Piše: Dragoljub Draža Petrović
Košarkaške “večite derbije” u Srbiji niko više i ne prati radi uživanja u basketu, već su očekivanja mnogo veća. Najpre, pre početka utakmice, kamermani zumiraju namrgođene face predsednika Crvene zvezde Nebojše Čovića i trenera Partizana Duška Vujoševića koje obećavaju sjajan provod svim ljubiteljima boksa.
Već kod prvog tajm auta počinje zaplet. Najpre kompletna uprava KK Crvena zvezda drži Čovića za ruke dok se ovaj probija kroz masu u pravcu Vujoševića. Kod drugog tajm auta kompletna uprava KK Partizan drži Vujoševića za ruke, dok se ovaj probija kroz masu u pravcu Čovića.
Na poluvremenu Vujošević trči ka izlazu sa terena dok ga Čović iz svečane lože gađa upaljačima i kovanicama od deset dinara. Na početku treće četvrtine Vujošević počinje da bije sopstvenog krilnog centra, tek toliko da trenutno nedostupni Čović iz lože vidi šta ga čeka, kad ga dovati.
Zlatna deca
Pri kraju utakmice počinjete da kapirate da su Delije i Grobari zlatna deca, momci za primer, i da se protiv nasilja na stadionima možete boriti jedino doživotnom zabranom prisustva na sportskim borilištima Vujoševiću i Čoviću.
Ta predstava je svakako “više od igre”, mada je i “previše od igre” kada znate da je Čović “Vučićev čovek”, dok Vujošević samo što nije osnovao stranku protiv Vučića o krenuo da drži mitinge po trgovima.
Zvezda je prošle nedelje, posle Kupa Srbije i ABA lige, osvojila domaće košarkaško prvenstvo. Svaki “partizanovac” će vam reći da je to posledica činjenice da je srpski premijer Aleksandar Vučić “zvezdaš”.
Tim povodom strateg “crno-belih” Vujošević dao je sledeću izjavu: “Mogu da razumem da se jedna strana (Zvezda) više pomaže, ali ne i da se uništava drugi klub (Partizan). Ne treba da se finansira opozicija (Partizan), već institucija (isto Partizan)”.
Odavno su prošla vremena kada su političari bili duduci za sport, a sportisti duduci za politiku.
Sa druge strane, “zvezdaši” su ubeđeni je dugogodišnja dominacija Partizana i u fudbali i u košarci rezultat životnog ubeđenja bivšeg srpskog predsednika Borisa Tadića, koji je “partizanovac”.
Kako u Srbiji trenutno fali valjane političke opozicije, kada ovdašnji mediji sastavljaju spiskove “najvećih opozicionara”, u vrhu te tabele uvek se nađe i Duško Vujošević. Retke su zemlje gde se trener nekog košarkaškog kluba smatra jednim od lidera opozicije, a trijumf drugog kluba posmatra kroz činjenicu da za njega od malih nogu navijaju premijer i njegov rođeni brat.
Rivalitet Zvezde i Partizana, naime, u Srbiji godinama nema samo sportski element – armija Partizanovih navijača skandira “Vučiću, pederu” u svakoj zgodnoj prilici. Jednom od njih je uspelo da tokom čuvene utamice između Srbije i Albanije, kada se nad Stadionom Partizana pojavio dron sa velikoalbanskim barjakom, to učini uživo, pred kamerom državne televizije.
Andrej Vučić, brat premijera, sedeo je iz nepoznatih razloga u upravi KK Zvezda, pa je onda odande otišao kada se javnost upitala: “Kakve on veze ima sa basketom?”
U upravi fudbalskog kluba Zvezda od dolaska naprednjaka na vlast je izvesni Slaviša Kokeza, iz čije se misteriozne, ali verovatno bogate sportske karijere izdvaja dugogodišnje drugarstvo sa braćom Vučić.
-A gde je taj Kokeza igrao? – pita se opravdano čaršija, iako je do sada utvrđeno da je aktuelni potpredsednik Zvezde najviše igrao po svadbama kada ga pogodi pesma.
Odavno su prošla vremena kada su političari bili duduci za sport, a sportisti duduci za politiku. Svojevremeno su Edvarda Kardelja pozvali da dođe na derbi Zvezde i Partizana, a on mi je rekao: “To sam veće gledao prošle godine”. Kardelj je, naime, mislio da su fudbal i košarka isto što i bioskop. Pa kad jedan film odgledaš, ne moraš sledeće godine da ga gledaš opet.
Aleksandar Vučić ne misli, poput Kardelja, da je sport ono što se u istom obliku ponavlja svake godine, pa tako u nedogled. Jedan od prvih poteza kada se dočepao vlasti bilo je vraćanje Dragan Džajića na čelo Zvezde i to na nekoj konferenciji za štampu koja je održana u pola noći, da bi “spasavanje” odavno posrnulih ”crveno-belih” dobilo na dramatičnosti. Vučić vodi politiku sa više dramatike nego što je donosi izvođenje penala u finalu Mondijala, u čemu mu je valjda pomoglo što je kao klinac išao po Zvezdinim utakmicama. Bilo je to vreme kada je Zvezda postala evropski prvak upravo na penale, za Džajićevog vakta. Što će vam svaki zvezdaš, hvala na pitanju, ponoviti oko 1.230 puta dnevno, računajući da svi velikani sveta žive od stare slave. Pa pobogu, braćo i sestre, reći će vam zvezdaš, i Ajnštajn živi od stare slave, jer ništa novo nije smislio još od 1955. godine (Albert Ajnštajn – 1879, Ulm – 1955, Prinston).
Alajbegova slama
Kada je posle izvesnog vremena srpski premijer shvatio sa mu briga za Zvezdu donosi više nevolja nego koristi, hitro se povukao iz te priče. Teoretičari svega i svačega ubeđeni su da je ovogodišnja podela titula – Partizan šampion u fudbalu, Zvezda u košarci – zapravo nastavak Vučićeve “supermarket” politike zadovoljavanja svih probirljivih “potrošača”, zvanih birači.
Mada je za to kasno – “partizanovci” odavno misle da je njihova propast leži u Vučiću, koji “svojeručno” nalaže sponzorima da ulažu u Zvezdu. Iako su oba kluba državna, Zvezda i Partizan više liče na Alajbegovu slamu. Svačiji su i ničiji, te se u njihovim upravama nalaze raznorazne egzotične face – od premijerovih pajtosa, N.N. lica, profesionalnih navijača, te biznismena sa smislom za “tapkanje” mladih talentovanih sportista po belom svetu.
Aleksandar Vučić je samo u jednom segmentu sopstvenog života ostao retko principijelan čovek koji drži do svojih uverenja – i dalje navija za Zvezdu. Grobari, međutim, ne treba da brinu – kod takvih nikada nije isključena mogućnost da za koju godina počnu fanatično da navijaju za Partizan. Da može, Vučić bi verovatno istovremeno navijao i za Zvezdu i Partizan, kao što navija i za Evropu i za Rusiju, ali mu je valjda neko rekao da to u sportu nije uobičajeno. Zato sve više fanatično navija za sebe.
Izvor: Al Jazeera