Oglasi

Albanac je najjeftinija srpska riječ

Uzalud se Matija Bećković krije iza naroda i kosovskog mita, sve su to jeftini trikovi, kojima se bezuspješno maskira duboko antihumani pogled na svijet.
Kosovska Mitrovica, KosovoTamo gdje se za najskuplju riječ proglašava Kosovo ili bilo koji drugi pojam nacionalističke ideologije najjeftinija riječ postaje čovjek, piše autorEPA - Arhiva

Bitka za Kosovo vodi se na raznolikim frontovima. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić povremeno bije bitku u Briselu, a pokrenuo je i "kosovski boj" za razgraničenje; opozicija se bori za zamrzavanje konflikta u političkoj hladnjači; nacionalno onesvešćeni intelektualci iz medijskih busija ispaljuju floskule teškog kalibra, tipa "Kosovo je srpski Jerusalim", a potežu i Lazarevu kletvu iz kanije; na intelektualnu elitu nadovezuju se reperi iz "Beogradskog sindikata", koji poručuju "Dogodine u Prizrenu"; profesori univerziteta, političari, glumci, crkveni oci... potpisuju apele za odbranu Kosova; Kosovski zavet se čuva i na društvenim mrežama, na svojevrsnom virtuelnom Kosovu Polju; pesnici, pisci i ostala menažerija čuvaju srce Srbije u svojim patriotizmom nadahnutim knjigama.

U okviru potonjeg "kosovskog boja" na polju književnosti i kulture, objavljeno je drugo izdanje knjige Kosovo, najskuplja srpska reč nacionalnog barda Matije Bećkovića, kao moćno književno oružje u večnoj borbi za kolevku srpstva. Drugo izdanje objavila je Eparhija raško-prizrenska, sačuvan je hvale vredan pravoslavni kontinuitet sa prvim izdanjem koje je daleke, ali sudbonosne 1989. godine objavio Glas crkve iz Valjeva.

Neumorni akademik Bećković već je krenuo u promotivne aktivnosti, uz sasluženje vladika Srpske pravoslavne crkve i nacionalno odgovorne inteligencije. Danas je sve to dosta skromno, ni traga od onog sjaja i pompe koji su prethodili prvom izdanju, kada je Matija obilazio srpsku dijasporu u Australiji, Nemačkoj i Francuskoj, u ulozi putujućeg propovednika, šireći blagu vest o skupoći srpskih reči.

Druga su to vremena bila. Tih godina se svekolika podobna javnost dobrovoljno mobilisala kako bi odbranila Kosovo i pomogla vlastima da ukinu autonomiju južne srpske pokrajine. Svako je radio u okviru svojih mogućnosti i u skladu sa sopstvenim estetskim preferencijama: pisci su se služili teškim rečima, a Slobodan Milošević je slao tešku artiljeriju i tenkove na Kosovo.

Slobodan Milošević - sinteza dvije najskuplje riječi

Otkad je pre skoro 30 godina Bećković istakao cenovnik pojedinih pojmova i utvrdio da je Kosovo najskuplja srpska reč, ova fraza je postala opšte mesto nacionalističke retorike. Pod ovim berzanskim naslovom održavane su akademije i tribine, snimale su se televizijske emisije, floskula je ušla u narod i ponovljena je hiljadama i hiljadama puta.

Bezbroj puta ponovljena fraza postala je neupitna istina, po starom propagandnom receptu, samo što oni koji je upotrebljavaju ne znaju kako je ona uopšte nastala, a Bećković ne želi da se seća genealogije svojih poetskih izmislica. Srećom, ima još časnih ljudi i nepotkupljivih svedoka koji se sećaju licitacije za najskuplju srpsku reč.

Jedan od njih je i pisac Predrag Čudić koji u knjizi O prirodi stvari otkriva poreklo Bećkovićevog kosovskog slogana: "Na početku ustanovljavanja apsolutizma paradoksalno zvanog Slobo Slobodo, Matija Bećković nije silazio sa malih ekrana. Tako je izjavio u jednom od mnogih višečasovnih razmišljanja za potrebe režima o srpskom nacionalnom biću, pitanju, interesu, a podstican od zloglasnog Vučelića, u trenutku višečasovnog velikog nadahnuća, da je Slobodan Milošević sinteza dve najskuplje reči srpske: sloboda i Miloš".

Koren Bećkovićeve fraze je direktno udvorički, prvobitna verzija nema nikakve veze s Kosovom, ali ima veze sa iskazivanjem odanosti novom srpskom voždu.

A kad u pesničkom srcu zaplamti koristoljubiva ljubav prema političkim liderima, od uzavrelih emocija poeti se malo pomuti um, pa se to katastrofalno odrazi i na gramatiku, što Čudić ovako komentariše: "Da je mudrac bio mudriji, morao je dokonati da je tu u igri i Kosovo i da ima još mnogo reči na njihovoj berzi, ali da dve najskuplje ne mogu skupa, te da skuplje reči u bilo kom jeziku, i u srpskom, od najskuplje nema. Kad je u pitanju pridev kao vrsta reči".

Posrbljeni potop i srpski Novi zavjet

Teško da je Bećković shvatio da ne mogu postojati dve najskuplje srpske reči, ali mu je formula koju je smislio punonadežno gledajući u pravcu Miloševićevog kabineta odlično poslužila kao osnova za naslov koji je dao svojoj knjizi u kojoj je izneo svoja rodoljubiva razmišljanja na temu Kosovskog boja, mita i zaveta.

Kakav naslov – takva i knjiga, sve je u njoj sačinjeno od iste oveštale građe od koje se zidaju kule nacionalne mitomanije. Kliše se slaže na frazu, a floskula na banalnost, što sve zajedno proizvodi nehotično humorne efekte. Knjiga počinje rečenicom koja je slika i prilika velikosrpske megalomanije: "Pre šest vekova ništa se na globusu nije dogodilo značajnije od boja na Kosovu Polju".

Šteta samo što niko drugi na globusu to ne zna, pa se taj boj pominje kao još jedna od bezbroj srednjovekovnih bitaka, ako se uopšte pominje.

Ako je naivni čitalac slučajno pomislio da se ne može otići dalje u megalomanskim konfabulacijama, žestoko se prevario, a Bećković je tu da ga demantuje: "Kažemo da pamtimo od Kosova, a mislimo od Potopa. Brojimo od Kosova a mislimo od Počela. Kosovo je bilo pre svih vekova. Kosovom počinje srpska Nova Era".

Priča o Kosovu postaje priča o stvaranju sveta, mitski događaj koji svemu prethodi, pa čak i vremenu samom. Nova era kod Srba počinje Kosovskim bojem, a kod svih drugih naroda – Hristovim rođenjem.

A Hrist, da budemo načisto, nije vršnjak biblijskog potopa, to je jedan drugi mit, starozavetni, ali kad pesnik udari u patriotske žice lako mu se pobrkaju osnovni pojmovi iz hrišćanske teologije.

Toj zbrci idu u prilog mnogi delovi Bećkovićeve knjige, na primer: "Kosovo je posrbljena priča o Potopu. Srpski Novi Zavet". Neko je stvarno mogao da obavesti Bećkovića da se mit o potopu ne nalazi u Novom zavetu, mada teško da bi od toga bilo neke vajde. Nije njemu do preciznih metafora, nego do pravljenja nacionalističke magle i stvaranja propagandnog materijala za dnevno-političku upotrebu.

Otuda i nedvosmislene poruke tadašnjem rukovodstvu: "Kosovo osvanjuje svakog jutra. (…) I danas se tamo kao i na Vidovdan 1389. vidi 'ko je vera, a ko je nevera'". Kao i najava budućih krvavih događaja: "Kosovo je najskuplja srpska reč. Plaćena je krvlju celog naroda. Po cenu te krvi je ustoličena na prestolu srpskog jezika. Bez krvi se nije mogla kupiti, bez krvi se ne može ni prodati".

Kako je pesnicima lako da se igraju tuđom krvlju u svojim propagandnim lecima. Mnogo je krvi proliveno na Kosovu upravo na ovakvoj političko-poetskoj agendi, ali to nikada nije bila krv onih koji su propovedali prolivanje krvi, već običnog, nesrećnog naroda.

Šta će odrasli ljudi u kolijevci?

U nameri da bude epski patetičan Bećković često prevrši svaku meru, pa postane komičan. Kaže bard: "Kosovo je polutar srpske planete", što bi trebalo da znači da je Kosovo ekvator, zamišljena linija povučena oko planete ili nekog drugog nebeskog tela na jednakoj udaljenosti od polova.

Šta bi konkretno bila srpska planeta i gde su joj polovi, oko koje se zvezde okreće, u kojoj galaksiji, koliko traju rotacija i revolucija te planete, da li na njoj ima života – pesnik nas nije udostojio da saznamo.

Pesnička i misaona laž neminovno proizvode ovakve lakrdijaške efekte na svakom koraku. Recimo: "Kosovo je ognjište oko koga je okupljen, okosnica oko koje je sadenut, kolevka u kojoj je odrastao srpski narod". Nije zgodno preplitati metafore iz različitih registara, bolje je uvek držati se jedne linije, to znaju i početnici.

Jer, ovaj narod sadenut oko okosnice neminovno asocira na seno, a nije zgodno da se nešto tako zapaljivo nađe u blizini ognjišta. Pesniku nije bilo dovoljno da ponovi frazu kako je Kosovo kolevka srpskog naroda, već je morao i da nastavi, pa je došao do zaključka da je srpski narod u toj kolevci odrastao.

Zamislite odraslog čoveka koji pokušava da se utrpa u minijaturnu kolevku za bebe i smeh postaje neminovan, uprkos Bećkovićevoj nameri da bude smrtno ozbiljan.

Apofatička kosovska teologija

Bećkoviću nisu strani ni kratki izleti u mistiku: "Kao što se do pojave novog Hrista neće razumeti poruke Novog Zaveta, tako do kraja nećemo dosegnuti naum kosovskog zaveta". A pošto ne možemo razumeti poruke Novog zaveta, onda ne moramo ni da se pridržavamo njegove osnovne zapovesti "Ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe".

Pogotovo ako je taj bližnji, daleko bilo, Albanac sa Kosova. Bećković verovatno misli da ni isposnici i svetitelji koji su čitav život proživeli u duhu jevanđelja ne znaju šta su prave poruke Novog zaveta. Baš će se iznenaditi kad saznaju!

Bećković nastavlja u istom mistifikatorskom duhu, pa veli: "Znamo šta sve Kosovo nije, a ne znamo šta jeste". Mogao je neko od silnih episkopa koji se vrzmaju oko našeg pesnika da ga obavesti kako se pojmovi apofatičke teologije mogu odnositi samo na Boga, a nipošto na njegovu tvorevinu, pa makar to bilo i Kosovo. Davanje božanskih prerogativa jednoj zemaljskoj teritoriji, kao i nesuvisla poređenja s Novim zavetom predstavljaju školske primere blasfemije, što bi trebalo da bude čudno za nekog ko se predstavlja kao religiozna osoba, bar na prvi pogled.

Već na drugi pogled postaje jasno da nije reč o hrišćaninu, nego o verniku nezajažljive boginje Nacije, uvek žedne ljudske krvi.

Ispovijest trovača

Ipak, novo izdanje Bećkovićeve knjige omogućilo je i novo čitanje nekih njenih delova. Pogotovo nakon sveg zla koje je Miloševićev režim počinio na Kosovu, nakon operacije Potkovica i proterivanja više od 800.000 Albanaca s Kosova, nakon terora koji su sprovodile srpska vojska i policija, nakon masovnih ubistava civila nesrpske nacionalnosti, nakon prevoženja pobijenih ljudi hladnjačama u Beograd i pravljenja masovnih grobnica.

Posle svih ovih užasa neki odlomci iz Bećkovićeve knjige zvuče iznenađujuće istinito, i to uprkos nameri autora. Na primer: "Najveće među nevinim žrtvama su one zbog svoga imena i zločina rođenja". Ili: "Možda je takvih zločina još negde bilo, ali da se pravni poredak jedne zemlje trudio da ih sakrije, toga sigurno nije". Da nije Bećković možda mislio na masovnu grobnicu u Batajnici?

Bećkoviću treba čestitati na još jednoj istinitoj rečenici koja mu se neznano kako omakla. Ona glasi: "Kosovo je reč koja je otrovala srpski narod".

Taj otrov kola srpskim venama već predugo, a nebrojeni su trovači koji neprestano dodaju nove doze, od omladinskog pokreta u XIX veku o kojem je kritički pisao Jovan Skerlić, pa sve do gorepomenutog hita Beogradskog sindikata u kojem se pojavljuje isti repertoar bećkovićevskih rekvizita: Lazarev mit i kletva, kosovski božuri, Vidovdan, smrt za otadžbinu.

U toj istoriji trovanja Bećković se ne pojavljuje kao iscelitelj, već kao jedan od viđenijih trovača. A protivotrov kosovskoj mitomaniji treba potražiti kod onih koji su o kosovskom mitu i zavetu pisali racionalno, utemeljeno i kritički. Na primer, u kapitalnoj studiji Ivana Čolovića Smrt na Kosovu Polju, prvoj istoriji kosovskog mita koja je kod nas napisana. Jedno malo poglavlje u toj knjizi posvećeno je i Bećkovićoj "najskupljoj srpskoj reči".

Čolović kaže da su Bećkovićeve kosovske misli "uglavnom bile varijacije za u to vreme oblikovan književno-crkveni diskurs o Kosovu".

Dakle, ničeg novog tu nema, samo ponavljanje izanđalih motiva i floskula. Zanimljivo je kako pisci koji bi, po prirodi svog posla, trebalo da teže originalnosti – čim postanu žreci nacije, odmah zaborave na imperativ traženja novog i mirno se prepuste repeticiji najotrcanijih banalnosti.

Uzalud se Bećković krije iza naroda i kosovskog mita, uzalud mu licitiranje i cenkanje srpskim rečima – sve su to jeftini trikovi za zasenjivanje prostote, kojima se bezuspešno maskira jedan duboko neljudski, antihumani pogled na svet. Jer, tamo gde se za najskuplju reč proglašava Kosovo ili bilo koji drugi pojam nacionalističke ideologije, najjeftinija reč postaje – čovek.

Pogotovo ako je taj čovek Albanac. Mada u takvom poretku, zasnovanom na kolektivnim mitovima i obožavanju nacionalističkih apstrakcija, ni život Srba ne vredi baš mnogo.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.