Bolest COVID-19 u doba egoizma

Nobelovac Gabrijel Garsija Markez verovatno nije mogao da zamisli da će 35 godina posle objavljivanja ime njegovog čuvenog romana postati najparafraziraniji naslov, kojim autori širom planete pokušavaju da dočaraju šta se dešava u jeku pandemije novog korona virusa. Štaviše, većina autora nastoji da ukaže da je novi tip korona virusa promenio svet. Promenio međunarodnu politiku. Promenio probleme u svetu. Promenio ili uveliko menja svetsku ekonomiju.

Ali, da li je baš tako? Uistinu, dobro zvuče naslovi “Politika u doba korone” ili “Evropa u doba korone”, sugerišući da je virus,  zapravo, promenio odnose u svetu. Ali, da li je zaista COVID-19 nešto promenio? Naizgled jeste. Privremeno se zatvaraju granice, otkazuju letovi, milioni ljudi primoravaju na samoizolaciju, fabrike zatvaraju… Promenjene su privremeno naše navike, dnevna rutina i komunikacija, a ljudi širom sveta kao da su u ulogama statista u trileru Stivena Soderberga. Ali, suštinski, za sada korona u svetu nije mnogo promenila. Iako nekima izgleda drugačije, ona suštinski nije promenila ključne odnose u svetu. Odnose među zemljama, unutar Evropske unije, među generacijama, ideologijama, ekonomske odnose, kulturološke… Nije ih promenila, samo ih je ogolila, tako da se sada mnogima čini da je nešto znatno drugačije.

Čak su i britanski dopisnici iz Brisela primetili da se SFR Jugoslavija raspala kada je njom predsedavao hrvatski član Predsedništva, pa se sada, uz mešavinu humora i ozbiljnosti, pitaju da li je sve ovo što se dešava početak kraja EU-a, kojom od početka 2020. predsedava Hrvatska. Sva je prilika da premijer Andrej Plenković ipak neće biti neki savremeni Stjepan Mesić, pa da izgovori rečenicu: “Mislim da sam obavio zadatak, EU više nema. Hvala i doviđenja.”

Evropska politika ‘svako za sebe’

Međutim, kada su zbog pandemije bolesti COVID-19 ponovo počele da niču granice među članicama EU-a, kada prvih nedelja niko nikome unutar EU-a nije slao pomoć, kada nije ni pokušano da se zajednički odgovori na pandemiju, mnogi su uskliknuli da je korona definitivno uništila EU, rasparčala Šengenski sporazum, zajednički ekonomski prostor i zajedničke institucije EU-a vratila na “fabričko podešavanje” od pre pola veka, a evropsku solidarnost pretvorila u izmaglicu.

Da li je zaista novi korona virus toliko moćan? Očigledno jeste moćan u lakoći prenošenja, ali teško da je on doveo do ove situacije u EU-u. Da nacionalni porivi mogu i te kako da uruše šengenska pravila videlo se još pre pet godina, u jeku migrantske krize, tako da korona za to nije zaslužna. Nije zaslužna ni za “pad EU-a”, jer malo ko zna da zdravstvena politika nije u nadležnosti institucija EU-a nego isključivo u nadležnosti država članica te da ne može Unija da bude odgovorna za probleme prouzrokovane (ne)činjenjem država članica.

A nije virus taj koji je uništio solidarnost među članicama EU-a, jer se ona pokazala još u vreme migrantske krize. Dakle, Unija je pala na testu solidarnosti i ranije, a ne samo pre desetak dana, kada je Italija prepuštena sama sebi, i to u trenutku kada su dnevno imali nekoliko stotina mrtvih. I mnogi su se skandalizovali nad time što su kamioni sa maskama zaustavljeni u Nemačkoj na putu ka Italiji, a Brisel u prvi mah ostao nem na vapaje Rima. Ponajviše su se, čini se, skandalizovali evroskeptici na Balkanu, koji su odmah upitali gde je ta evropska solidarnost, ocenjujući da je Unija postala potpuno beznačajna. Okrivljujući Nemačku za neosetljivost, kritičari se nisu zapitali, na primer: da li bi Italija pomogla Nemačkoj da je situacija suprotna? Zašto, na primer, Srbija nije tada pomogla Italiji, makar simbolično? Makar, poslavši nekoliko lekara…

Odgovora nema, osim da su strah i nacionalni egoizam u početku definitivno bili jači od bilo kakvog poriva za solidarnošću. Srećom, solidarnost nije u potpunosti isparila. Nemačka je poslala medicinsku pomoć Italiji, a pojedine nemačke pokrajine su odlučile da u svojim bolnicama leče najteže obolele iz Italije i Francuske. Međutim, i pre ovog virusa je očigledno da EU muči to što nema formiran politički sistem koji njenim institucijama daje dovoljno moći da spreče i suprotstave se nacionalnim egoizmima država članica. Ispada da su članice EU-a bile ujedinjene samo u tome da vode politiku “svako za sebe”. Egoizam im je bio zajednički, ne i borba protiv pandemije.

‘Tanka’ odbrana ekonomskog sistema

I dok su evropske vlade razjedinjene, hedge fondovima i špekulantima na Vol stritu ne manjka ujedinjenost da zarade na propasti drugih. I to ne samo propasti preduzeća, koje sada mogu da kupe za sitne novce, nego i od gubitka ljudskih života. To se najjasnije videlo kada je vrednost akcija na berzi na Vol stritu naglo skočila u trenutku kada je bilo jasno da administracija Donalda Trampa ne namerava da zatvara firme i ograničava kretanje ljudi, pa i po cenu većeg broja ljudskih žrtava. Ekonomija na prvom mestu.

Više nije tajna da su države u borbi protiv ove pandemije zapravo vagale između dva scenarija. Prvi podrazumeva drastično zatvaranje ljudi u kuće i sprečavanje kontakata u pokušaju da se spreči prenošenje. Posledica je drastičan pad privrednih aktivnosti te ogroman porast gubitaka i broja nezaposlenih. Drugi podrazumeva nastavljanje funkcionisanja po starom, u nadi da će virus u brojnom prenošenju izgubiti snagu, a stanovništvo steći imunitet. Posledica je najverovatnije veliki broj mrtvih među pripadnicima starije i osetljive populacije. U izboru da li će ljudi umirati od virusa ili od gladi berze su samo dobro reagovale kada su političari birali ovo prvo. Ali, ni to ih neće spasiti od ekonomske krize. Neki će reći da je COVID-19 promenio svetsku ekonomiju i gurnuo je u ambis, ali, realno, svetska privreda odavno kašljuca, a ovaj virus je samo ogolio koliko je neophodno naći pravi lek za nju.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

A tek što su u krivu oni koji misle da će ova pandemija doprineti krahu neoliberalnog kapitalizma, politici štednje građana i finansijskom spasavanju velikih korporacija… Kapitalizam je dokazao da se kroz krize reprodukuje i da iz njih izvlači ono najbolje za krupni kapital. Dovoljno je samo pogledati koliko ljudi sada radi od kuće, žonglirajući između čuvanja dece i poslovnih obaveza, pritom trošeći sopstvene resurse, dok njihovi poslodavci imaju manje troškove za poslovne prostorije. Naravno, mnogi biznisi su uništeni, ali već se vidi da će države velikodušno novcem poreskih obveznika spasavati one najveće. I kada pandemija prođe, sve će se vratiti na staro, samo što će oni najbogatiji biti još bogatiji. U svetu neće više ljudi imati plaćeno bolovanje i godišnji odmor, neće više njih imati socijalnu zaštitu, a smanjivanje troškova u zdravstvu će eventualno za neko vreme stati. Sve do prve prilike da bude ukinuta neka bolnica, zbog “neisplativosti”. Odbrana aktuelnog ekonomskog sistema se naprosto čini jačom od virusa.

Ne staju propagandni i ideološki ratovi

Još jači od virusa su propagandni i ideološki ratovi, koji presecaju svet. U trenutku kada Kina šalje medicinsku opremu i lekare da pomognu evropskim zemljama Unija je shvatila da gubi rat za ljudske duše. Zbog toga naprasno niču naučne studije o tome kako bi broj zaraženih bio smanjen i za 95 odsto da je Kina reagovala ranije. Taj zaključak odmah preuzimaju svesni ili nesvesni propagandisti, pa ističu da je Kina raširila virus po svetu tako što je uhapsila lekara koji je otkrio virus, prva dva meseca krila informacije i zataškavala novi virus od svetske javnosti. Sa kineske strane, pak, stižu optužbe na račun Amerikanaca i navodnog podmetanja virusa, što vrtlog propagandnog rata vodi u beskonačnost.

Na stranu to što su takva optuživanja najobičnija stigmatizacija naroda i država, koja nikome ne donosi dobro – nameću se pitanja: a za koliko bi broj zaraženih bio manji da su na Zapadu reagovali ranije? Koliko bi mrtvih u Ujedinjenom Kraljevstvu bilo manje da je London reagovao na vreme? Koliko bi mrtvih bilo u Francuskoj da nije prepolovila broj bolničkih kreveta u poslednjih 30 godina? Koliko bi ljudi danas bilo živo da “racionalizacija” i “mere štednje” nisu primenjene u zdravstvu širom EU-a? Koliko bi bilo manje zaraženih u Americi da republikanski predsednik nije označavao virus kao “podvalu demokrata”? Tek sa odgovorima na ta pitanja studija o tome šta je moglo da se izbegne bila bi potpuna, a ne oruđe u propagandnom ratu. Baš kao što su deo tog rata prepucavanja o tome ko šalje pomoć Evropi, da li je Kina prvo poslala pomoć Evropi ili Evropa i SAD Kini, ko je prvi došao do moguće vakcine, ko je spasao svet…

Istovremeno, COVID-19 nije izbacio svet ni iz ideoloških rovova, pa su tako libertarijanci već počeli da ističu kako, eto, ne treba veličati državu nego da su privatne firme stub obuzdavanja pandemije. Na njihove tvrdnje da privatni sektor igra najveću ulogu u proizvodnji testova, vakcina i lekova uzvraćaju kritičari argumentom da 75 odsto inovativnih rešenja dolazi iz državnih laboratorija, kao i da iste te privatne farmaceutske kompanije dobijaju ogroman novac iz državnih budžeta. Sa treće strane, zastupnici zelene politike su u pandemiji videli krunski dokaz da, ako se hoće, ipak se može zaustavliti prljava industrija i upumpati ogromne količine novca u zelenu ekonomiju. I tako ukrug ideološki ratovi se nastavljaju, dok se u pozadini vodi naftni rat Rusa i Saudijaca, a deca u Jemenu i dalje umiru od gladi, a da to ceo svet uopšte nije briga.

Koga briga za ‘tamo neke matorce’?

Nije briga ni mnoge mlade za preživljavanje starih, dokazujući da korona nije mnogo poremetila ni međugeneracijski jaz. Od prepunih elektroklubova po Berlinu i barova po Njujorku preko tajnih žurki u Francuskoj, Belgiji, ali i na američkim univerzitetima, do beogradskih i sarajevskih kafića mnogi mladi ne mare za koronu, a kamoli za preporučene mere fizičkog udaljavanja u cilju suzbijanja zaraze. “Pustite nas da živimo”, odgovaraju predstavnici generacija Y i Z na pozive stručnjaka i vlasti da se uzdrže od provoda kako bi spasili živote Baby Boom generacije.

Ali, među ove generacije rođene od početka osamdesetih do koju godinu posle 2010. nije korona donela taj stav “Zašto da prekinemo sa zabavom samo zato što će neki tamo matorci umreti?” Ne, to su generacije odgajane na egoizmu, kao vrednosti koja će im omogućiti uspeh. I u tom odgajanju su i te kako učestvovali njihovi roditelji, nastavnici i profesori, koji su danas u rizičnim grupama.

Nije COVID-19 podelio društva po generacijskim linijama nego su ona odavno podeljena. Podela je napravljena onomad kada su roditelji bespoštedno počeli da decu teraju da moraju da budu najbolja, da moraju da pobede na školskim utakmicama, kada ih nisu naučili da pomognu drugima, a, možda najvažnije, kada nisu bili prisutni u životima svoje dece više od sat ili dva pred spavanje. Nestajanje velikih porodica i insistiranje na individualizmu neminovno su doveli i do hedonizma i egoizma. Štaviše, egoizam je taj koji trenutno upravlja svetom, pa i u vreme pandemije. Zbog toga je ovo što nam se događa manje “svet u doba korone”, a mnogo više “korona u doba egoizma”.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera