Oglasi

Biblioteka u brvnari, navrh Zlatibora

U brvnari na Zlatiboru, Slavenko Stojanović ima biblioteku od 2.020 knjiga, a mnoge je sakupio u ratnom Sarajevu.

Piše: Velimir Ilić

Kiša se stuštila na zlatiborsko selo Mačkat, dok nebo i zemlju spajaju tmurni oblaci, magla i milijarde kapi koje u tešku i dosadnu vlagu pretvaraju sve na šta god padnu.

U polumraku stare brvnare, podignute početkom prošlog veka od zrele crnogorične građe, mešaju se zaostali mirisi borove smole i knjiškog papira.

Slavenko Stojanović u brvnaru ulazi kao u kakvu bogomolju i, s neobjašnjim poštovanjem, premeće nekoliko knjiga iz ruke u ruku. Okreće svaku polako i pažljivo, da ih ne ošteti više nego što ih je ranio rat.

Priča kako je na početku rata, dok su neki ljudi napuštali Sarajevo, na smetljištima i kojekuda, bilo pobacanih knjiga, a on ih, "onako odbačene kupio i nosio kući - u svoju biblioteku",

Parket za knjigu

A napolju kiši li kiši. Slavenku se, pod krovom brvnare, vraćaju slike Sarajeva. Kako pogleda koju knjigu, seti se kako je do nje došao.

"Sakupljao sam ih i mokre, od kiše, pa sušio… Donesem kući i među stranice ubacujem stari novinski papir, da pokupi vlagu. Tako menjam dok se ne osuši".

Ljudi su, kaže, ložili nameštaj, parket, poneko katkad i knjige, da bi deci podgrejali mleko i skuvali čaj. Komšinici je dao deo parketa iz svog stana samo da ne bi ložila knjige. Poklonila mu ih je.

A donosio je Slavenko knjige sa ulice, smetlišta, bačene, pogođene gelerima, nagorele u vatri...

"Pitaš me - zašto? Zato što svaki list papira tih knjiga koji je napisan govori o nekome - ili o onome ko ga je napisao ili o onome o kome je napisan. Zato što je ova glava mala da u nju stane više pameti nego što je moglo hiljade glava staviti u te knjige, eto i zato", objašnjava Slavenko, koji je svojoj biblioteci od oko 1.000 knjiga pridodao nekoliko stotina "sarajevskih".

Trgovac je po obrazovanju, govori u sentencama kao filozof, a svakodnevicu i pojedina životna iskustva tumači jednostavnošću promoćurnog zlatiborskog seljaka. Nema knjige koja mu je "najvažnija i najvrednija", neke je čitao i po pet-šest puta, ali nikad nijednu ne bi odbacio.

Sarajevski ratni šporet

Među knjigama, kao vredan eksponat, Slavenko čuva i "sarajevski ratni šporet", spasonosnu spravu napravljenu od starog pretis-lonca, konzervi za ribu kao skladište za pepeo i konzerve od ulja iz humanitarne pomoći za sulundar. I još sijaset sitnih metalnih delova, čavlića i lima, prilagođenih da postanu - šporet.

"Sa par letvica parketa mogao si u njemu ugrajeti vodu, skuvati čaj ili kafu i mleko kad ga je bilo… Napravio sam ih 37 i podelio", kaže Slavenko.

Kao osnovac, pešačio je svaka dva-tri dana do Čajetine, tada - a i danas - najveće varoši u srezu zlatiborskom, da u lokalnoj biblioteci uzme novu knjigu. S poštovanjem priča kako je "Pujo Đenić, stari bibliotekar čajetinski, znao i svaku knjigu i svakog čitaoca u dušu".

"Dolazim jednom, a on mi daje Tekerijev 'Vašar taštine' i kaže: "Evo, sad si zreo i za ovu knjigu. A bio sam tad šesti razred".

Pričom se, međutim, svako malo vraća Sarajevu, gde je 1965. došao da odsluži vojsku i - ostao. Imena uglavnom ne pominje. Osim jednog.

"Sam Bog zna kako me je Zulfo Đulić, stomatolog u garnizonoj ambulanti, izabrao i tražio da baš ja od svih vojnika dođem da mu vodim kartoteku. On mi je, na neki način, odredio život".

I Zulfo i Sarajevo, a posle i Tonka, otresita Hercegovka iz Gruda. U nametnutoj životnoj tomboli, usudom porodičnih okolnosti s jedne strane, a sa druge strane uz podršku Zulfe Đulića, ostao je u Sarajevu, prihvatajući sve ono što je grad tada mogao da mu pruži. 

"U Sarajevu sam proveo 36 godina, pola svog veka. Od fizičkog radnika u magacinu do poslovođe prodavnice… Kad je prošao taj nesretni rat, posle majčine smrti, osetio sam da me vuku koreni. I evo, od 2001. smo tu u Mačkatu. Sinovi su odlučili da ostanu. Rođeni su u Sarajevu, to je njihov grad", kaže Slavenko.

"I bolje da jesu", umeša se načas Tonka, a Slavenko potvrdi. 

Bojazan na carini

Jedino što nije bilo sporno je da se s njim i Tonkom sele i - knjige.

"Te  2001. još je bila 'tvrda' granica. Trebalo je sa 1.200 knjiga proći i objašnjavati se sa dve carine. Znam pravila i propise, ali ne znam kako će reagovati, hoće li ih proglasiti za umetnost, za kulturno blago, šta ti ja znam za šta. Morate imati spisak, kažu mi. Imam, rekoh, ali hoćete li vi svaku po spisku gledati proveravati, potrajaće? Pa, jes', kaže carinik. I dogovorimo se da popišem samo komplete i napišem koliko ih ukupno ima".

I tako, uz više bojazni i nelagode, negoli nevolja na carini, prođu i Slavenko i Tonka i - knjige.

Ne zna danas šta bi pre rekao - da li je više Sarajlija ili Zlatiborac. Promenilo se, kaže, i Sarajevo i njegov rodni kraj.

"Ovo je vreme kad su ljudi ostali bez obraza i reči. Moj kraj prebogat i moje selo je prebogato da bi se poštovala reč", priča o Mačkatu, selu nadelako poznatom po zlatiborskoj pršuti.

Ne kaje se što je došao, ali mu nije ni svejedno, "mada ni Sarajevo više nema onu dušu kakvu je imao prije rata", kaže, povremeno u razgovoru spontano mešajući ijekavicu i ekavicu.

"Sarajevo danas možda nekako izgleda ljepše, kulturnije, kultivisanije - ali nije više ni probližno onom Sarajevu koje pamtim, koje pamte generacije. Nema više duše starog Sarajeva", kaže Slavenko.

Uzima trilogiju Džejmsa Džonsa "Trkači olovnih nogu", čije su dve knjige pokidane i oštećene gelerima tako da se na pojednim mestima više ne mogu ni čitati.

"Nisam hteo da ih ostavim... Oni koji su iz stanova izbacivali knjige, a odnosili bunde i tehniku - to je taj nivo svesti koja počinje i izaziva rat. Ne verujem da je iko, ko je uzeo knjigu u ruke, pročitao u njoj - uzmi pušku. Ali, kad ne odlučuje razum nego sila - tad je svašta moguće", priča Slavenko, ponekad odsutnog pogleda, kao da mu se vraćaju slike iz 90-ih.

"Osim žive glave nisam uspeo bogzna šta sačuvati, ali sam sačuvao knjige... ".

Biblioteka u brvnari

U staroj obnovljenoj brvnari, jednoj od tri građevine u dvorištu na dedovini i očevini, Slavenko je uredio svoju biblioteku. Knjige na čitanje daje suseljanima, ko hoće i kad hoće, ali - da vrati.

Nema članstva, članskih knjižica, samo - na poverenje. Najčešće komšijska deca uzimaju lektiru, a tek tu i tamo, poneko od odraslih, da zimi prekrati koji sat, kad mrak i studen uteraju ljude u kuću. Svestan je i Slavenko da se danas malo i retko čita, da su internet i televizija mnogima osakatili volju za knjigom. 

Dok pogledom prelazi po policama, rukom popravi po koju knjigu ako je malo izvirila iz reda. A onda otvara pedantno ispisan spisak - 2.020 naslova, svaki zaveden, pregledno i čitko, ćirilicom, a po abecednom redu.

"Znaš, ovaj razgovor ne bi imao smisla ako je samo priča o knjigama - one su samo usputni deo priče. Ali, ako ne podstakne generacije koje su sve to preživele i ne zapitaju se zašto smo to tako morali preživljavati - onda zalud pričamo. Ako niko ne izvuče pouku da se to više nikom i nikad ne desi i ne prenese to generacijama iza sebe - onda mi zalud ovde sedimo i pričamo".

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.