Briselski začin u srpskoj čorbi
“Kako je krenulo, Evropska unija će na kraju biti pozvana da posreduje i u dijalogu između dela opozicije koji je za bojkot izbora i dela opozicije koji je za učešće na njima.”
Ovim rečima je jedan od novinara u Beogradu prokomentarisao poziv čelnika Pokreta slobodnih građana (PSG) Sergeja Trifunovića upućen predsedniku Odbora za spoljne poslove Evropskog parlamenta Dejvidu MekAlisteru da pod patronatom Evropske unije organizuje dijalog predstavnika vlasti i opozicije iz Srbije kako bi se, uz učešće nevladinih organizacija i novinarskih udruženja, došlo do dogovora o organizovanju poštenih izbora, na sličan način kao što je to urađeno u Severnoj Makedoniji.
Trifunović je u pismu MekAlisteru, koji je ove nedelje posetio Beograd i razgovarao sa predstavnicima vlasti i parlamentarnih stranaka, podsetio da bi redovni parlamentarni izbori u Srbiji trebalo da se dogode 2020, ali da u poslednjih nekoliko nedelja većina opozicionih stranaka ozbiljno razmatra bojkot tih izbora jer ne postoje uslovi da oni budu pošteni. Neke su već i donele odluku o bojkotu.
MekAlisterovi odgovori da je pismo pročitao nabrzinu i da će na taj zahtev odgovoriti posle analize situacije poruka poslanicima da bojkot izbora ne doprinosi jačanju institucija, ali i da je parlament mesto za debatu, stvorili su utisak da Brisel ne podržava bojkot izbora, pa ni rada Narodne skupštine. Naročito kad se pročita i saopštenje posle MekAlisterovog razgovora sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, u kojem je navedeno je da je gost pozitivno ocenio napredak u funkcionisanju parlamenta nakon što su prihvaćene primedbe Evropske komisije i naglasio da je neophodno raditi na reformi izbornog zakona, na šta je Vučić uzvratio da je Srbija spremna za usvajanje predloga za poboljšanje izbornog procesa. Šta god to značilo.
MekAlisterov nastup u Beogradu istovremeno je otvorio debatu koliko je EU uopšte zainteresovan da se pojavi kao posrednik između vlasti i opozicije u Srbiji jer već posreduje u dijalogu Srbije i Kosova, gde joj je stalo da vlast u Srbiji bude kooperativna, te se čini da ne bi bilo logično da pokaže spremnost da vrši jak pritisak na srbijanske zvaničnike da prave ustupke i opoziciji. Osim toga, nije mali broj onih koji smatraju da je i postojeći dijalog opozicionih i vladajućih stranaka na Fakultetu polilitičkih nauka, koji se vodi u organizaciji nevladinih organizacija, pokrenut uz indirektnu podršku EU-a te da Brisel za sada ne vidi potrebu za direktnim mešanjem.
Bojkot prijetnja legitimitetu vlasti
Međutim, Nikola Burazer, urednik portala European Western Balkans, za Al Jazeeru kaže da situacija u Srbiji upravo i jeste važna za Brisel zbog mogućnosti nastavka dijaloga sa Prištinom i postizanja sporazuma o normalizaciji odnosa u doglednoj budućnosti. “Ukoliko bi kriza u Srbiji eskalirala i ozbiljno zapretila budućnosti ovog procesa, verujem da bi Brisel bio spreman da se aktivno uključi kako bi je razrešio i obezbedio da naredna vlada ima pun legitimitet za rešavanje pitanja Kosova.”
To donekle potvrđuje i činjenica da su u Beograd već stigla dvojica bivših evroparlamentaraca, Eduard Kukan i Knut Flekenštajn, da razgovaraju sa svim političkim partijama i utvrde da li ima volje da se prihvati pomoć EU-a u unapređenju rada Skupštine Srbije.
Dolazak tog dvojca najavio je prilikom posete Beogradu upravo MekAlister. Kukan i Flekenštajn su pre nekoliko godina, zajedno sa evroposlanikom iz Slovenije Ivom Vajglom, odigrali posredničku ulogu u pregovorima između vlasti i opozicije, koji su završeni dogovorom o prelaznoj vladi, koja je pripremila vanredne parlamenarne izbore.
Malo je, međutim, verovatno da bi, kako sada stvari stoje, sličan uspeh u dogledno vreme mogli da ponove u Srbiji jer se, i pored nekih sličnosti u načinu vladavine dva režima (odnos prema medijima i vladavini prava, pre svega), situacija znatno razlikuje u odnosu na onu koja je bila u tadašnjoj Makedoniji, gde je od početka pregovora do vanrednih izbora prošlo godinu i po.
Najpre, reč je o, za sada, neformalnoj poseti dvojca koji nema mandat Evropskog parlamenta ni Evropske komisije i tek treba da se vidi hoće li novi saziv EP-a biti spreman da formira zvaničnu posredničku misiju i sa kojim ciljem. Zatim, za razliku od makedonske političke scene, koja je bila podeljena na dva bloka, vladajuću koaliciju okupljenu oko VMRO-DPMNE-a i opoziciju, čiju je okosnicu činio Socijaldemokratski savez Makedonije (SDSM), u Srbiji je opozicija višestruko podeljena.
Neke parlamentarne opozicione stranke, poput radikala, ne žele da podrže inicijative protiv poteza vlasti koje dolaze od Saveza za Srbiju, niti ta grupacija traži njihovu podršku. Druge, poput Liberalno demokratske partije i Lige socijaldemokrata Vojvodine, nisu za bojkot parlamenta i vaninstitucionalne oblike političke borbe, koje zagovaraju članice Saveza za Srbiju, a uz to su sklone da podrže poteze vlasti koji približavaju Srbiju Evropskoj uniji.
Treći deo opozicije, koji čine stranke potpisnice Sporazuma sa narodom, koje su podržavale i organizovale ovogodišnje proteste protiv vlasti, takođe nisu jedinstvene kada je reč o učešću na predstojećim izborima 2020. Takva rascepkanost opozicije znatno otežava posao posrednicima koji treba da pregovaraju sa svim političkim strankama i dođu do kompromisa prihvatljivog za sve. Upravo podele u opoziciji prave drugu važnu razliku u odnosu na situaciju od pre nekoliko godina u (Severnoj) Makedoniji.
Ključne razlike
“Ključna razlika je odnos snaga. Da Savez za Srbiju ima 25 do 30% podrške biračkog tela, stvari bi bile drugačije i u tom smislu makedonski scenario može da dâ neke smernice. Makedonski slučaj možda postavlja neku vrstu presedana i u tom smislu mogu da zamislim da u Srbiju dođu neki pregovarači iz Brisela i pokušavaju da ožive pregovore koje smo viđali poslednjih nedelja na Fakultetu političkih nauka, ali mislim da je Srbija jako daleko od tog makedonskog scenarija i da upozicija mora dosta da radi na izgradnji svojih unutrašnjih odnosa, a ne da se sve karte bace na pitanje bojkota”, kaže za Al Jazeeru Dušan Spasojević, docent Fakulteta političkih nauka u Beogradu.
I Nikola Burazer smatra da je opozicija u Srbiji znatno slabija nego što je bila u (Severnoj) Makedoniji u bilo kojem trenutku vladavine VMRO-DPMNE-a, kao i da joj nedostaje vođa koji bi bio viđen kao novi čelnik nakon smene vlasti, ali ne isključuje mogućnost nekakvog posredovanja Brisela.
Adut koji nedostaje opozicijiAdut koji u ovom trenutku nedostaje opoziciji u Srbiji da uveri vlast da pristane na ozbiljne ustupke jeste događaj koji bi inicirao jak pritisak na vladajuću koaliciju.
U (Severnoj) Makedoniji dogovor između tadašnjeg premijera Nikole Gruevskog i čelnika opozicionog SDSM-a Zorana Zaeva usledio je nakon velikih protesta građana, do kojih je došlo nakon što je Zaev objavio snimke prisluškivanih razgovora koji su ukazivali na ozbilljne zloupotrebe položaja najviših predstavnika režima, ali i tvrdnji opozicije da tajna služba, koju je vodio rođak Gruevskog, prisluškuje više od 20.000 građana.
Režim Gruevskog pokušao je da uzvrati kontraoptužbama, tvrdeći da je Zaev ucenjivao premijera materijalima koje su mu dostavile strane službe, kao i da je kao gradonačelnik Strumice od jednog biznismena tražio mito za kupovinu građevinskog zemljišta, ali opozicija je bila uverljivija u iznošenju optužbi na račun Gruevskog, koji je u tom trenutku već devet godina bio na vlasti.
Demonstracije su počeli da organizuju i opozicija i vlast, pa je Brisel, kako bi sprečio eskalaciju, rešio da se ozbiljnije angažuje kao posrednik u dijalogu.
U Srbiji je neposredni povod za masovne proteste bio napad u Kruševcu na jednog od opozicionih čelnika Borka Stefanovića, ali je opozicija propustila priliku da izbori neke ozbiljnije ustupke.
Stradala su samo dvojica naprednjačkih predsednika opština, optuženi za napad na novinara i seksualno zlostavljanje, protiv kojih je pokrenut sudski postupak, za koji već na početku postoje jasni signali da bi mogao da se oduži.
U međuvremenu, režim u Srbiji je nastavio sa optužbama na račun opozicije, a prvi se na udaru našao Dragan Đilas, jedan od čelnika Saveza za Srbiju.
Ovonedeljno hapšenje dvoje zaposlenih iz Radio-televizije Srbije i jednog iz marketinške firme “Direct media”, koja je ranije bila u Đilasovom vlasništvu, zbog sumnje da su tokom poslednjih devet godina oštetili budžet Srbije za više od pet miliona evra, ministar policije i vladajuća Srpska napredna stranka povezali su sa Đilasom.
U (Severnoj) Makedoniji dijalog između vlasti i opozicije, uz posredovanje Brisela, rezultirao je Sporazumom u Pržinu, koji je predviđao formiranje prelazne vlade i specijalnog tužilaštva, koje bi ispitalo navode iz objavljenih prisluškivanih razgovora, sređivanje biračkih spiskova i raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora.
Ipak, ravnoteža zastupljenosti u medijima ni tamo nije postignuta.
Ti izbori su na kraju završeni tesnom pobedom stranke Gruevskog, ali je do promene vlasti ipak došlo jer je albanska partija Demokratska unija za integracije (DUI), do tada u koaliciji sa VMRO-DPMNE-om, odlučila da promeni stranu i formira vladu sa Zaevim.
U Srbiji, čak i da opozicija dostigne rezultat Zaeva, ulogu jezička na vagi mogli bi da imaju socijalisti Ivice Dačića, ali bi savez sa njima veći deo opozicionih stranaka teško objasnio biračima jer su se Sporazumom sa narodom obavezale da ni na jednom nivou neće formirati vlast sa strankama sadašnjeg režima.
“To znači da niko ne očekuje smenu vlasti u narednom periodu, ali je bojkot izbora ipak ozbiljna pretnja, koja bi mogla da dodatno zakomplikuje situaciju i u Srbiji i u regionu, naročito kada je u pitanju dijalog sa Prištinom. Zbog toga bi EU imao interesa da se izađe u susret opoziciji i pomogne da se obezbede izborni uslovi koji bi sprečili bojkot”, objašnjava Burazer.
Treća razlika je upravo odnos prema pitanju koje važno Briselu – Kosovo. U (Severnoj) Makedoniji od Gruevskog se nije očekivao pomak u rešavanju grčko-makedonskog spora o imenu zemlje, a u Srbiji se Vučić predstavlja kao neko ko je spreman na kompromis u vezi sa Kosovom iako niko ne zna šta taj kompromis podrazumeva. Sa druge strane, dobar deo opozicije zagovara tvrđi stav po ovom pitanju iako nije baš najjasnije kako bi taj stav sproveli u delo. I to neće biti beznačajan faktor prilikom donošenja odluke u Briselu o stepenu i načinu eventualnog mešanja.
Ima li alternative Vučiću za kosovsko pitanje?
“Tvrdi stavovi po pitanju Kosova, koji se mogu čuti od nekih opozicionih lidera, svakako ne doprinose ugledu opozicije u očima EU-a i država članica i umanjuju šanse da joj sa Zapada stigne podrška kakvu je u ključnim momentima imao Zoran Zaev u [Severnoj] Makedoniji. Ne može se ni očekivati da sve ove stranke usvoje neki zajednički konstruktivniji stav budući da su ideološki veoma raznolike. Ipak, za opoziciju bi bilo veoma korisno da se dugoročno postavi kao potencijalan partner zapadu i time oslabi onaj najjači argument za podršku Vučiću, koji imaju određeni krugovi u Briselu i zemljama članicama EU-a, a koji glasi da je on jedini koji može da reši pitanje Kosova”, kaže Burazer.
“Sasvim sigurno da heterogenost opozicije i činjenica da su njeni najuočljiviji delovi desni i konzervativni i da pokušavaju da profitiraju na kosovskom pitanju ne pomaže. I to je deo problema kako je Savez za Srbiju postavljen i sa kojim se oni moraju suočiti. I to u jedan poseban položaj stavlja i Demokratsku stranku i PSG, koji imaju nešto drugačije pozicije i vezani su za EU kao sistem vrednosti”, dodaje Spasojević.
Čini se da na sve to i dobar deo opozicije, bar prema prvim reakcijama i pismu koje je jedan od čelnika Saveza za Srbiju Dragan Đilas uputio MekAlisteru, nema poverenja u posredničku ulogu EU-a, smatrajući da je Brisel naklonjeniji režimu upravo zbog mogućih ustupaka u vezi sa Kosovom. Đilas je ocenio da evropski parlamentarac vrlo dobro zna šta se dešava u Srbiji, ali da, iz “njemu znanih razloga, odbija da stvari nazove pravim imenom”.
“Tačno je da je Brisel zainteresovan primarno za rešavanje pitanja Kosova, tako da je rezerva opozicije u tom smislu razumljiva. To, međutim, ne znači da opozicija ne može da iskoristi upravo ovakav interes Brisela da izvrši pritisak kako bi se ispunili njeni zahtevi i poboljšalo stanje kada su u pitanju izbori i sloboda medija. Čak i ako ova taktika ne bi uspela i ako bi do bojkota ipak došlo, isti scenario bi se mogao odvijati i nakon izbora. Brisel svakako nema magični štapić, ali može dugoročno biti važan faktor za rešavanje krize i poboljšanje stanja demokratije u zemlji”, ocenjuje Burazer.
Izvor: Al Jazeera