Kad je, željom tadašnjeg kancelara Aleksandra Vučića da postane predsednik Srbije, ministarka Ana Brnabić krajem juna unapređena u prvu ministarku, nije ni slutila šta je sve čeka.
A dogodiće se, po svemu sudeći, da će premijerki Ani Brnabić – i to ni godinu dana od ustoličenja na čelo izvršne vlasti – premijersku stolicu izmaći upravo onaj koji ju je u nju i postavio.
In medias res – u Srbiji će u proleće 2018. ponovo biti održani vanredni parlamentarni izbori, drugi u poslednje dve godine, a treći od 2012. kad su Vučić i Srpska napredna stranka preuzeli vlast.
Otkud ovako eksplicitne tvrdnje i na čemu se temelje, imajući u vidu da o tim vanrednim izborima zasad postoje samo natruh i, nesumnjivo osmišljen, politički spin, a ne i konačna odluka?
U zavjetrini Vučićevog rejtinga
Srbija je već na korak do vanrednih parlamentarnih izbora i to, najverovatnije, u paketu sa izborima za Skupštinu Grada Beograda. No, cilj tog spajanja neće biti da se uštedi koji milion poreskim obveznicima, ne. Cilj je da vladajuća Srpska napredna stranka i njeni koalicioni partneri produže sebi politički život i mandat u prestonici i ostatku Srbije, utrčavajući u zavetrinu trenutnog Vučićevog rejtinga. Ta njegova dominacija među tezgama na srpskoj političkoj pijaci obilato je potpomognuta agresivnim tabloidnim monolozima sa podaničkih dvorskih televizija, uz sasluženje štampanih i ostalih medija. Nedavni intervju Brankici Stanković i Insajderu beše, nažalost, samo izuzetak koji potvrđuje prethodnu činjenicu.
A da li su, sad ili za koji mesec, Srbiji zaista neophodni vanredni parlamentarni izbori? Ne! Ima li u Srbiji pametnijih poslova od vanrednih izbora? Da, itekako.
Treba, recimo, ostati na nogama u procesu pomirenja i uspostave krhkog poverenja među zemljama raskomadane Jugoslavije. Istovremeno, valjalo bi ispuniti preuzete obaveze u procesu evrointegracija. Prihvatajući ih, rekli su kako „to ne rade zbog EU, već zbog nas samih i sveobuhvatne reforme društva“.
“Uostalom, u nekom trenutku racionalnog promišljanja i sam Vučić priznaje kako bi “izbori skrenuli pažnju sa velikih problema i ključnih pitanja koje je potrebno rešavati u narednih godinu-dve”.
Terciranje trbuhozboraca
No, dok se aktuelni politički prvaci u Srbiji kunu u te reforme, iz Brisela i dalje stižu primedbe da kasne u primeni i poštovanju ljudskih prava, slobode medija, uspostavi vladavine prava i nezavisnog sudstva, borbi protiv korupcije…
No, to je samo površni spisak poslova i zadataka. Iza svega toga su, međutim, ovih dana isplivali tumači potrebe da se, za manje od godinu dana, ponovo raspišu vanredni izbori. Dižući tenzije, time i sebi dodatno daju na važnosti. Vučić među prvima, a potom i dobrovoljni naprednjački kandidati za njegov alter ego Nebojša Stefanović i Nikola Selaković, te koalicioni trbuhozborac Aleksandar Vulin.
Na pitanje kako nove vanredne izbore objasniti građanima, Vučić autoritetom zakonodavne i izvršne vlasti, iako mu je Ustavom manje-više data samo protokolarna, cinično poručuje: „Pa, što bismo im mi objašnjavali, valjda bi im naši politički protivnici objasnili da je to idealna prilika da nas pregaze. Oni su ih valjda tražili, oni ih traže stalno“.
U istom maniru, tercira Stefanović: „Evo, hoće republičke izbore… Pa, što se plašite? Pa, to je divna prilika da nas pobede“, a na molbu da navede izjavu bar jednog opozicionara koji je tražio izbore, Stefanović se upleo k'o pile u kučine: „Ne mogu sad da se setim da vam navedem eksplicitno nešto što ne bi bilo tačno, ali sva konotacija svih njihovih izjava, koje sam i lično slušao, bila je da je ova vlast izgubila poverenje i da oni jedva čekaju da nas poraze na izborima“.
Ipak, jedna konstatacija iz tabora vladajućih objašnjava suštinu unutrašnjeg nemira koji naprednjaci, logično, ne priznaju, ali ih čini sve nervoznijim u iščekivanju izbora u prestonici. Njihov vodeći koalicioni partner u sistemu politički spojenih sudova Ivica Dačić sažeo je to u samo par reči: “Beogradske izbore treba ozbiljno shvatiti, ne u smislu ko će biti gradonačelnik, nego će se time meriti da li Vučić opstaje dalje na vlasti ili ne”. Narod bi rekao: Ne laje kera sela radi…
Naravoučenije iz vica
I dok Vučić tvrdi kako su njegovi partijski drugovi svi listom za izbore – osim njega, visoki funkcioner SNS-a i generalni sekretar predsednika Srbije Nikola Selaković dodatno objašnjava: „On voli da čuje mišljenje i da ga razmotri. Ovog puta se mišljenje predsednika razlikuje od mišljenja većine“.
Slušajući ih, setih se onog starog vica u kojem petao juri kokošku po dvorištu, a ona trči već treći put ukrug. I kad je druga koka pita: Zašto toliko bežiš kad će te na kraju ipak… uhvatiti za krestu“, odgovara: „Da ne pomisli kako sam laka ženska“.
E, baš tako se ovih dana čelnik naprednjaka – a pride i šef države – u javnosti tobož’ nećka dok ga partijske kolege i podanci, kobajagi ubeđuju da „prelomi“ i odluči se, opet, za vanredne izbore. Međutim, ti maniri egocentričnog promišljanja vlasti i volje za moć jednako su opasni koliko i izvitopereno poimanje principa funkcionisanja državnih i demokratskih institucija.
Po Članu 109 Ustava Srbije, predsednik Republike može, „na obrazloženi predlog Vlade, raspustiti Narodnu skupštinu“ . To je, formalno gledano, nesporno, ali zdrav razum i logika nameću pitanje – zašto bi Vlada, ako je već svi na sva usta hvale, podržavaju i veruju joj, praktično raspustila samu sebe? Jer, Član 128 Ustava kaže da joj mandat traje „do isteka mandata Narodne skupštine koja ju je izabrala“.
Autoritet Ane Brnabić ‘lomi’ šefa države
Dakle, zašto bi Vučić „prelomio“ i naprasno „popustio“ pred autoritetom Ane Brnabić, pa proglasom raspustio Skupštinu i poslancima dao „voljno“, a Vladu poslao u svlačionicu?
Zašto – kad se istovremeno već danima vrte fraze kako je Vlada stabilna, njene reforme daju rezultate, BDP raste, a uspešna fiskalna konsolidacija omogućava povećanje penzija i plata u javnom sektoru…? Zašto, kad je parlamentarna većina na koju se oslanja Vlada, nadmoćno brojna, katkad i do neskrivene bahatosti pred kamerama javnog TV-servisa?
Zašto, kad upravo njihova brojnost i koaliciona disciplina ne dovode u pitanje izglasavanje nijednog zakona i odluke da Vlada istraje u svojoj reformskoj politici o čijoj uspešnosti autoritetom svojih funkcija svedoče i Vučić i Brnabić. I još pride – ministri, državni sekretari, brojni mediji i novinari na dobrovoljnom radu u naprednjačkoj propagandnoj i PR mašineriji.
Rijaliti kaljuga u parlamentu
Skupštinu bi, istini za volju – premda to sad nije tema- trebalo raspustiti iz drugih razloga. Jer, parlament je već odavno postao konkurencija prizemnim rijaliti programima raspojasanih televizija sa nacionalnom frekvencijom. Poslanike treba razjuriti i zato što su od parlamenta napravili kaljugu u čijem se blatu primitvizma, prostakluka, uvreda, omalovažavanja i zloupotreba uspešno valjaju i bahate i parlamentarna većina i njihovi trabanti i(li) oponenti.
Dakle, šta sve mogu biti javni ili logično prećutani razlozi da se vanredni izbori „upakuju“ zajedno sa glasanjem za odbornike u Skupštini Grada Beograda?
U lepezi mogućih objašnjenja i činjenica zašto Srbija pet godina živi u stanju vanrednih izbora sijasest je stavki.
Ipak, dominira fakat da Vučić i njegove koalicione skutonoše za protivnike imaju raskomadanu, razjedinjenu i bezidejnu opoziciju, dodatno osakaćenu konstantnim pogromima na medijskoj sceni, a diskriminisanu u pogledu jednakosti na polju vladavine prava i zakona.
Sve to, uz unutrašnje svađe i lične sujete, opoziciju drži u stanju skoro neizlečive političke impotencije u kojoj se Vučić biračima nudi i nameće kao jedini poželjan ljubavnik.
Dalje, Vučićev kišobran je, istovremeno, neophodan beogradskoj kamarili naprednjaka, poljuljanoj nizom dokazivo spornih ili protivzakonitih poteza gradskih vlasti – od „slučaja Savamala“ i osionog izvrgavanja uloge institucija do urbicida kojim se sakate arhitektura i urbanizam grada.
Opklada u 800 eura
Vučić vanrednim izborima, nesporno – novcem poreskih obveznika, kupuje i dodatno vreme vlasti naprednjacima.
A koliko će to „vanredno glasanje“ da košta? Ako su i približno tačni podaci Nacionalne koalicije za decentralizaciju, Srbija je od 2012. na parlamentarne izbore (tri puta), i predsedničke (dva puta), potrošila bezmalo devet milijardi dinara, odnosno oko 85 miliona evra. Zanemarimo li razvodnjavanje reformi i gubljenje koraka u ekonomskom i svakom drugom napretku, za novac utrošen na prethodne vanredne izbore (oko šest milijardi dinara), mogao je da bude izgrađen još jedan Žeželjev most u Novom Sadu, 12 škola ili 18 vrtića. Pretvoreno u plate – to je oko 120.000 prosečnih zarada u Srbiji. Malo li je?
Dođe mi da Aleksandru Vučiću već danas ponudim opkladu – po 800 evra na sto da će uskoro opet prelomiti i odlučiti se za vanredne izbore. Ako dobijem, obećavam da ću naći bar dvojicu iz one njegove bajke o uplati donacija za SNS i zamoliti ih da mu taj novac vrate kroz dobrovoljni prilog partiji. Ima se, može se.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera