Biser dunava – Krčedinska ada
Dunav – silan, ćudljiv, zapravo retko kad plav, mirisa koji ili voliš ili ne podnosiš, a opet veličanstven u svojoj snazi i trajanju. Pre dvanaest miliona godina, udružen sa još nekoliko reka, počeo je da ispunjava panonski basen slojevima sedimenata. Na kraju je na površini nastalo kopno prekriveno močvarama, a prastari nanosi, debljine po nekoliko hiljada metara, čuvaju u sebi delove skeleta mamuta i bizona, šaljući nam snažnu poruku o beznačajnoj dužini čovekovog veka.
Tokom svog dugog trajanja, Dunav je u Vojvodini menjao svoj tok, ostavljajući iza sebe trag starog korita da ga popuni vodom kada je nivo dovoljno visok. Tako je nastala i krčedinska ada, najveće prirodno rečno ostrvo od ušća Drave do ušća Tise u Dunav.
Od sremske ka banatskoj strani, običnim, ribarskim čamcem prevozi me jedan divni i obični Bata, jednako kao i ja zaveden magijom velike, ravničarske reke. To znači da svo vreme petnaestominutne plovidbe ćutimo. I bez obzira što znam da idem na ostrvo na kome koviljski stočari gaje i napasaju svoja stada, nisam bila spremna za tako snažan osećaj iskonske slobode koji me je obuzeo već sa prvim korakom načinjenim na kamenom nasutoj obali – slobode koje smo se mi, ljudi, olako odrekli zarad „boljeg“ života. Sa drugim korakom, na tabli ispisan, pomalo nespretno sročen natpis dobrodošlice podseća na veliku istinu koju smo zaboravili, a to je da smo i sami deo prirode.
Ponosna na Vojvođane koji poštujući druge poštuju i sebe, pa su reči dobrodošlice napisali i na ćirilici i na latinici, trećim korakom zaranjam u nestvarni svet u kojem na stotine i stotine konja, magaraca, podolskih goveda, roda, morki, kokoški, mangulica, ovaca, čaplji, krava, deli u miru prostranstvo ostrva, dozvoljavajući mi da se bezbrižno krećem među njima. Niko nikom ne smeta, bez obzira što su različiti. Plemenite životinje.
Pred naletom kapitalizma
Stočarstvo se, kao i zemljoradnja, u Srbiji sramotno uništilo poslednjih godina. U zemlji koja je Bogom dana za proizvodnju hrane, stočarstvo nije sâmo pokleklo pred naletom halapljivog kapitalizma – ne, apsurd je što autoritarni režim sprovodi reforme zasnovane na konceptu neoliberalizma. Tu onda nema iskrenog zalaganja za dobrobit građana. Na primer, podatak da se danas na krčedinskoj adi napasa oko 1500 grla, a pre samo dvadesetak godina oko 6000, je više nego slikovit. A Vojvodina, u prošlom veku nazivana „žitnicom Evrope“, oduvek je bila gostoljubiva prema stočarima.
Nakon poslednjih velikih klimatskih promena koje su se završile tokom druge polovine šestog milenijuma pre nove ere, sa svojim beskrajnim pašnjacima, velikim i sporim rekama koje su obezbeđivale preko potrebnu vodu, plodnom zemljom i prosečnom godišnjom temperaturom od 9 stepeni, Panonska nizija je postala idealan prostor za ljudska staništa. Još od tada datira ekonomija zasnovana na proizvodnji hrane. U vreme neolitske revolucije, preovlađuje gajenje ovaca i koza. Krajem neolita najviše se gaje goveda; početak bronzanog doba obeležava pojava konja. U rimsko doba ustanovio se novi tip stočarstva. Uz dotadašnji, „primitivan“, javlja se razvijen tip koji podrazumeva planiranu selekciju; pojavljuju se prve rase.
Mračni srednji vek je potpuno uništio rasnu selekciju iz prethodnog perioda. Međutim, na području Vojvodine, u oblastima uz Dunav, nastavlja se sa gajenjem govečeta, ovce, koze, svinje, konja, psa i živine; stočari, posebno u ovčarstvu, sami vrše odabir i ukrštanje grla, vodeći računa o rasi, veličini, izgledu, kvalitetu priploda, količini dobijenog mleka i mesa. Znanje se, do dana današnjeg, prenosi sa kolena na koleno u porodicama čiji članovi nasleđuju ovo zanimanje.
Početak 18. veka u Vojvodini obeležen je započetim meliracionim radovima koji su trajali i u 19. veku. U velikim planovima reorganizacije koju je sprovodila habsburška vlast, desetine hiljada seljaka su svake godine učestvovale u podizanju nasipa, presecanju rečnih meandara, sprečavanju obrazovanja novih rukavaca, ispravljanju rečnih tokova. Cilj je bio sprečiti stalne poplave, isušiti močvare i blatišta, što bi rezultiralo mnogo boljim uslovima za ratarstvo i stočarstvo, ali i obezbediti bezbedan protok robe kopnenim i vodenim putevima. Do kraja 19. veka u Vojvodini je Dunav skraćen za 18, a Tisa za čak 76 kilometara.
Na susretu Dunava i Tise
I baš tu kod susreta Tise i Dunava, dolazim na početnu tačku – krčedinsku adu, i na priču o čudotvornom magarećem mleku. U vreme kada sve više dece boluje od astme i bronhitisa, a na žalost i od težih bolesti, priča o lekovitosti magarećeg mleka se proširila internetom kao požar. Cenu od čak 50 eura po litru prodavci/proizvođači pravdaju malom dnevnom količinom koja može da se izmuze. Roditelji ne pitaju šta košta u želji da pomognu svojoj deci, a neki proizvođači, još češće nakupci, u roditeljskoj muci vide način za sigurnu zaradu. Kao i uvek, istina je negde na pola puta. Magareće mleko nije direktno lekovito za alergije, već je po sastavu isto kao humano mleko i stoga blagotvorno deluje na imuni sistem i lako se vari. Pošto se pije neprokuvano, veliki problem može da predstavlja nehigijensko prikupljanje mleka i o tome najviše treba voditi računa. Cena litre magarećeg mleka na krčedinskoj adi je oko 20 eura.
Magarci su, inače, veoma pitome i istrajne životinje, veliki radnici i uopšte nisu glupi. Na krčedinskoj adi ih trenutno ima oko dve stotine, pripadaju rasi balkanskog magarca i sami prilaze ljudima da se maze. Vrlo impresivno izgledaju podolska goveda, snažne životinje koje su nekada davno, najverovatnije sa Slovenima, došle sa prostora na kome se danas nalazi Ukrajina.
Ovde ih ima oko 80. Temperatura vode u Gardinovačkom rukavcu – starom koritu Dunava, je idealna za mrest ribe, tako da je ova netaknuta oaza prirode najveće mrestilište šarana u Evropi. Ada je raj i za ornitologe, pošto je čak stotinu vrsta ptica od izuzetne važnosti pronašlo ovde svoje stanište. Krčedinska ada je pod zaštitom države, pripada specijalnom rezervatu prirode „Koviljsko-petrovaradinski rit“.
Izvor: Al Jazeera