Nisam verovao, ali sad znam. Zuko Džumhur je imao pravo, dok je u zadimljenoj “Prešernovoj kleti” recitovao: Arapin peva zbog straha od pustinje, Francuz propeva zbog žene, Italijan radi publike, Grk za bakšiš, Nemac na komandu, a Srbin uz piće.
Ova dvojica poslednjih, glavni su akteri pesme epidemiološkog porekla. Dalje od istine, a blizu života, u poznojesenjim danima sećanja i prihvata. Kuvar Marko Orelj, dobio je automatski otkaz u jednom skadarlijskom restoranu, jer se pobunio što su muzičari gostima iz Nemačke svirali Lili Marlen, nezvaničnu himnu Hitlerovih vojnika, koja asocira na nemačku okupaciju Srbije.
Kuvar muzički urednik
Jedinstvo u sličnosti je izostalo. Grci bi promućurno rekli, sinhronizacija, u Skadarliji ne prija. Ali, nemački boemi nameračeni da nedaleko od Kalemegdana, najlepše dane provode noću, nisu slučajni, nego radoznali sakupljači lepote. Baš tamo gde se Dorćol naslanja na Palilulu, najčešće nije dovoljno da se stavi prst na čelo, jer bi trebalo mnogo prstiju. Da se zatečeni otrezne, a zbunjeni rasane, od akustičnog šenlučenja.
Mogli su, a nisu. Neočekivano, na skadarlijskoj kaldrmi da se spotaknu Merkelova i Vučić. Na ukaljanoj, pa još i svetoj beogradskoj kaldrmi. Baš tamo gde je nekad bilo čvorište, zvano šetalište, a danas prečica do Bajlonijeve pijace, u naherenoj kafani su gosti iz Nemačke naručili, a srpski muzikanti raspalili Lili Marlen. Pevali raširenih ruku, da uši bije zarazno vesela melodija.
Čudo, neviđeno. Na sred Skadarlije, Nemci naručili, a srpski muzikanti, ko svaki muzikanti, za muzički dinar, zasvirali. Gromoglasno, ječi skadarlijska čatmara, a kuvaru Marku intonacija zaudara. Dovoljno da istrči iz kuhinje. Srećom goloruk i prekine slavlje. Ali taktovi, ozloglašene Lili Marlen, slavne Marlen Ditrih i Vere Lin, nastavili su da odjekuju. Poput nekih, prohujalih vremena. Tako i danas, kuvar nije muzički urednik, što bi rekao menadžer kafane, ali malo je verovatno da Nemci nisu znali šta simbolizuje ta pesma. Bar da ne čačkaju staru ranu.
Ili, koliko je obrazli, da se turistički raspištolje, kod “osiguravajućeg kafanskog društva koje ni sebe nije sposobno da osigura”. Za razliku od najpoznatijih skadarlijskih gostiju kao što su kraljica Elizabeta, španski kralj Huan Karlos i kraljica Sofija, Džordž Buš stariji, Vili Brant, Margaret Tačer, Alberto Moravija, Sandro Pertini, Đina Lolobriđida, Bert Lankaster.
Protest Bošnjaka za “Marš na Drinu”
Ova afera bila je povod za anonimnu anketu. Na pitanje šta pristaju, a šta odbijaju da sviraju, beogradski muzičari su, uglavnom, istomišljenici. Ono bez čega ne mogu su – život i smrt.
Svaka pesma počnije knedlom u grlu. Svi odbijaju i ni za kakve pare neće da sviraju Pada vlada, Bajaginu pesmu iz kultnog filma Profesionalac, Dušana Kovačevića.
Ali, većina, čak i umornih kafanskih svirača, ne odbija Lili Marlen. Pa još, kažu, što da ne! Pesma nas je održala, njojzi hvala, iako je bilo i biće estradnih veleizdaja.
Po hronologiji, dug je spisak nepodobnih i zabranjivanih pesama. Javna je tajna da je u Titovo vreme bilo zabranjeno dosta pesama nacionalističkog sadržaja, među kojima prednjači Oj, vojvodo Sinđeliću, koja je uvođenjem demokratije postala popularna, zbog četničke titule i teksta koji vređa komšijska osećanja.
Takođe, kosovska pesma Crven cvete, u izvođenju banjalučkih sestara Ivane i Isidore Santrač, zabranjena je na Jutjubu. Administratori su ocenili da se radi o agresivnom nacionalizmu, etničkoj i verskoj netoleranciji.
U Hrvatskoj se Marjane, Marjane, Vila Velebita, Ustani, Bane i druge domoljubne pesme nisu smele pevati na ispraćajima, svadbama, krštenjima. Isti status, u Srbiji, imali su Marširala kralja Petra garda i Spremte se, spremte, četnici.
Zar treba podsećati da je ne tako davno, u Njujorku hor Viva Vox , među deset pesama bez muzičke pratnje izveo vojnu koračnicu Marš na Drinu, posle čega je usledilo izvinjenje iz Ujedinjenih nacija, zbog protesta stranih akademika i Bošnjaka Severne Amerike, jer je jedan stav ove kompozicije „nezvanična četnička himna, pesme za ubijanje”.
U sličnom stilu o pesmi Ječam žela Kosovka devojka. Kakva je to osoba, kakav je to karakter, kad rođenom bratu želi loše. Sa najrođenijim se takmiči i ne želi mu sve najbolje?
Akvamarinska osnova za soda-vodu
Ljubavni šlager Lili Marleen najviše liči na narativni pesmuljak. Jedne tmurne, kišne večeri, Hans Leip, gardijski pešak, čuvao je stražu ispred berlinske kasarne.Uoči sutrašnjeg prebačaja na front u Karpate, imao je poslednju želju – devojački poljubac. Na oproštaju, umesto jednog dobio je čak dva poljupca – jedan od devojke Lili, pomoćne radnice u kuhinji, a drugi od medicinske sestre Marleen. Mladi vojnik ih je obe toliko voleo, da ih je u pesmi spojio u jednu osobu: Lili Marleen.
U junakinju melanholične melodije, koju je većina balkanskih gledalaca sa velikog platna, uzela zdravo za gotovo. Kao realnost, filmsku epizodu iz prvog dela Balkan ekspresa, u kom Toma Zdravković glumi šlager pevača, koji odbija da peva nemačkoj vojsci pesmu Lili Marleen.
Previše, ali naručeno glumačko ostvarenje, mog bivšeg feljtonskog protagoniste koji odavno počiva na Topčiderskom groblju, umnogome podseća na glavnog junaka Kišove priče Enciklopedija mrtvih, kad na jednom velikom sifonu za soda-vodu, na akvamarinskoj osnovi, ispisuje imena beogradskih kafana slovima kakvim se mapiraju ostrva.
U zlatnoj sredini su Skadarlija, Tri šešira, Ima dana i Dva jelena. Značenjski naboj, u kome nema vađenja, ni popravnog ispita. U kućercima, sa doksatima i ćepencima. Ako se vatra rasplamsa, ostaje samo pepeo.
Slično topografskoj karti našeg srca. Za jedne provod, za druge pakao.
Ili, što bi Matoš, priznao: ”Noću, tačno u jedan sat, Skadarlijom lomiš vrat (!)”. Nažalost, to nije znao, brzopleti kulinar Marko. Mirnodopska žrtva Lili Marlen. Nisu znali ni Nemci, da nije svaka ptica golub. Kao što nije ni svaka pesma nebeski med nevidljivih saća.
Zuko je u pravu.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera