šta će imati ulaskom u EU.

  • Kad ste na jednoj bosanskoj TV pre nekoliko godina rekli da su Srbi u Srebrenici počinili genocid i izjavili saušešće zbog rušenja Vukovara, uz opasku da ne pripadate takvom narodu, na Vas su se doslovce obrušili srpski mediji. Zašto je za Vas takva distanca važna, kakvu poruku šaljete? 

- Na ovo pitanje, odgovorio bih rečenicama koje sam napisao pre godinu dana… Osećam tugu, sramotu, poniženost, bes, očajanje, nemoć, zbog onoga što se dogodilo tih nekoliko dana i noći u Srebrenici. Osuđujem i odričem se onih koji su učinili genocid nad nedužnim muslimanskim narodom. Onih koji su otvorili bezgraničnu ranu i probudili ili rodili mržnju prema srpskom narodu. Onih koji bi i danas da žive od ratova, pljačke, mržnje i krvi. Koliko će - i da li će ikada - sve ove strahote proći i da li će oni Srbi koji nisu krivi, moći jednog dana da pruže ruku i da im ruka bude prihvaćena od muslimanskog naroda?

Verujem da će doći to vreme. Ali, pre svega, moramo iskreno, jasno i glasno, da nas ceo svet čuje, priznati sve zločine pojedinih pripadnika srpskog naroda, nad onima s kojima smo nekada živeli zajedno u jednoj zemlji. Moramo priznati da je počinjen genocid u Srebrenici. To prvo mora da učini vlast Srbije.

  • Ljubav prema BiH izrazili ste u više navrata i rekli da je za Vas je posebna. Da li su to uspomene ili i nešto više, što Vas čini bliskim sa tim prostorima i narodima koji žive unjoj? 

- Kao dečak, mislio sam da je Bosanac neko iz Bosne. Kasnije sam saznao da je Bosanac - Hrvat, Bošnjak i Srbin. Kad je došlo do strašnog zla, bilo mi je mnogo teško. Znam da će Bosna opet biti mirna, kada sva trojica postanu ponovo Bosanci.

Knjige sa dušom za male i velike

Uprkos tmurnim vremenima u kojima je vedrina retko inspiracija, Čedomir Petrović napisao je tri knjige za male ljude sa divnim po(r)ukama i za odrasle: “Tajni život Hranislava Dobrića” i “Bekstvo u Afriku Hranislava Dobrića” čine priče o jednom čuvaru Zoološkog vrta i njegovim avanturama sa životinjskim svetom, dok je “Moj život sa Agatonom”, roman o najboljem prijatelju čoveka – psu, istovremeno je slika koliko ljubavi i sreće uzajamno mogu pružiti jedni drugima.

Objašnajvajući kako je počeo da piše te plemenite priče i knjige sa srcem, naš sagovornik kaže da ga je jednog dana pozvao sjajan pisac Sloba Stojanović i pitao “bi li pisao nešto za dečju redakciju”.

- Počeo sam da pišem, a tako su mi išle priče, kao da je sve to negde stajalo i samo je, odjednom, izletelo i izletalo. Planirana je serija od 30 epizoda, u kojima bi moj otac trebalo da igra glavnog junaka. Ali, onda se razboleo i tako, nismo stigli. Ali, knjige su tu i nadam se, kaže Petrović, da ih čitaju deca, a uz njih i odrasli.

Pamtim ljude, dobre ljude, kada sam kao dete išao na putovanja sa ocem i majkom. Bile su to turneje, na kojima je otac sa kolegama nastupao širom Bosne. Uvek nas je dočekivao jedan čovek, koji je sa toliko ljubavi prilazio svakom od nas. Bio je glavni organizator, domaćin i prijatelj u svim mestima Bosne i Hercegovine i Crne Gore, gde su održavane priredbe. Nikada neću zaboraviti velikog druga mog oca, gospodina Kemu Šećerkadića. Mnogo kasnije, direktor Doma kulture u Bosanskom Šamcu, Hilmija Tabaković, bio je u svemu naslednik Kemala Šećerkadića. Po dobroti i plemenitosti.

Jedne godine, za rođendan, dobio je otac u paketu, jastuk sa izvezenim njegovim likom. Slale su mu dve sestre iz jednog malog mesta nedaleko od Bosanskog Šamca. Imena se ne sećam.

Kada je počelo vreme bezumlja, otac je u jednom od poslednjih telefonskih razgovora, zamolio Hilmiju da se raspita kako su sestre. Već sutradan se javio. Bio je u selu. Sravnjeno je sa zemljom, a obe sestre ubijene. Bile su muslimanke.

I sada, taj jastučić sa očevim likom ima posebno mesto na trosedu naše dnevne sobe.

  • Da li ste zbog otvorenosti i jasno izrečenih javnih kritika i Vi i Vaša porodica plaćali ili plaćate cenu u profesionalnom životu?

- Nema cene za istinu i pravdu. Njih nema u Srbiji, proterane su iz svih sudova i od svih sudija. Ovde vlada bezakonje, koje sprovodi vladajuća SNS. U njihovim redovima niko nije kriv, niko suđen, niko osumnjićen, niko smenjen… Kako nanovo podići stubove srpske države, vratiti zakone, pravdu, poverenje u sudstvo? Pišući istinu o Srbiji, pišem istinu o sebi i mojoj porodici. To je neuporedivo dragocenije i vrednije, od svakog profesionalnog posla.

  • Šta smatrate važnim momentima u Vašoj privatnoj i profesionalnoj biografiji, onim koji se zauvek pamte? Koliko je, zapravo, put Vašeg oca zacrtao i Vaš? Stalno Vas pitaju da li je teško bilo živeti u senci slavnog oca…

- Imao sam toliko godina, da sam mogao zapamtiti jedno veče. Bio sam u krevetu i spremao se da zaspim. Majka je pored lampe čitala. Nekad bih uspeo da ostanem budam i sačekam oca da se vrati iz pozorišta. Igrao je skoro svake večeri. Sagnuo bi se i poljubio me u čelo. Gotovo svaki put sam osetio neki čudan miris na njegovom licu. Nikada ranije, a ni mnogo godina kasnije, nisam mogao da odgonetnem, šta je to bilo. Miris je bio je tajanstven, oštar, umirujući. Rekao sam u sebi, da bih kad odrastem, voleo da mirišem isto kao otac posle predstava.

I kad sam prvi put, kao glumac, za određenu ulogu morao da zalepim brkove, osetio sam posle toliko godina, taj najlepši miris na svetu. Miris mastiksa.

Sigurno, da su i moje kćerke osetile taj miris kad su bile male. Milena je danas vanredni profesor Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, a Jovana diplomirana glumica.

  • Autor ste knjige “Bilo nekad jedno vreme kad su ljudi bili bolji”. Koliko su naše uspomene važne kao dragoceno sećanje, ali i kao iskustvena opomena?

- Negde sam napisao, da ja nisam nikada išao na tenku u Rovinj, u kome sam letovao godinama. Koji je, iole normalan, Srbin, bacao cveće na tenkove i aplaudirao, kada su krenuli da ubijaju i ruše Vukovar ili da bombarduju Zagreb i Banske dvore i zločin - koji je ravan najmonstruoznijim razaranjima u istoriji - kada su se topovske cevi okrenule ka Dubrovniku i počele da ga ruše?

Koliko smo zla činili jedni drugima. A opet, kao što se ne može bez vode, hleba, soli i zraka, tako ne možemo živeti dalje, jedni bez drugih. Radi srpske i hrvatske dece danas - i one koja će se roditi - da mogu da rastu sa sećanjima i osećanjima, sa kojima smo rastali moja generacija i ja, bez tereta prošlosti i bez žiga da potiču iz naroda koji su činili zločine jedni prema drugima. Bilo bi jedino moguće da Hrvatska pruži izvinjenje za zločine u Jasenovcu, a da Srbija izgovori izvinjenje, za zločine, počinjene s naše strane, prema Hrvatskoj i prema svom narodu u Dalmaciji, Lici, Baniji i Kordunu, kada je proterano blizu 270.000 Srba, mnoge kuće opljačkane, spaljene ili porušene.

Da Srbija i Hrvatska, kao što pesma neumrlog Olivera kaže: Vrata otvore, za neka nova svitanja…

  • Televizijska serija “Neki čudni ljudi”, u Vašoj režiji i po Vašem scenariju, hronika je putujućeg pozorišta i tegobnog ali, misijom ispunjenog glumačkog života - pred Drugi svetski rat, još je u “bunkeru”. Bila je posvećena Vašem ocu. Da li u ovom vremenu i dalje verujete u umetničku misiju ? 

- Ljudi traže svoje poreklo, svoje korene, pretke. Ja sam u TV seriji “Neki čudni ljudi” pokušao da pronađem korene moje profesije. Nešto što je mnogo uticalo na mene da realizujem ovu seriju, bio je tužan je i tragičan faksimil plakata, koji se čuva u Muzeju pozorišne umetnosti u Beogradu, za predstavu Đido, pešačkog pozorišta Isaije Jokića iz 1895. sa pismom Zaharija Petrovića, jednog od glumaca, prijatelju Vladi. Pismo glasi: ¨Dragi Vlado, pošto artije ni pečata nemam to ti pišem na ovom plakatu od predstave.Odgovori mi da li je Dim.Stefanović Nišlić u Nišu i ako je tamo pitaj ga oće li da dođe kod nas jer smo u Vlasotincima izgubili tri člana zato što su stali u službu kod kapetana u srezu. Odgovori mi i pošalji mi koju košulju, ma to bila i tvoja. Adresa je: Zaharije Petrović, glumcu, Surdulica¨.

Bili su to putujući glumci. Umirali su mladi. Od alkohola i tuberkuloze. Igrali za večeru i flašu vina. Večito gladni. Mnogima se ne zna ni grob. Spavali po memljivim hotelskim sobama, punim stenica. Truckali se na volovskim kolima, išli pešice, po kiši, snegu. Pravili sami kostime, dekor. Igrali pod svećama, gasnim i karbidnim lampama. Patili od kostobolje. Negde bi ih primali lepo. Mnogo puta su bili ponižavani i maltretirani, a negde i proterivani iz mesta.

U Engleskoj, u vreme Šekspira, na mnogim kafanama, pisalo je, “Zabranjeno za glumce i pse”! Kod nas, u Srbiji, za vreme vladavine Miloša Obrenovića, glumci nisu smeli biti sahranjivani na grobljima. Samo van ograde. Gde god bi došli - izazivali su ogromno interesovanje i pažnju meštana. Za njih su oni bili daleki, nedokučivi. Bili su “neki čudni ljudi”.

Oni su bili umetnički misionari. Oni su preci svih velikih srpskih glumaca. Kažem, da ljudi traže svoje poreklo. Svoje korene, retke. Ja sam pokušao da pronađem korene profesije, kojom se čitav svoj život bavio moj otac, a kojom se danas bavimo moja kćerka Jovana i ja.

Imao sam zadovoljstvo, da glavnu ulogu, koju sam pisao za oca, prihvati i odigra sjajno, veliki Mustafa Nadarević.

  • Da li se promenilo nešto danas, u odnosu države i naroda prema umetnicima, glumcima? Kod većine je to borba za puko preživljavanje.

- Pre nekoliko godina, video sam moju stariju koleginicu, odličnu glumicu, s kojom sam imao čast da igram u nekoliko predstava, kako prosi ispred crkve Svetog Marka. Videla je i ona mene. Pobegli smo jedno od drugog. Od čega? Zašto? Koga je bila veća sramota? I zašto nas je bila sramota?

  • Napisali ste da se “u našim glavama moraju dogoditi veliki lomovi i čišćenja”, da “moramo ispričati strašnu priču o nama”. Šta je prethodno, neophodno za ovakvo “kristalizovanje” i čišćenje svesti, sad i ovde gde živimo? 

- Pogled u sebe, u misli, u sećanja, kod mnogih izaziva veliki strah od onoga, na šta će naići. Ima onih koji su prepuni zverstava, krvi, požara, rušenja… Bežati se nema gde. Pratiće ih celog života. Ti zločinci žive dugo, dok im mozak ne istrune od zločina.

Te “glave” su odavno mrtve i kao žive. Vi, zločinci, ispričajte vaše “strašne priče” sinovima i unukama, uveče pred spavanje. Pokušajte da ih uspavate pričama o Srebrenici, Drenici, Vukovaru… O deci ubijenoj. O psima obešenim o žicu. O silovanjima. Kako ste palili kuće u kojima im je neko, nekad, čitao priče pred spavanje. Godine 1998. u Prekazu, u oblasti Drenice, velike vojno policijske srpske snage, naoružane tenkovima, samohotkama i artiljerijom, opkolile su kuću porodice Adema Jašarija i tri dana i tri noći pucale su bez razlike i na žene, decu i ostale civile. Helikopteri i vojna vozila zasipali su seoske krovove rafalima, a onda su policijske snage ušle u selo, pucajući na kuće. Srpske snage sigurnosti uz pomoć srpske vojske likvidirale su 56 članova porodice Jašari. Među njima 18 žena i 10 dece. Zatrto je seme i izvršen genocid nad jednom porodicom. Toj deci, nisu više potrebne bajke. O njima se mogu pisati neke nove “krvave bajke”.

  • Da li u pogledu promena u Srbiji gledate sa pesimizmom ili optimizmom?

- Sa optimizmom gledam u odlazak Vučića i SNS sa vlasti. Sa pesimizmom gledam na dolazak nekih novih ili povratak starih. Srbija mora prvo da uđe u EU i NATO, pa tek onda uz njihovu pomoć da počne da postaje normalna država. Biće to težak i neizvestan, dug put.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.