Istekla je i druga nedelja od kako sam u samoizolaciji. Nema straha od ovog virusa, jer čovek je od rođenja zaražen jednim virusom, koji se zove životna sudbina. Nekako instinktivno pokušavam da se organizujem, da opstanem u uslovima života koje mi nameću “više sile”, u vidu raznih vrsta “virusa korona”.
Kada ti se život svede na ritam spavaj – ručaj – čitaj – spavaj, to može da bude dobro nekoliko dana. Ručaš domaću pileću supu, a odmor od dotadašnjeg ubitačnog ritma života prija i čini se da nema problema. Međutim, ubrzo posle tih par dana javlja se ono večno pitanje: “A šta sad?” Pa onda dodajem malo vežbi razgibavanja, koje dobro dođu da se razmrda telo, procirkuliše krv. Sportistima to koristi pre svakog nastupa, da se pripreme za nove dobre rezultate, pa i podvige.
Moj podvig koji sanjam bio bi, na primer, da prošetam do bašte poznatog beogradskog restorana kad zamirišu lipe. To kultno mesto je naš Hajd park i hram demokratije. Tu se raspravlja za jednim stolom otvoreno, bez straha da će zbog drugačijeg mišljenja neko “dobiti po nosu”, da će ga neistomišljenici napadati, nalaziti mu mane, okretati leđa… Fudbal, sport uopšte, politika, kultura… sve je na tapetu, pa i naše iluzije da svet od nas počinje. Možda i počinje, ali sigurno sa nama ne završava.
Kako je unuk ‘matirao’ dedu
Gledam tako u retrovizor svog života i vidim Mišu Radana, nezaboravnog šarmera i prvog predsednika Svetskog vaterpolo komiteta, tipičnog predstavnika plemstva našeg kutka. On je pesnički uobličio ono što su od ove restoranske bašte stvarali “tehniko” Crvene zvezde Dr. Aca Obradović, glumci Ljuba Tadić, Đuza Stoiljković, privrednik Bane Vukosavljević, fudbalski mag Miljan Miljanić, upravnik Ljubiša Đorić, velika figura srpskog tenisa Ivko Plečević i mnogi drugi. Napisao je Miša u toj poemi i ovo: “Od svega je najvažnije: ko god da su, bilo šta su, svi su naši dragi ljudi. Jedini su, najbolji su, nepobedivi su, nesalomivi su…”
Sanjam i mog unuka. Nedostaju mi njegove svakodnevne posete, šetnje sa njim do parka ili igraonice. Iako još nema pet godina, držao mi je nekoliko dana pre ovog čemernog virusa predavanje o planetama Sunčevog sistema. A onda smo odigrali partiju šaha po njegovim pravilima i, naravno, smorio me do te mere da sam predao partiju, a on slavodobitno prebroji figure i viče: “Pobedio sam dedu!” Slažemo mi domine, igramo karte, čitamo priče i u lepom druženju poslepodne proleti za čas.
Napomena o autorskim pravimaPreuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”
Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.
Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.
Navikli smo i na sportska događanja koja se smenjuju jedno za drugim iz nedelje u nedelju. Sada je sve otkazano i možemo samo da širimo nostalgiju gledajući reprize starih događanja na sporstkim kanalima. Počelo je sa otkazivanjem Evrolige u košarci, pa fudbalske Lige šampiona, teniskih turnira, gde smo s nestrpljenjem čekali nastupe našeg Novaka Đokovića, kao i velika atletska takmičenja, od Svetskog i Evropskog prvenstva, pa do Olimpijskih igara u Tokiju.
Profit, profit i samo profit
I dok čekam vesti o sudbini tih velikih takmičenja, odlazim mislima u daleke predele, gde sam imao neobične sportske susrete i događanja. Setio sam se, na primer, mog pokojnog prijatelja Filipa Mareja, medijski genijalnog Francuza. Poslednji put sreli smo se na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine. U samo njemu svojstvenom eseju Homo ludens, između ostalog, napisao je i ovo: “Ono što je u profesionalnom sportu fascinantno, ono što je gotovo privlačno, to je bezbroj vidova večne gluposti koju sport utemeljuje: stupidnost snažnih mišića, kretenizam snage, ludost metodološkog treniranja, besmisleni optimizam prevazilaženja samoga sebe, ludost uspešnosti kao argument…
I zamalo sam zaboravio na najveće bezumlje, na vrhunski sportski san o velikom bratstvu naroda, koji se, uostalom, na stadionu automatski pretvara u sopstvenu negaciju, u najodvratniji šovinizam. Poraz neke nacionalne ekipe na Igrama mediji pretvaraju u udar na moral nacije, u krnjenje njenog ugleda. A iza celog tog diznilendiranog društva Homo ludensa stoji osnovni motiv: profit, profit i samo profit. I stalno se zaboravlja da sudbinu planete zemlje, čitavog čovečanstva, pa i nas samih, a i naše dece i dece naše dece, neće rešavati Homo ludens, nego Homo sapiens. Zato je suludo da se jednom, makar i vanserijskom, guraču lopte daje stotine miliona evra, a naučniku ni stoti deo toga…”
Ipak, bez sporta se ne može, jer postao je prava fabrika emocija. Ušao je u pore svakog čoveka i svi znaju njegove junake, pa i tragičare, pobednike i gubitnike, a pogotovo one naše kad naprave svetski uspeh, pa radostima sa šampionskog “Balkona” nema ravnih. Sada je sve to stalo. Da li smo mi to malo jače nagazili ovu našu planetu Zemlju, opteretili je do te mere da nam sada ovako pruža otpor?
Bolnice, škole, vrtići ili – stadion?
Otpor našem nemaru, nebrigi da mesto gde živimo bude velika cvetna bašta, u kojoj se ne proizvode bombe i druga borbena sredstva na čemu se pojedinci bogate, da ne krademo od prirode njene korisne biljke, a gajimo štetne, da ne uništavamo đubretom njene vode, reke, jezera, vazduh, da ne krademo tuđe znanje, da se ne kitimo onim što nismo sami smislili, da ne uništavamo kulturna dobra i nasleđe posvećenijih i poštenijih od nas za našu zemlju, za naše gradove, sela i zaseoke, za ljude, pre svega. Da ne bacamo novac za izgradnju nacionalnih stadiona, već da ulažemo u bolnice, škole, dečje vrtiće, nauku…
Niko ne može da predvidi koliko će koronina dominacija našim životima trajati. Ali, kad se jednom završi, za nas će ova današnja žrtva imati smisla samo ako izvučemo prave pouke.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera