Oglasi

Bojana, majka hrabrost i njenih 40 djece

Ne može ni znati koliko je suza obrisala i kolikim se osmjesima radovala, jer Bojana Stepanović je hraniteljica...
Bojana danas, u jednom dahu, nabraja imena 'sve svoje dece', a sada već i 11 unučadi i jednog praunukaUstupljeno Al Jazeeri

Ja sam bakino zlato

Zovu me iz Centra za socijalni rad Rakovice. Kažu: 'Dođi, Bojana, ovde je jedna napuštena beba.' A ja kod kuće imam već troje dece, ali nemam srca da ne odem po bebu.

Neuhranjeno, mršavo detence. Uvijem ga u ćebe i donesem kući. Nazvali smo ga Srećko. Danas je usvojen i srećno odrasta.

A posle me zvala njegova nova porodica na krštenje. Deda mu je poklonio dukat i objašnjava da je to zlato. A on, tad petogodišnjak, kaže: 'Nije, ja sam zlato. Moja baka me uvek zvala zlato moje', ispričala nam je Bojana Stepanović.

Bojana Stepanović ni danas ne zna, niti broji, koliko je prvih vakcina "primila", koliko rubeola "preležala". Nije brojala ni noći neprospavane zbog prvih zubića, a malo se zamisli na pitanje koliko je već puta završila osnovnu i srednju školu, ili koliko je prvih ljubavi prebolela.

Ne može ni znati koliko je suza obrisala i kolikim se osmesima radovala, jer Bojana je hraniteljica, kroz čiju kuću je odjekivao i plač i zvonio smeh 40 dece. Ne zna ni koliko je noći probdela zbog ozbiljnih, teških briga i tuga dečjih i mladalačkih, a ipak - njenih. Njih četrdesetoro su danas odrasli, samostalni i uspešni ljudi.

Ana, Rada, Jelena, Dača, Kristijan, Nikola, Nikolina, Ilija, Bokica, Stole, Elena, Dejan... i još desetine klinaca, nesigurne korake u ranom detinjstvu i prve reči naučili su u Bojaninom domu, uz svesrdnu podršku njenog supruga Žike, sa kojim je u braku 50 godina.

Bojana danas, u jednom dahu, nabraja imena "sve svoje dece", a sada već i 11 unučadi i jednog praunuka. Život ih je raselio po raznim gradovima, mestima i adresama - Užice, Čačak, Negotin, Knin, Vladimirovci, Beograd... Mnogi se poženili, devojke poudavale. Ali, sa svima je u kontaktu, čuju se i viđaju, ali ne samo za praznike.

Najbogatija žena na svijetu

Ovih dana u kuću na beogradskom Kanarevom brdu stiže Anči sa novopridošlom bebom, kojoj će dati ime - Bojana.

"Rekla mi je samo - imam ja svoje razloge", kaže Bojana.

Sin i ćerka, rođeni iz bračne ljubavi, Bojani i Živku podarili su šestoro unuka i praunuče. Bojana ih ne razdvaja od ostalih, jedni drugima kumuju i druže se.

"Ja sam najbogatija žena na svetu! Jesam, zaista, jer imam sve njih, i gajiću još dece, dokle god me snaga drži i zakon dozvoli", kaže naša sagovornica, danas krepka i otresita 70-ogodišnja gospođa i mama, mladog lica i širokog osmeha.

Ne žali se, samo priča, da je bilo teških godina inflacije, siromaštva, okretao se svaki dinar, ali - snalazilo se i delilo. Nahraniti 10 dece, ili paziti na pet beba odjednom, nije lako. Zato je, ponekad, plaćala žene da priteknu u pomoć.

Na hraniteljstvu do 6.000 mališana

U Srbiji danas na hraniteljstvu ima između 5.500 i 6.000 mališana, a u domovima ih je oko 500.

Godišnje se javi 700 do 800 usvojitelja, ali bude usvojeno oko 130 mališana.

Centar u Beogradu i srodne ustanove učinile su poslednjih godina mnogo u unapređivanju i promovisanju porodičnog smeštaja dece kroz nacionalni program 'Sigurnim korakom do hraniteljstva'.

Centar za porodični smeštaj i usvojenje za grad Beograd i Mačvanski i Kolubarski okrug dobio kao kolektiv i direktorka Dobrila Grijić lično dobilili su priznanje za doprinos razvoju socijalne zaštite u 2016. godini.

Ipak, mnogo teže bilo je "utrnuti prošlost" i izgovoriti istinu o njoj. Jer, najveći broj dece potekao je iz rasturenih i nesrećnih porodica, žrtava droge, svađa, zlostavljanja i napuštanja... Brojne su nedaće i nevolje pratili njihovo rođenje i odrastanje. Trebalo ih je utešiti, naučiti da prepoznaju život i krenu dalje.

Za neke je Bojana i danas mama, za one mlađe - baka, zavisi u kojoj životnoj dobi su došli pod zajednički krov.

Nikola, Ilija i Žikica

"Malo je reći hvala, ispišite to velikim slovima. Mene su odgajili moji baka i deda - Bojana i Žika. Ništa mi i nikad nije nedostajalo, išao sam na razne treninge, fudbal, teretanu, ekskurzije... Ovde je naša kuća, svi smo bili i ostali njena deca, braća i sestre", kaže nam Nikola, koji je u trećoj godini našao dom kod Stepanovića.

Sada mu je 21, završio je autoelektričarski zanat, svoj je čovek. Kasni na posao, ali ipak strpljivo sedi u bakinoj dnevnoj sobi i priča šta su za njega i brata Iliju učinili kad im je bilo najpotrebnije. Pokazuje sliku devojke, koju je prvo upoznao sa Bojanom. A kad, jednog dana, bude imao svoju porodicu, kaže, i sam će verovatno biti hranitelj.

Ilija, stariji godinu dana od brata, dođe kod svojih da pomogne, nedavno je okrečio celu kuću. Završio je keramičarski zanat i tvrdi da je "imao detinjstvo kao i sva druga deca", a uz to i "super društvo, nezaboravne zajedničke dane kod bake i dede".

Nikola i Ilija preživeli su porodičnu tragediju i ostali bez majke, otac je godine proveo u zatvoru. Danas svako od njih ide svojim putem.

Milutinoviću je lani dodjeljeno zvanje „Čovek godine“ - priznanje Ministarstva za rad i socijalna pitanja, kao hranitelju, a i kao priznanje za pomoć tokom poplava

U kući Stepanovića sada raste Žikica, živahni 10-ogodišnjak.

"Ja ću, kad napunim 18, promeniti i ime i prezime. Prezime ću uzeti bakino i dedino", ubeđuje Žikica, uzgred čavrljajući sa dva papagaja, koje je nazvao - Oliva i Popaj. Dobio ih je "od tetke", Bojanine ćerke, za rođendan, na dan velike žurke u kući na Kanarevom brdu.

Sa njima živi i Jelena, nekadašnja prva beba koju su prihvatili, danas joj je 35. Radi, ali i dalje želi da ostane u porodici gde je odrasla.

Teča Milovan i brbljivi Dača

Bojana je dobila priznanje za najbolju hraniteljicu u 2016. godini, a o tome kaže:

Odricanje, trud i strpljenje

"Biti hranitelj mnogo je teže i osetljivije od 'običnog' roditeljstva. jer je i njihov zadatak komplikovaniji", kaže Dobrila Grujić, direktorka Centra za porodični smeštaj i usvojenje u Beogradu.

Deca u hraniteljskim porodicama, kao i usvojena, često su prošla težak put, koji ostavlja posledice, ponekad se čak i bebe "nose" sa tom pričom o nemogućnosti roditelja da o njima brinu.

Mališani to doživljavaju kao odbacivanje.

Posledice su zakasnelo sazrevanje, a ponekad i disharmoničan razvoj.

S jedne strane postaju zreliji, jer su ih okolnosti na to naterale, a s druge zaostaju za vršnjacima u nekim društvenim ili drugim sposobnostima.

Za hranitelje je, objašnjava naša sagovornica, najvažnije da razviju veštinu brige o deci, strpljivost, istrajnost, koja će im pomoći da ne odustaju u kriznim godinama štićenika.

Važno je i da pomognu detetu da razume svoju prošlost, prihvati je i okrene se budućnosti.

Na pitanje koliko imaju smisla zamerke da se pojedini hranitelji odlučuju da uzimu decu zbog nadoknade koju država daje za njih, Dobrila Grujić kaže kako "veruje da je najčešća pobuda altruizam, ali i da stručni timovi procenjuju motivaciju".

"Osim toga, često se početna motivacija menja - dete se jako zavoli i ništa drugo nije važno. Imali smo jednu porodicu sa tri rođena sina, želeli su da prime devojčicu na hraniteljstvo. Ali, u tom trenutku nije bilo devojčica, pa je kod njih otišao mališan. Znate šta se dogodilo? Toliko su ga zavoleli da su posle tri godine zatražili usvojenje", priča direktorka Centra za porodični smeštaj i usvojenje.

Ona potvrđuje da je briga o mališanima bez roditeljskog staranja zahteva mnogo odricanja, posla i neprestanog učenja hraniteljske porodice.

Uz nadoknadu, svaka hraniteljska porodica ima svog savetnika, koji ih kontroliše, vodi računa da li je novac namenjen deci svrsishodno utrošen, da li je prostor u kom žive adekvatan, kakvi su učenici u školi...

"Znači mi to priznanje zato što su me predložili ljudi koji prepoznaju šta je hraniteljstvo i jer želim da nas ima što više. Važno je kad dete može da kaže: 'Idem kući, čeka me neko.' Da kaže i da to zna. Najsrećnija sam kad trče kroz kuću, bosonogi, raduju se i smeju, to je za mene najveća nagrada. A najtužnija sam kad odlaze", sa setom govori Bojana, i sama odrasla u porodice sa 14-oro braće i sestara.

Dača ide u šesti razred u Obrenovcu. Dočekuje nas na vratima kuće u kojoj živi sa svojim "tečom". Tako je Dača nazvao Milovana Milutinovića, penzionera, koji ga sam odgaja od 2013. godine, kad mu je preminula supruga Snežana.

Dača je došao na hraniteljstvo u njihovu porodicu sa sedam godina, odrasta u besprekorno urednoj kući sa Milovanom. Okrenuti su jedan drugom, obojica zadovoljni zajedničkim životom. Milovan ponosno priča o Dačinim uspesima u školi i sportu. Već ima puno medalja i zaradio je zeleni pojas u karateu. Vozi ga na plivanje, treninge, časove informatike...

Ništa mu, kaže Milovan, nije problem, ni da pere, ni da pegla, ni da prostire veš, a i uči zajedno sa Dačom. Pravi mu svaki dan sendviče za užinu i obično ga vozi do škole.

Voli avione, ne voli rat

"Najviše volim sa tečom da kuvam gulaš u kotliću, a sad mi je obećao da će me naučiti i kako se prže krompirići", priča Dača, vižljasta tinejdžerska čigrica. I dodaje, smejuljeći se, kao da se hvali: "Kad sam došao ovde bio sam nekako tih, a sad sam pravi brbljivko."

I jeste brbljiv, čak i snu, dodaje šeretski Milovan.

Oko kuće u dnu placa koze, svinje, živina. Gajimo ih, veli, da Dača sve ima. A Dača bi da postane vojnik, voli avione. "Volim avione, ali rat - to nikako", kaže ponosno.

Milovanu je lani dodeljeno zvanje "Čovek godine", priznanje Ministarstva za rad i socijalna pitanja, kao hranitelju, ali i kao priznanje za predanost u vreme poplava u Obrenovcu, kad je porodicama hranitelja dovozio humanitarnu pomoć. Sada mu je, kaže, životni cilj da Daču iškoluje i da mirno živi...

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.