Budućnost još nije umrla, a kad će – ne znamo

Građanski protesti koji se već mesecima odvijaju u desetinama gradova po Srbiji izazvali su zabrinutost u naprednjačkim redovima. Naprednjaci i dalje uživaju veliku podršku birača, uprkos neveseloj realnosti i zdravom razumu, ali ih svako ispoljavanje opravdanog nezadovoljstva baca u paniku. Zato je najnapredniji naprednjak Aleksandar Vučić smislio adekvatan odgovor na talas građanskog bunta, pa je pre skoro mesec dana krenuo u kampanju futurističkog naziva “Budućnost Srbije”.

U okviru kampanje predsednik Srbije rešio je da obiđe svih 29 okruga i da razgovara sa narodom ili bar sa onim predstavnicima naroda koji su mu po volji. Predsednik nije krenuo u goste praznih ruku, već je poneo espap kojim raspolaže u najvećoj količini – naramke novih obećanja. Sudeći po njegovim rečima, Srbiju čeka svetla budućnost u vidu ekonomskog i svakog drugog prosperiteta. Sve je to lepo i nadasve pohvalno, samo što te projekcije zvuče odveć poznato, kao da smo ih već negde čuli. A čuli smo ih već milion puta od samog predsednika Vučića, pa zato obećanja s kojima je krenuo kroz Srbiju ne deluju baš sveže, a malo im s nahvatala i zelenkasta skrama po vrhu.

Kako pronaći oduševljeni narod

Da je ono što Vučić govori istinito, mi bismo već sada živeli u toj njegovoj budućnosti. Do sada je već trebalo da nastupi zlatno doba, prosečna plata je trebalo da bude bar 500 evra, a Srbija blizu učlanjenja u Evropsku uniju. Današnji trenutak, mart 2019. godine, zapravo je budućnost te prošlosti u kojoj je Vučić delio obećanja i šakom i kapom. Međutim, kao što vidi svako ko više veruje svojim očima i činjenicama nego predsednikovim rečima – od te najavljene budućnosti nije ostao ni kamen na kamenu.

Pošto svetla budućnost nije stigla po najavljenom redu vožnje, Vučić je odlučio da malo pomeri njen dolazak u naše ojađene krajeve. Budućnost je ionako najzahvalniji resurs za eksploataciju. Kao što reče stari cinik Embrouz Birs u “Đavolovom rečniku”: “Budućnost je ono vreme u kojem naši poslovi napreduju, naši prijatelji su iskreni, a naša sreća je osigurana”.

Iz Vučićevih reči ne može se zaključiti kakva je ta budućnost u koju nas vodi, ali zato može iz njegovih dela i nedela počinjenih tokom kampanje. Već na samom početku kampanje iskrsli su gotovo nerešivi problemi. Predsednik je odlučio da razgovara s narodom, da vidi šta muči njegov voljeni narod za koji radi neumorno, bar 25 sati dnevno, ali se pokazalo da nije lako doći u kontakt s narodom.

Gde pronaći narod voljan da razgovara s predsednikom kojem kultura dijaloga nije bliska, već je skloniji kulturi monologa? Kako obezbediti dolazak naroda u neophodnoj količini, tako da izgleda da naprednjačkog sveta ima mnogo više nego onih zlih demonstranata koji se okupljaju na protestima?

Zabranjen izlazak iz naprednjačkog tora

Dolazak naroda na doček predsednika Vučića ne sme biti prepušten slučaju, jer bi se onda moglo dogoditi da narod i ne dođe na te svečane skupove. Zato su se lokalni partijski aktivisti SNS-a razmileli na sve strane kako bi pronašli narod i doveli ga na spontane skupove podrške voljenom predsedniku. Kad je predsednik obilazio Vranje, njegovi aktivisti su izvršili opštu mobilizaciju u kompanijama Simpo i Vranje ne bi li namakli traženu cifru od 9.000 ljudi koji su, prema projekcijama iz centrale, oduševljeni Vučićem i njegovom politikom.

Upućen je poziv i navijačima da prisustvuju dočeku predsednika, glavna medicinska sestra u Zdravstvenom centru Vranje na svom Facebook profilu uputila je preteći poziv lekarima i medicinskom osoblju, pretnje otkazima pokazale su se kao uvek efikasno sredstvo za okupljanje oduševljenog naroda, a angažovani su i brojni autobusi za prevoz spontano okupljenog građanstva od grada do grada.

Budući da su naprednjaci ranije imali problema sa nepokornim pristalicama koje krenu na odredište, ali se usput zagube po kafanama i prodavnicama, ovog puta preduzete su ozbiljnije sakupljačke mere. Naprednjački aktivisti dovezu statiste na mesto gde će dočekati predsednika, a onda ih sve lepo smeste u prostor ograđen metalnom ogradom, gde ih sve vreme drže pod prismotrom i ne dozvoljavaju im da izađu van tog naprednjačkog tora.

Poslanik i visoki funkcioner SNS-a Vladimir Đukanović objasnio je da se sve to radi za dobro okupljenih građana, tačnije – “zbog bezbednosti skupa”. “Odakle ja znam da taj kada izađe neće napraviti incident, a mi da budemo krivi? Da se zna red na skupu i šta je prostor za miting. Uvek to radimo i radićemo i ubuduće”, pojasnio je Đukanović, najavljujući kako će izgledati svetla budućnost Srbije u režiji naprednjaka. Pojavio se snimak iz Pančeva na kojem jedan spontano okupljeni građanin pita kad će smeti da napusti ograđeni prostor, a onda se čuje ženski glas koji kaže “kad se završi” i upozorava da će nesrećnog čoveka, ukoliko napusti tor, morati da uslika.

Zabranjena pjesma

Pošto se predsednikova kampanja zove “Budućnost Srbije”, a zna se da su deca naša budućnost, tokom kampanje je posebna pažnja obraćena na najmlađe članove našeg društva. To je bilo posebno vidljivo u Trgovištu, u Srednjoj školi “Milutin Bojić”. Pre nego što je Vučić došao u posetu školi, ovaj prosvetni objekat obišli su njegovi partijski aktivisti kako bi obezbedili neophodne uslove za adekvatan doček najvećeg sina naših naroda (bez narodnosti). Kad su došli u školu, imali su šta i da vide. Na panou u holu su zatekli pesmu koju je napisala učenica te škole sa očiglednom namerom da deluje subverzivno i podrije sve napore našeg predsednika da u Srbiju stigne zlatno doba.

Dovoljno je citirati nekoliko stihova iz pesme koja se nimalo slučajno zove “Apokalipsa”, pa videti kakve su bile namere mlade pesnikinje: “O, gde si pošla, državo mila?/ Seti se nekad što si bila/ Šta se ovo danas zbiva?/ Čemu su deca tvoja kriva?/ Čovek se ubio zbog kredita./ Šef radnika ništa ne pita/ Otkazi lete na sve strane/ Kada će bolje jutro da svane?/ Nije bitna diploma fakulteta,/ Važno je da si silikonska starleta./ To što si učio, nikog ne zanima./ Više se tako na posao ne prima./ Danas se cene drugi kvaliteti,/ Zato avionom što pre odleti,/ Dok svuda vlada siromaštvo i beda,/ Na stolovima nema ni hleba. (…) Sve ovo danas nema smisla,/ Ovo je velika apokalipsa.”

Ni deca nisu više što su nekad bila, izbezobrazilo se to od malih nogu i odbeglo u autošoviniste, stavljajući u poeziju slike iz realnosti. Partijski aktivisti su pokazali visoku totalitarnu svest i odmah uklonili inkriminisanu pesmu sa panoa, da se predsednik ne bi slučajno uznemirio kad vidi kako ni decu više ne može da slaže.

Neukim umovima ogrezlim u mržnju prema Vučiću ovo bi moglo da deluje kao paranoični izliv cenzure u mozak, ali takvi bi bili u teškoj zabludi. Zapravo se radi o ogromnom napretku koji su nam doneli naprednjaci. Staljin je za ovakve pesme slao pesnike u Sibir, u logor i smrt, a danas pesma samo biva uklonjena da je naš hazjajin ne vidi, dok devojčici koja je napisala pesmu ne fali ni dlaka s glave. Samo krajnje zlonamerni elementi koji Vučiću zavide na ogromnim uspesima, doduše nevidljivim, u ovakvom razvoju događaja ne vide napredak.

Zloupotreba djece u političke svrhe

Nije tu bio kraj predsednikove brige o deci. Vlada Srbije donela je odluku da zimski raspust u školama bude produžen zbog epidemije gripa. Međutim, to predsednika Vučića nije sprečilo da dođe na genijalnu ideju da obiđe škole u Tutinu, Varvarinu i Trsteniku baš u tom periodu. Uostalom, kad može usred epidemije gripa da upada kod dece koja boluju od najtežih bolesti, ugrožavajući njihovo krhko zdravlje, zašto ne bi malo obišao i škole koje ionako zvrje prazne?

Problem je u tome što škole prilikom Vučićeve posete nisu zvrjale prazne, već su direktori doveli decu da dočekaju predsednika i da posluže kao dekor koji će uveličati svečanost. Direktori jednostavno nisu imali srca da deci uskrate priliku da vide voljenog predsednika.

Vučić je posetio škole da bi video kako izgledaju rekonstruisane školske zgrade, ali to nije moglo da prođe bez učenika i učenica, uprkos Vladinoj odluci i epidemiji. Valjda je hteo da se uveri da li su i školarci propisno rekonstruisani  i da im ne pada na pamet da pišu pesme poput ozloglašene “Apokalipse”. Zloupotreba dece u političke svrhe baš i nije u skladu sa zakonom, ali otkud bi “najbolji student u istoriji Pravnog fakulteta” to mogao da zna?

Opsjenarov put

Vučićeva kampanja “Budućnost Srbije” protiče kao u pesmi Miodraga Stanisavljevića “Opsenarov put”, napisanoj u drugoj polovini 70-ih godina prošlog veka: “Strepeć od teatralnog pada,/ od banalnog prelaska u ništa/ opsenar putuje od grada do grada,/ menja imanja i konačišta”. Opsenar Vučić još jednom pokušava da proda opsene i obećanja, ali sve je manje onih koji u njih veruju.

Sudeći po tome kako kampanja izgleda, budućnost Srbije izgleda prilično mračno: to je slika i prilika totalitarne države u kojoj jedan čovek i jedna partija drže svu vlast, građane tretiraju kao stoku koju smeštaju po svojim mitingaškim torovima, drže ih u strahu od gubitka posla, maltretiraju ih i vrše raznorazne pritiske, privremeno ih lišavajući čak i slobode kretanja. Pošto su sve druge slobode ionako ukinute.

Istovremeno, veliki vođa i njegovi partijski poslušnici boje se jedne obične dečje pesme, jer ludački strepe od teatralnog pada. Mračno izgleda budućnost Srbije sa naprednjacima, ako te budućnosti uopšte bude. Vučićeva kampanja “Budućnost Srbije” belodano je pokazala samo jedno – Srbija je sa naprednjacima zemlja bez budućnosti. Da parafraziram naslov serije Živka Nikolića: Budućnost još nije umrla, a kad će – ne znamo.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera