Oglasi

Šta su od nas napravili rat i kriza?

Naši ljudi nekako mnogo vole da ʽfilozofirajuʼ, a malo da pomognu žrtvama zlostavljanja.
Strah žrtve zlostavljanja navodi da izbjegavaju mnoge aktivnosti, one su ni polumrtve, ni polužive, piše autoricaAJB

Nekako se (za moj ukus) premalo govori i piše o posledicama ove 30 godina duge agonije u kojoj kolektivno prebitavamo. Mada živim i radim u Holandiji, redovno pratim dešavanja u Srbiji i šire. Sa ove distance, osećam se kao neko ko ima teško bolesnog roditelja u domovini. Mnogo bih volela da pomognem, a moći su mi ograničene i još sam daleko. Ipak, verujem da ako bi svako uradio onoliko koliko je u njegovim ili njenim malim moćima, mogli bismo zajedničkim snagama nešto da popravimo. Jer kada se male moći sakupe… to je kao u onoj izreci “kamen po kamen, palača”.

Pa, evo da priložim ovde jedan takav “kamenčić”, povezivanjem psihologije pojedinca sa nekim fenomenima koje vidim u društvima na prostorima bivše Jugoslavije.

Jedna od propratnih “boljki” koje donosi psihološka trauma, pored ostalih simptoma tipičnih za posttraumatski stresni poremećaj je i duboka razočaranost i nepoverenje u ljude. Ta reakcija je naravno vrlo logična. Jer, ako smo od drugih ljudi, a posebno ako su ti drugi nama vrlo bliski (prijatelji, porodica, roditelji, sugrađani…), doživeli nešto strašno, nešto neshvatljivo neljudsko i nehumano, ako smo bili tretirani kao “broj”, “stoka”, “kvaritelji nacionalne čistote” i slično, onda je potpuno za očekivati da ćemo razviti nepoverenje prema ljudima uopšte, ili prema ljudima koji pripadaju zajednici iz koje su potekli oni koji su nas neljudski tretirali.

Naučena bespomoćnost

Tako na primer, žrtve seksualnog zlostavljanja po pravilu razvijaju strah i averziju prema na primer svim muškarcima (kažem muškarcima, jer je ta pojava seksualnog zlostavljanja češća od strane muškaraca. Naravno, čine je i neke žene, to nije sporno). Ono što redovno viđamo u praksi je da se traumatizovane osobe, a kao posledica traumatskog iskustva, zatvaraju u sebe i izoluju od sveta. Oni doživljavaju strašan strah od ljudi generalno, ili nekih kategorija ljudi (na pr. muškaraca, u prethodnom primeru). Taj strah ih onda navodi da izbegavaju mnoge aktivnosti. To može ići do takvih ekstrema (a to sam viđala u praksi), da ljudi navuku zavese na prozore i po čitav dan sede u kući u mraku, u strahu da ih neko spolja može videti i zatim napasti. Znači, strah nas navodi na izbegavanje određenih situacija. 

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: "Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu."

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Posledica izbegavanja je da se osoba sa traumom sve više izoluje, sve manje uzima učešće u bilo čemu, pasivizuje se. Naravno on ili ona ne može ni da radi ni da stiče prijatelje ili formira porodicu i slično. Dakle, ta osoba je kao “polu živa, polu mrtva”, odnosno fizički je živa, ali što se normalnih životnih aktivnosti tiče, kao da je mrtva. Ljudi sa traumama se često i osećaju tako. Vrlo često im se više i ne živi i gube smisao života i pokretačku energiju.

Zbog iskustava nemoći kada smo u poziciji žrtve nasilja, razvija se još jedan doživljajni fenomen, a to je tzv. naučena bespomoćnost. Sličan fenomen viđamo i kod životinja. Ako se eksperimentalnoj životinji, konkretno psu u kavezu, daju elektro šokovi, a onemogući mu se da bilo šta uradi ne bi li se spasio i pobegao iz te situacije, onda se posle nekog vremena kod tog psa razvija pasivnost. Naime, kada se promeni situacija i životinji se da mogućnost da pobegne iz te situacije, ona to više uopšte ni ne pokušava, jer je naučila da to nije moguće i da jedino što može da uradi je da pasivno trpi bol.

Kako se spasiti?

Da se vratim opet na nas ljude. Kako se leči to opšte nepoverenje u bližnje koji su nas razočarali i povredili i kako se izlazi iz te naučene bespomoćnosti i pasivnosti?

Odgovor je, teško i sporo, ali se može, ako se radi na tome. Naravno ako se na nečemu ne radi, to se nikada neće promeniti. To je barem jasno i važi za svaki problem, a ne samo ovaj. Prvi korak je postati svestan, tj. osvestiti kako se ponašam, razumeti svoje ponašanje u svetlu okolnosti i predistorije, osvestiti i imenovati svoja osećanja i misli. Ako bih trebala da ovaj recept prevedem na kolektivnu ravan, to bi značilo suočiti se sa svim činjenicama koje su se desile. Ljudi često ne uspevaju da se suoče sa činjenicama kada to suočavanje izaziva jaka neprijatna osećanja, kao na primer osećanje lične krivice ili osećanje besa prema drugima. Ovo je, međutim, jedna oveća tema i tome bi trebalo posvetiti jedan poseban tekst. Ovde, naime, mislim na još jedan fenomen koji često viđamo, a to je samozavaravanje i odbijanje da o događajima pričamo na istinit, otvoren, iskren i konstruktivan način.

Drugi korak je zapitati se: Da li mi to moje ponašanje koje sada upražnjavam koristi? Ako mi ne koristi, onda se zapitati, šta je to što bi mi više koristilo? Šta treba da promenim?

Zatim dolazi sledeći korak, a to je da taj cilj koji želimo da postignemo prevedemo u male korake, u konkretnu akciju. Kada smo “u glavi” napravili plan akcije, ni to nije dovoljno. Sve što ostane samo na nivou misli i pričanja o nečemu, na žalost ne može direktno da promeni stvari i reši realne probleme. Problemi se rešavaju samo konkretnim delovanjem, tj akcijom.

Nemojte mi zameriti, pišem sa najboljom namerom, ali meni se čini da kao zajednica ljudi na ovim našim ex-YU prostorima nekako mnogo volimo da “filozofiramo”, diskutujemo, a iznad svega da “bacamo đubre iz svoje bašte u komšijinu, a onda naivo zviždućemo”. Ako tako nastavimo, slaba nam rabota! Na žalost, nema lakšeg puta od posvećenog rada u sopstvenoj bašti, ma koliko da smo umorni i napaćeni, što je takođe činjenica.

Jer ko ne šiša i okopava u svojoj bašti, zarašće u korov!

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.