Oglasi

Bora Čorba, četnik kojeg nema

Nagrada 'Ivo Andrić' za Boru Đorđevića; ili njegovanje plemenske kulture na mjestu zločina.
Šta bi Ivo Andrić rekao kad bi znao ko dobija nagradu s njegovim imenom?, pita se autorWikipedia

Vest da je Bora Đorđević dobio Veliku nagradu "Ivo Andrić", koju dodeljuje Andrićev institut za najbolju knjigu objavljenu u Srbiji i bh. entitetu Republika Srpska, izazvala je nevericu i konsternaciju javnosti. Svakom razumnom je jasno da Bora Čorba i Ivo Andrić nemaju mnogo toga zajedničkog, da oni pripadaju nespojivim svetovima, da nagrađenu Đorđevićevu knjigu Pusto ostrvo i Andrićev Ex ponto deli neprelazna razdaljina od par hiljada svetlosnih godina.

Međutim, žiri, na čijem je čelu Emir Kusturica, očigledno misli drugačije. A i ostali članovi žirija, profesor Jovan Delić i Muharem Bazdulj, potpuno se slažu sa svojim šefom. Celu stvar je dodatno dosolio vickasti Matija Bećković, predsednik Upravnog odbora Andrićevog instituta, rekavši da se Bora Đorđević na engleskom kaže Bob Dilan, a Bob Dilan na srpskom Bora Čorba.

Najbolji komentar na dodelu nagrade napisao je Senad Pećanin na svom Twitter nalogu: "Nema nikakve sumnje da je, po književnom talentu, odmerenosti u izražavanju i obrazovanju, Bora Čorba pravi nastavljač Ive Andrića. Bravo žiri!" I moja prva reakcija je bila vrlo slična. Zapitao sam se - kakve veze ima Bora Čorba s Ivom Andrićem, šta je zajedničko Andriću, koji je, kako reče Predrag Čudić, "pisao hronike koje nisu mogle udovoljavati nikome i ničemu osim umetnosti kao posebnom vidu istine", i Đorđeviću, koji se poslednjih decenija odao pisanju nacionalističkih budalaština, koje nemaju nikakve veze ni sa umetnošću, ni sa istinom.

'Svijet je pun gada'

Šta je zajedničko Andriću, koji piše, na primer: "Ljudi su u velikoj većini jadna stvorenja. Svoju sreću grade na varkama, a zlim očima gledaju oko sebe", ili "Ljudi su mi teški i njina surovost i podlost, a vetrovi su moji prijatelji, oluje moje radosti, sunčeva žega moja naslada, muka studena jutra moji najsvečaniji časovi", i Đorđeviću, koji stihoklepa: "Njujork bi se zvao Hirošima / da atomsku bombu Srbin ima"?

Zapitao sam se - šta li bi nesrećni Andrić rekao kad bi znao ko dobija nagradu s njegovim imenom. Možda bi se setio jednog zapisa iz Znakova pored puta: "Tako se sulja i propada ovaj naš svet, zajedno sa čovekom i svim što je njegovo, a to spuštanje i propadanje praćeno je, kao varljivom muzikom, našim osećanjima stalnosti i neprolaznosti našega života"? Ili bi jezgrovito prokomentarisao refrenom koji neprestano ponavlja njegov Mustafa Madžar: "Svijet je pun gada." A onda sam shvatio da potpuno promašujem temu, jer se ponašam kao da živim u normalnoj zemlji, u kojoj je dodeljivanje nagrade koja nosi ime Ive Andrića četničkom vojvodi Bori Đorđeviću nekakav izuzetak i incident, a ne pravilo. A zapravo je situacija potpuno obrnuta, već 30 godina živimo u naopakom svetu, gde su sve vrednosti izvrnute naglavce.

Onog trenutka kad je kulturna elita Srbije stala na stranu Slobodana Miloševića, kad su pesnici, pisci, črnorisci, lingvisti, istoričari, muzičari, novinari, intelektualci... zapenili šovinističkom mržnjom i odali se snovima velikosrpskog nacionalizma o klanju i proširenju teritorije, socijalistički poredak je srušen u prah i pepeo, da bi na njegovom mestu bio sagrađen novi svet, u kojem će vladati potpuno drugačija pravila. Cilj nacionalističke kontrarevolucije i jeste bio stvaranje jednog naopakog sveta, u kojem je najnormalnija stvar da Emir Kusturica dodeljuje nagradu "Ivo Andrić" Bori Čorbi, a da potonjeg Matija Bećković poredi sa Bobom Dilanom. To je njima njihova borba dala.

Namirivanje podobnih umetnika

U borbi za etnički čiste teritorije i pokoju sinekuru, intelektualci nisu žalili da proliju more mastila, da seju mržnju i žanju strah, da pozivaju na "buđenje naroda" i nacionalnu homogenizaciju, pa je red da im se država, preko svojih ovlašćenih kulturnih pregalaca, i oduži, a sve na račun poreskih obveznika, što Srbije, što RS-a. Dodeljivanje književnih nagrada i ostale manifestacije ostataka zaklanog književnog života odavno nemaju za cilj estetsku valorizaciju literarne produkcije, već namirivanje nacionalno podobnih umetnika, onih koji su dali doprinos u borbi za projekat "velike Srbije".

Zato su najcenjeniji i najnagrađivaniji pesnici u srpskoj književnosti ljudi poput Matije Bećkovića ili Rajka Petrova Noga. Prvi se istakao kao vodeći copywriter velikosrpskog nacionalizma, lansirajući popularne slogane poput "Kosovo je najskuplja srpska reč", ili "Kosovo je polutar srpske planete" (ma šta to značilo, a ne znači ništa), prorokujući da se "najskuplja reč" bez krvi nije mogla kupiti, pa se bez krvi neće ni prodati. Usput je u svakoj prilici licitirao cenom srpskih reči, pa je svojevremeno tvrdio da ime novog vožda Slobodana Miloševića sadrži dve najskuplje srpske reči – sloboda i Miloš. Na toj "patriotskoj" liniji ostao je do dana današnjeg, a to su zasluge koje se ne zaboravljaju.

Nogo se istakao tokom rata, kao senator RS-a, pozivao je na vampirstvo i krvološtvo, govoreći: "Zar se naši neprijatelji ne boje naše krvi neizmirene? Mi moramo pokusati svoju porciju krvi". Posle rata se posvetio jadikovanju nad zlehudom srpskom sudbinom, opakim svetom, koji nema razumevanja za naše genocidne pobude, te odbranom i zaštitom haških optuženika poput Ratka Mladića i Radovana Karadžića. Predrag Čudić je u svojim minucioznim analizama ubedljivo pokazao da u Bećkovićevimi Noginim pisanijama nema ni "p" od poezije, da je to sve jedna obična nacionalna stihotvoračka mitomanija, ali za objektivne analize književna čaršija ne mari mnogo. Zato su naši pesnici nacionalni burevesnici, ovenčani svim mogućim nagradama, od Bogorodice Trojeručice do Žičke Hrisovulje, od Despotice mati Angeline do Izviiskre Njegoševe.

Kako postati šovenska zadribalda

Na istoj ideološkoj liniji već tri decenije nalazi se i Bora Čorba. Dok je krajem 80-ih trajala najcrnja šovinistička kampanja protiv Albanaca, Đorđevića se priključio pesmom, pišući, primera radi, ovakve stihove: "Kada Nuši srpsko groblje ruš i/ pomaže mu Gaši / jer se Nuši plaši / I Ljatifi i Majanci / i ostali Indijanci". Tokom rata bodrio je srpske snage u susedstvu, snimao pesme koje su podizale moral našim momcima tokom etničkog čišćenja, sarađivao sa grupom "Minđušari" iz Knina, snimao duete sa Bajom Malim Knindžom, u kojima je poručivao: "Ćuti, ćuti, Mujo, ubiću te ja / Znaš li onu našu 'Stiže vojvoda'". Nakon rata posvetio se politici u Demokratskoj stranci Srbije, veličanju ratnih zločinaca i masovnih ubica, homofobiji i borbi protiv "novog svetskog poretka". Postao je ponosni nosilac titule četničkog vojvode, a neko vreme je radio i kao pomoćnik ministra kulture, forsirajući "projekte koji imaju predznak nacionalno i pravoslavno".

Na koncertu koji je "Riblja čorba" održala u Beogradskoj areni 2007. godine, Đorđević je članove svog benda predstavio kao Veselina Šljivančanina, Biljanu Plavšić, Milorada Ulemeka Legiju, Ratka Mladića, a sebe kao Radovana Karadžića, koji je izvršio plastičnu operaciju. Dok se Karadžić krio pod maskom nadrilekara dr Dabića, Bora Čorba mu je poručivao pesmom: "Budi smiren kao Gandi, i lukav, i nepredvidljiv / Samo prezir pokaži bandi i ostani nevidljiv".

Kako je roker, koji je napravio Pogledaj dom svoj, anđele, Zvezdu potkrovlja i suterena, Dva dinara druže, Rasprodaju bola ili Na zapadu ništa novo, stigao do moralnog dna, kako je u jednom trenutku postao šovenska zadribalda i uporno opstao na toj mentalnoj poziciji, tema je za poseban tekst. Taj proces nije bio neminovan, kao što ništa ljudsko nije neizbežno ako zavisi od naše slobode, ali ima svoju duboku psihološku logiku, a koreni te transformacije iz rokera u četnika mogli bi se naći i u ranoj pesničkoj fazi Bore Đorđevića, pogotovo u poziciji žrtve, iz koje je ispevao mnoge svoje popularne pesme.

Kako god bilo, preobražaj u velikog Srbina spada u lukrativnije mentalne operacije u ovom delu sveta, koji je Bori Čorbi na kraju doneo i nagradu koja nosi ime Ive Andrića. Sreća da je Andrić mrtav pa ne može da se pobuni protiv raznih ljubitelja ratnih zločinaca koji osnivaju gradove i institute sa njegovim imenom, samo da bi prikrili masovne pokolje u Višegradu. Negovanje plemenske kulture na mestu zločina, to je misija Emira Kusturice, za šta mu dobro dođe zloupotreba Ive Andrića. Valjda nesrećnik misli da se Andrićevim institutom može sakriti masovna grobnica.

Šta je Andrić poručio Kusturici, Bećkoviću...

Nije zgoreg napomenuti da u svom pregnuću, koji je rezultirao gradnjom budžaka hermetički izolovanog od sveta i civilizacije, srpski nacionalisti nisu usamljeni, a ponekad i zaostaju za svojom hrvatskom braćom po odanosti krvi i tlu. Tako je, na primer, Bećkovićev izlet u prevodilačke vode, koji je doveo do izjednačavanja Boba Dilana i Bore Đorđevića, zapravo preskroman kad se uporedi sa dostignućima njegovih hrvatskih parnjaka. Dok Bećković želi da uzvisi Boru Čorbu do Dilanove visine, hrvatski nacionalisti odlaze korak dalje.

Tako je svojevremeno u Hrvatskom slovu objavljen tekst Gorana Galića u kojem se tvrdilo da je Marko Perković Thompson u Frankfurtu zasenio Boba Dilana, jer je održao koncert pred 12.000 posetilaca, dok je dvorana gde je iste večeri Dilan održao svirku bila poluprazna. Interesovanje za Thompsona je bilo toliko da su mnogi ostali bez karte, pa su ih organizatori preusmerili na Dilanov koncert, ne bi li pomogli ovom nepopularnom muzičaru da napuni salu. E, to se zove patriotska mašta! Plači, Bećkoviću! Nikad se nećeš vinuti do ovakvih nebeskih visina lagarija za naciju, a nije da se ne trudiš iz petnih žila.

Naopaki svet, koji su na ruševinama Jugoslavije sagradili kusturice, bećkovići, đorđevići, delići i njima slični galići – deluje postojano kano klisurina, kao da će trajati večno, kao da će zauvek u njemu članovi samozvane elite deliti jedni drugima nagrade i priznanja finansirane iz džepova sirotinje. Međutim, taj svet je šupalj kao bukva, jer je u njemu dobro samo malobrojnoj lažnoj eliti, dok svi ostali grcaju u bedi i obespravljenosti. Taj svet nije ništa novo, to je onaj stari svet koji je već jednom bio srušen. A kusturicama, bećkovićima i đorđevićima svog doba Ivo Andrić je poručivao: "Dobro ste podijelili svet: Sve što je svetla i lepote uzeli ste sebi, a sve što je mraka i tegobe ostavili ste nama." I najavljivao im ono što će neminovno doći: "Što je veće poniženja naše, to je izbavljenje bliže, brže će se prepuniti mera i nabujaće bol naš kao bujica kojoj niko neće moći odoleti."

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.