Piše: Dragoljub – Draža Petrović
U tunelu, usred mraka, sija zvezda petooookraaaka – pevao je ovdašnji radni narod dok je još bio radnička klasa, original. U vreme kada je verovao da nas na kraju tunela čeka komunizam.
Onda se ta pesma vremenom menjala kao što se menjala i vera u komunizam, pa se pevalo: “U tunelu, usred mraka, sija flaša od vinjaka. Od vinjaka s pet zvezdica to je značka propalica”.
Posle je bilo k'o u onoj pesmi Petra Pajića: “Srbi sede u kafani – što pijani, što poklani”.
Sedimo tako u kafani sa Slobodanom Nikolićem – Bradom, bivšim radnikom rakovičke fabrike “21. maj”, uspešno propalom tokom poslednjih 20 godina. Nekada je ta fabrika imala 5.000 radnika. Niko nije precizno računao, ali danas ih ima otprilike 30.
Brada kaže da se sa setom seća vinjaka, jerbo je sećanje na vinjak, onaj Rubinov, sećanje na srećna vremena.
“Vinjak se pio dok je bio Broz – sve do Ante Markovića”, priča Brada, koji, inače, nije neki ljubitelj Broza, onog lika što su po njemu nazivani magistarski radovi “Uticaj druga Tita na razvoj crne metalurgije u nas”.
A posle se, kaže Brada, pila brlja.
“Kad je počela kriza donosili su radnici koji su bili i seljaci iz Resnika, Pinosave, Mladenovca, onu neku šećerušu. Svi su donosili neku rakiju i onda kad nas pet popije po litar te rakije, boli glava. A od vinjaka nije. Bila je kod Broza dobra plata, kupovali se i vekija i vinjak”.
Po zakonu nisi smeo da piješ, ali se pilo, priča.
“Kad je pao Ante i doš'o Sloba, onda se pilo nekontrolisano. Pili su i portiri. Više nije bilo posla, plate, mogao si da radiš šta oćeš. Ali nisi mogao da piješ vinjak. Kad se pio vinjak na poslu, to se pilo iz gušta. Kad se pila šećeruša, to je bilo od muke. Onda je dolazilo do svađe, tuče”.
Bez vinjaka se nije išlo na posao
Seća se Brada, kad je počeo da radi 1974. godine, nisi mogao da dođeš prvi dan na posao da ne poneseš dve flaše vinjaka, jednu za prvu, drugu za drugu smenu.
“Na liniji 50 ljudi, od toga 40 piju. Popiješ po pet vinjaka i radiš. Ove što rade na liniji bolelo uvo – on buši neku rupu i ne mož’ da promaši. To je bila serijska proizvodnja, masovna”.
Posle se pilo iz mitingaških razloga.
“Slobini mitinzi. Ustala radnička Rakovica. Ko je nosio zastavu na miting dobije pet flaša piva. Ko samo šeta – dobije jednu”.
A vinjak su nosili da preseku. I naprave takozvani beton – pivo plus vinjak.
Deo takozvanog kafanskog “kompleta” činili su vinjak, kafa (turska) i kisela voda (dva decilitra). Pili su ga iskusni konzumenti alkohola koji su poznatiji kao “Rubinovi manekeni”.
Kelner u bircuzu: “Šta ćemo jutros, komšo?”
Rubinov maneken:”Daj komplet bez vinjaka, sinoć sam olešilo gajbu Banatskog rizlinga!”
I onda je “Rubinov maneken” odlazio na posao.
Đavolji urin
U epizodama Boljeg života, poslednjeg socijalističkog serijala čija se radnja delom odigrava u društvenoj firmi Gige Moravca, vinjak se izjutra vadi iz fioka ili ormana prepunog registara.
Kako je propadao “bolji život” tako su vinjak vremenom krstili na razne načine koji su mahom oslikavali dejstvo prekomerne upotrebe istog – mračni brend Srbije, đavolji urin. Dugo se verovalo da je vinjak tekućina čiji se sadržaj, flaša i etiketa prave od iste materije.
“Ubiće me ovi iz Rubina”, znao je da kaže bivši udarnik “nacrtan” u ćošku bircuza preko puta propale fabrike. A posle je i bircuz propao – pretvoren je u kladionicu. Potom je od onog drugog bircuza nastala banka.
U Dragojevićom filmu Lepa selo, lepo gore vinjak se pojavljuje, opet, kao deo predratne idile.
“Ulična radnica”, koju glumi Mica Trofrtaljka, kaže klincima Milanu i Halilu, koji će kasnije, kad porastu, ratovati jedan protiv drugog na istom tom mestu: “Ne bi’ ti ja ušla u taj tunel za karton vinjaka”.
Isti onaj tunel, u kome – usred mraka – sija zvezda petokraka. Zato što je u tunelu živeo drekavac. Koji je posle izašao iz mraka te bosanske vukojebine.
Alkotestiranje u firmama
U tranziciji su radnici završili na brlji, a u firme su upali duhovi iz boce viskija. Japiji & tajkuni.
Rumunski konzorcijum, vlasnik smederevske fabrike železničkih vozila “Želvoz”, proterivao je alkohol iz fabričkih pogona i kancelarija. Pet godina ranije to je uradila američka kompanija “Ju-Es stil Srbija”, koja je po preuzimanju smederevske Železare s alkomerom krenula kroz fabriku.
Dva radnika uhvaćena su “na delu”, oba u prepodnevnim satima, od kojih je jedan imao 1,6 promila alkohola u dahu. Smederevskim metalurzima posebno je smetalo što domaći zakon dozvoljava da se za volan sedne sa 0,5 promila alkohola, a strani poslodavac ne toleriše ni promil.
“Kada radim prvu smenu, uveče ne smem da liznem alkohol jer mogu da me zaustave, teraju da duvam u balon, a onda zbogom poslu i redovnoj plati. Da popijem neko pivo pre nego što sednem za volan smem, ali pre ulaska u fabriku ne smem, jer ko ima iznad nula promila alkohola izgubi posao dok si rekao keks”, jadao se B. M., radnik smederevske Železare.
Fabrička prohibicija postala je sastavni deo kolektivnog ugovora.
Privatizovan je i “Rubin” iz Kruševca, ponosni autor vinjaka. Kupio ga je tajkun Peconi.
Vinjak se i dalje pravi. Sve je modernizovano. Samo “vinjak” odležava u istim starim hrastovim burićima. Ostalo je na dugme.
Manje je i radnika. Uzeli otpremninu i otišli u tunel.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera