Afere neće zaustaviti desničarske populiste

Uskliknuli su mnogi na društvenim mrežama kada je nedavno osvanuo kompromitujući video snimak sa Ibice. Zasigurno se i u mnogim kabinetima širom Evropske unije nazdravilo tome što su lider austrijskih slobodara Heinz-Christian Strache i njegov zamenik napustili sve političke funkcije. Kada se na to doda istraga o sumnjivim partijskim donacijama Alternativi za Nemačku (AfD) koja traje već mesecima i novootvorena istraga o donacijama koje je dobijao Nigel Farage i njegova novoosnovana Brexit partija, mnogi su ustvrdili kako eto dokaza da je vreme uspona desničarskog populizma i krajnje desnice na izmaku. Ali, što bi se rečnikom sportskih komentatora reklo: dobra je ovo bila zamisao, ali loša realizacija.

Na delovima video snimka, koje su objavili nemački nedeljnik Spiegel i dnevni list Sueddeutsche Zeitung, Strache se može jasno sagledati kao političar koji je spreman da zarad novca iz sumnjivih izbora bude korumpiran, zloupotrebi službeni položaj i izneveri državne interese. U očiglednom nastojanju da se prikaže kao svojevrsni gazda Austrije, Strache raspravlja, od toga kako da preuzme kontrolu nad najtiražnijim austrijskim tabloidom Kronen Zeitungom, preko nameštanja tendera i državnih poslova, do ukazivanja na rupe u zakonima koje omogućavaju velike donacije partiji tako da ih ne primete kontrolni organi.

Nije prošlo ni 24 časa, a Strache i njegov zamenik su se povukli sa svih političkih funkcija da bi pod pritiskom javnosti i kancelar Sebastian Kurz najavio prevremene izbore. I premda je prva anketa posle izbijanja afere ukazala da je za pet procenata manja popularnost slobodara, najnovije ankete ukazuju da je taj pad tek jedan odsto. Čak i to što je ova austrijska desničarsko populistička stranka, koja često prelazi i u krajnju desnicu, neznatno podbacila na izborima za Evropski parlament (EP), zapravo je samo privremeno.

Pod sumnjom da su marionete Putina

I vrtoglavoj popularnosti Brexit partije neće naškoditi što izborna komisija kontroliše da li primaju nedozvoljene donacije iz inostranstva, kao i otkriće da je Farage od milionera Arrona Banksa, koji je finansirao predreferendumsku kampanju za izlazak Ujedinjenog Kraljevstva iz EU, dobio oko 450.000 funti a da to nije prijavio.

I bez obzira što su i Farage i Strache, ali i brojni drugi desničarski populisti širom EU, pod sumnjom da su marionete Putinove Rusije i da primaju novac iz sumnjivih izvorai, to im suštinski ne krnji popularnost. Jednostavno, u ovim okolnostima oni su takozvani teflon političari za koje se, kao za dobar teflonski tiganj, ništa ne lepi. Pa ni afere.

Možda najbolji dokaz za to je slučaj Marine Le Pen, liderke Nacionalnog fronta Francuske i poslanice u Evropskom parlamentu. Ona je pre dve godine optužena da je izvršila prevaru i da je njena stranka od EP naplatila bezmalo 300.000 evra za troškove parlamentarnog pomoćnika, bez da ima dokaza da je pomoćnik zaista radio za nju u period od pet godina. Prošle godine je Sud EU potvrdio da je vođa francuske krajnje desnice zaista nepropisno iskoristila novac i naložio joj da vrati 300.000 evra. Štaviše, za sličnu zloupotrebu je okrivljen i njen otac Jean-Marie Le Pen, kao i partijska koleginica Mylene Troszczynski, pri čemu im je naloženo da vrate 300.000, odnosno 56.500 evra.

I – nikom ništa! Ovaj finansijski skandal nije ni okrznuo popularnost Marine Le Pen ni sada, ni tada.

Te 2017. otkrivena je slična zloupotrebe uzimanja novca za nepostojećeg asistenta, ali je u centru skandala bio bivši francuski premijer, a tada predsednički kandidat Republikanaca, Francois Fillon. I dok je ovaj skandal okrnjio Fillionovu popularnost tako da na kraju nije otišao u drugi krug predsedničkih izbora, afera ni za milimetar nije uzdrmala Le Pen. Iako su oboje odbacivali otužbe i trudili se da da izigravaju žrtve, popularnost Fillona je pala, a Le Pen nastavila da raste.

‘Teflonski efekt’

A ovaj „teflonski efekat“ će u dobroj meri važiti i za većinu desničarskih populista i krajnjih desničara i to iz nekoliko razloga.

Prvo je priroda optužbi. Dokle god se afera tiče novca koji ide stranci, a ne konkretnom lideru, kao što je to bio slučaj sa Le Pen, pa čak i sa Stracheom, dotle pristalice tog lidera mogu i dalje da ga sagledavaju kao borca za „njihovu stvar“ a ne za „sopstveni džep“.

Drugo, među biračima mnogih evropskih desničarsko populističkih i krajnje desničarskih stranaka vlada izuzetno jak osećaj da su žrtve sistema. Štaviše, kod njih je duboko ukorenjena ideja da vladajući političari ali i celi državni aparat radi protiv njih i kuje zaveru protiv njihove stranke. Samim tim imaju jak samoodbrambeni refleks, koji je u stanju da i najčvršći dokaz o korupciji njihovog lidera u njihovim očima pretvori u dokaz da je sve to prevara koju javnosti servira sistem.

Treće, veoma često pristalice ovih stranaka u liderima, kao što su Le Pen ili Farage, vide osobe bez kojih neće uspeti da se usprotive sistemu pa su zbog toga spremne da im tolerišu izvesnu dozu korupcije ili privilegija. Zbog toga se dešava da građani ovim strankama daju glas iz bunta prema sistemu i privilegijama korumpirane političke klase, a da istovremeno prenebregavaju da ih vode ljudi, koji uživaju iste te privilegije protiv kojih se oni bune.

Afere i skandali neće ih dugoročno oslabiti

Zbog svega toga se grdno varaju oni koji misle da će finansijske afere i skandali dugoročno oslabiti desničarske populiste i krajnju desnicu. Oni koji tako misle zapravo ne razumeju svojevrsnu političku revoluciju, koja je proteklih godina dala vetar u leđa nacionalistima, populistima, krajnjim desničarima i antievropskim snagama. Nisu oni povećali popularnost zato što su građani naprasno u tolikom broju postali ksenofobi ili ultrakonzervativni. Ne, oni su samo uspeli da profitiraju od narastajućeg nezadovoljstva građana strankama umerene desnice i levice.

Nezadovoljstva umerenom desnicom, koja se više brine za interese krupnog kapitala nego srednje klase koja sve više siromaši. Nezadovoljstva umerenom levicom, koja se plaši da hrabro insistira na socijalnim komponentama u kapitalističkom poretku, ne shatajući koliko posledice neoliberalnog poretka i globalizacije pogađaju upravo tradicionalno njeno biračko telo – radničku klasu. Osećaj da vodeće stranke ne rade u njihovu korist oteralo je više ljudi u ruke populističke i krajnje desnice nego bilo koja antiimigrantska kampanja istih tih desničara.

I taj bunt protiv sistema nije umirilo ni kada su umereni konzervativci krenuli da koketiraju sa krajnje desničarskim idejama ili čak da se takmiče u desničarenju sa populistima. Naprotiv, to je u javnosti samo davalo desničarskim populistima veći legitimitet.

Naprosto, ljudima koje je sistem socijalno i politički zakinuo ne možete da imitirate protivnika sistema ili nekoga ko će da promeni sistem. Ne, to morate da budete. Čak i ako je ta promena pogrešna ili znači destrukciju.

Usporavanje – da, ali zaustavljenje – ne

I zbog toga se ljudi, koji su socijalno, ekonomski i politički zakinuti, neće vratiti umerenim političkim strujama zbog sjajnih novinarskih uradaka, koji razotkrivaju zloupotrebe krajnjih desničara ili njihovu spremnost na korupciju, mito ili rad u interesu strane sile. To u najboljem slučaju može da uspori ove snage, ali ne i da ih zaustavi.

Za vraćanje krajnje desnice na političku marginu nisu dovoljni samo kvalitetni novinari, već pre svega kvalitetni umereni političari, koji razumeju potrebe građana, društveno-ekonomske promene koje je donela globalizacija, ali i imaju jasnu ideju i želju da sistem menjaju. I možda najvažnije da građanima pruže nadu i uvere ih da će raditi u njihovom interesu.

Sa izuzetkom Zelenih u Nemačkoj koji ekološkom platformom politički motivišu sve više građana, širom kontinenta liberalne i levo orijentisane stranke uglavnom ne uspevaju u ovom zadatku, dok je umerena desnica i dalje usmerena na to da se takmiči sa krajnjom desnicom u tome ko je strožiji prema migrantima. To je pravi problem umerenih političkih snaga. I to neće rešiti nijedna novootkrivena afera u koju su glavni akteri političari nacionalističkih, populističkih ili krajnje desničarskih stranaka.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera