Piše: Marko Pavlović
Danicu poznajem jako dugo.
To je jedno od onih prijateljstava za koje nikada ne možeš do kraja da odrediš kad je počelo i koliko traje – jer se podrazumeva da to uključuje godine. Mnogo njih.
Znam je iz vremena kada smo živeli po neokrečenim stanovima Beogradskih predgrađa. Naglas maštali o životu posle fakulteta. Intenzivno se bodrili u porazima i slavili čak i najmanje obrise sreće.
Sa Danicom vredi slaviti.
Svaki moj uspeh proslavljala je kao svoj. Taj osmeh je na mene imao efekat hladne limunade na 40 stepeni. Uz slamku spasa.
Danica je neustrašiv tip osobe. Od podjednake koristi u kafanskoj tuči i pri izboru krevetskih čaršafa. Osoba za koju bi svako poželeo da mu čuva leđa. Nisam imao boljeg saveznika i više od svega – prijatelja.
Novi početak
Sticajem okolnosti prošlog aprila smo se u razmaku od par nedelja iselili iz Beograda. Ja sam dobio posao u Sarajevu. Ona – kupila kartu u jednom pravcu za Berlin.
Ostavila je svoj solidno plaćeni posao u jednoj stranoj firmi, upisala kurs nemačkog i za nekoliko nedelja čitav svoj život relocirala na drugu stranu kontinenta.
Osam meseci kasnije sreli smo se prvi put od našeg beogradskog rastanka. Iz Berlina sam izveštavao o susretima Merkelove sa Sarkozyjem i Montijem i snimao reportaže o zaostavštini pada Berlinskog zida.
To je bila jedna od onih sjajnih okolnosti kada možete da radite posao koji volite i pritom vidite ljude koje volite.
Nisam znao šta da očekujem. Da li je možda zažalila zbog preseljenja? Da li je Berlin ono što je mislila da će biti?
Prvo što sam primetio je da je na Alexanderplatz stigla pet minuta ranije od dogovorenog vremena. Danica ima puno vrlina ali tačnost nije jedna od njih. Zapravo nisam siguran da je ikad u životu bilo gde stigla pet minuta ranije.
Kosa joj je bila svetlija nego što je se inače sećam, osmeh jednako širok, a oko očiju ni traga umora. Izgledala je odlično.
Bez povratka
Primećujem da je stigla na vreme. Nalazi da je to urnebesno smešno. „Ne znam šta mi je“, brzo odgovara. „Od kada ne mogu da se vadim kako se kabal na troli opet izvukao – svuda stižem na vreme.“
U narednih par sati razgovarali smo o svemu.
Koliko su bili teški prvi meseci. Kakve je negativne stvari doživljavala (od naših ljudi) koji žive tamo, pa do pomoći od onih od kojih je to najmanje očekivala.
„Evo sad za Božić, Marek, Poljak, i moj kolega sa časova, pozvao me je kod sebe da proslavimo. Pitala sam ga: Ali ti nisi pravoslavac? Njegova žena je rešila da umesi kolače, kaže mi on, i insistira da ne provedem Božić sama.“
„Pa vraćaš li se kući“, posle nekog vremena oprezno izgovaram neizbežno pitanje. „Ne“ , je stiglo mnogo brže nego što sam očekivao.
„Ako samo još jednom budem morala da se provozam od Banjice do Studenskog 41-icom, to bi me dotuklo“.
Naravno loš gradski prevoz nije glavni razlog zašto neko odlučuje da jedan grad zameni drugim. To nije bilo tako ni u Daničinom slučaju.
Crni ples
Ali dok ispijamo kafu pored njene škole nemačkog na Nollendorfplatzu, njena logika mi ima sve više smisla.
Živi u zapadnom delu Berlina. I plaća svoj jednosobni stan isto kao i u Beogradu. Hrana je jeftinija. Računi takođe. Dnevno radi pet sati, pet dana nedeljno za isti novac koji je u Beogradu morala da zaradi na neuporedivo prestižnijem poslu ali za 12 sati dnevno, nekada i po sedam dana u nedelji. Dvadesetšestog januara polaže završni ispit kursa nemačkog. Dobiće sertifikat za B+, takozvani napredni nivo. Dovoljno da može da prati nastavu na nemačkom. Što i planira na jesen. Na univerzitetu.
Ali više od svega, bilo mi je drago što nije morfirala u našu kliše viziju gastarbajtera. Izgledala je kao devojka koja kontroliše svoju sudbinu. I nezadrživo piči napred.
Kada razmišljamo o našoj emigraciji obično razmišljamo u kontekstu folk diskoteka, LV tašni i zlatnih lanaca. Međutim kiseonik ovoj današnjoj zapadnoj Evropi daju zapravo naši mladi ljudi poput Danice.
Ovajaju svet na krajnje ubedljivijo. Sa stilom. I dostojanstveno. I na svoj način.
Kasnije kada smo se rastali i kada sam krenuo ka hotelu, razmišljao sam o tome koliko desetina hiljada Danica i Davora sada korača ovim ulicama. Koliko njih je uspelo da ostvari svoje snove. A koliko je na tom putu.
I koliko njih je, kao i ja, u tom trenutku slušalo na mp3 Tanju Jovićević koja hrabri sa:
„Igraj sporo bejbe, igraj hrabro, ne ne misli šta gubiš, uzmi sve….“
Danici sam obećao da cemo se viđati češće. Nismo se ponovo opraštali.
Shvatili smo da je to za one kojima je svet previše veliki.
Izvor: Al Jazeera