Beogradski mediji: Vučićeva žrtva u Srebrenici

Piše: Antonela Riha

Od trenutka kada su gledaoci u Srbiji na regionalnim televizijama N1 i Al Džazira, koje su jedine direktno prenosile ceo memorijal obeležavanja dve decenije genocida u Srebrenici, ugledali kako lete flaše, cipele i kamenice ka premijeru Srbije Aleksandru Vučiću, vest dana više nije bila sahrana posmrtnih ostataka novoidentifikovanih 136 Bošnjaka, niti prisustvo 50.000 ljudi i 80 delegacija iz inostranstva na komemoraciji kojom se odaje pošta pred 6.377 grobova. Nova žrtva Srebrenice postaje srpski premijer i u narednim danima napad na njega dominantna je tema u srpskim medijima.

A od kada je šef diplomatije Ivica Dačić neposredno posle napada saopštio kako je „jasno da je reč o pokušaju ubistva“, svi mediji su bezrezervno usvojili takvu optužbu. Nacija je, ipak, odahnula kada je Vučić stigao u Beograd i posle sednice Vlade u TV prenosu rekao da i posle linča i pokušaja ubistva, njegova ruka pomirenja ostaje pružena Bošnjacima.

„Taj napad je bio dobro organizovan i pripremljen, i srećan sam što to nisu organizovale porodice žrtava i oni koji su nekoga izgubili… Meni osim naočara ništa ne fali“, rekao je premijer a napadače nazvao „budalama kakvih ima u svakom narodu“.

Ono što je, međutim, usledilo narednih dana, u najtiražnijim štampanim medijima koje smo zbog pisanja ovog teksta pročitali, imalo je potpuno suprotnu intonaciju od ovakve mirovnjačke poruke. Upravo su mediji privrženi premijeru i kontrolisani od vlasti, govorom mržnje, zasenili sve izjave političara davane pre i posle napada u Potočarima.

U novinarskoj istrazi koja je usledila odmah posle napada na premijera, najčešće od „anonimnih ali pouzdanih izvora“ otkrivaju se iz dana u dan novi atentatori na Vučića.

Informer već 13. 7. objašnjava kako je „Cilj atentata na srpskog premijera – ubiti Vučića i izazvati rat“, a da je „direktiva iz Londona: ili pregaziti Vučića ili izazvati njegove telohranitelje da pucaju na porodice žrtava“.

Đoković kao osvetnik

Istog dana, Milan Lađević, glavni i odgovorni urednik Kurira, piše komentar „Kamen u rukama Engleza“ i podseća kako su „Srbi ginuli i od Nemaca ali i od saveznika. No, da li je ovo danas novi udar Engleza da bi oslabili uticaj Nemačke na Balkan ili je nešto drugo posredi? Da li su spremni da idu toliko daleko da izazovu rat na ovim prostorima?“

U ovu, čini se, sinhronizovanu kampanju, uključuju se i Večernje novosti, koje navode da je „prema nekim nezvaničnim saznanjima, napad na delegaciju Srbije aminovala britanska tajna služba“.

„Oni od avgusta prošle godine imaju oko 300 obaveštajaca u BiH. Cilj akcije je, navodno, destabilizacija BiH i Srbije“, objavile su Novosti.

„Apsolutno je mimo prakse britanskih i SAD službi da se priprema Vučićevog linča u Srebrenici dogodi bez njihovog rukopisa, imperije ne podnose poraze“, piše u svom komentaru urednik Naših novina Đoko Kesić. Poraz je, po njemu, neizglasavanje britanske rezolucije u Savetu bezbednosti UN.

Ipak, teško je naći novinarsko opravdanje za pismo objavljeno u političkim rubrikama Blica i Kurira, koje je izvesna Jelena Radojković, direktorka Oksford centra, uputila britanskom ambasadoru u Beogradu Denisu Kifu. Ona ne prihvata „ni lingvistički ni faktički“ da se u Srebrenici dogodio genocid.

Naše novine, međutim, ukazuju na neočekivani srpski adut – pobedu Novaka Đokovića na Vimbldonu! Na naslovnoj strani dan posle njegove pobede pišu: „Nole se osvetio Englezima za genocidnu rezoluciju“.

Nesumnjiva hrabrost premijera Aleksandra Vučića da i pored napetih odnosa u regionu, pa i opterećenja koju nosi u svojoj ličnoj biografije iz devedestih ode među majke Srebrenice, nije bila na taj način praćena u dnevnoj štampi. Tek će se u četvrtak kada izlaze iz štampe Nedeljnik i Vreme čitaoci podsetiti da je Boris Tadić, kao predsednik dva puta odlazio na komemoraciju u Potočare.

„Mene su više vređali u Srbiji  nego u Srebrenici“, seća se Tadić u intervjuu za Nedeljnik. U Vremenu, inicijator zabranjene akcije 7000, Dušan Mašić ukazuje na to da je razlika u tome „što je Vučić otišao da se suoči sa samim sobom. Njemu sigurno nije lako da ode tamo. Ono što je tamo video posledica je onoga za šta se nekada zalagao.“

Ratnohuškačka matrica

Suočavanje sa genocidom teško ide ne samo Vučiću, već i srpskoj javnosti i medijima. Samo se Vreme setilo da o toj temi razgovara sa tužiocima za ratne zločine iz Beograda i Sarajeva, Vladimirom Vukčevićem i Ibrom Bulićem. Oni su se, bez dileme, složili da je u Srebrenici počinjen genocid.

Ostalim medijima bili su atraktivniji neki drugi sagovornici. Tako je  izvesni šeik Imran Hosein, predstavljen kao jedan od najuglednijih muslimanskih teologa i filozofa, u poruci  Bošnjacima koju su preneli gotovo svi dnevni listovi poručio: „Zasigurno nema dokaza o tome da je to bio deo sistematskog plana kao što je to radio Adolf Hitler sa Jevrejima, za koje se plašio da će mu ugroziti vlast“ i predložio, „pozvao sam vladu u Srbiji i vladu bosanskih Srba da među Srbima sprovedu referendum i čuju šta narod ima o tome da kaže“. Svuda je citiran i direktor Centra „Simon Vizental“ Efraim Zurof i njegova tvrdnja da za razliku od Holokausta, u Srebrenici nije bilo genocida.

Ipak, teško je naći novinarsko opravdanje za pismo objavljeno u političkim rubrikama Blica i Kurira, koje je izvesna Jelena Radojković, direktorka Oksford centra, uputila britanskom ambasadoru u Beogradu Denisu Kifu. Ona ne prihvata „ni lingvistički ni faktički“ da se u Srebrenici dogodio genocid.

„Brој žrtаvа utvrđen 2005. biо је 1.180. Nа vоlšеbаn nаčin tај brој је 2014. gоdinе dоstigао 6.400 žrtаvа, а оvе gоdinе pојаvоm ‘nеkih nоvih žrtаvа’ dоšlо sе dо brоја оd 8.000. Pitаmо sе kоlikо ćе žrtаvа biti npr. 2020. gоdinе“, piše direktorka Oksford centra. Ona zatim poentira: „DNK аnаlizа dоkаzаnо niје pоuzdаnа, а vrlо vеrоvаtnо је i fаlsifikоvаnа, јеr su bоsаnski Мuslimаni pоtpunо istоg еtničkоg i gеnеtskоg pоrеklа kао Srbi, štо је istоriјski pоtvrđеnо.“

Dvadeset godina posle genocida u Srebrenici i ratova u bivšoj Jugoslaviji, retorika većine srpskih medija sledi poznatu, dobro razrađenu, ratnohuškačku matricu. Premijer Vučić, svojom „pruženom rukom“ i posle napada u Potočarima ubedio je svet da se promenio, da je drugačiji. „Bakir Izetbegović Vučiću dolazi na noge“ piše Kurir 16. 7. i ova vest, koju objavljuju svi mediji, najavljuje još jednu pobedu srpskog premijera u trci za mesto novog „faktora stabilnosti“ na Balkanu.

Još samo da ubedi i onaj sumnjičavi deo domaće javnosti da mediji koje kontroliše, a koji i te kako formiraju javno mnjenje Srbije, nisu njegovi trbuhozborci.

Izvor: Cenzolovka