Većina ljudi u svim bivšim jugoslovenskim republikama, danas nezavisnim državama, spada u kategoriju tzv. tranzicijskih gubitnika. To je posledica divlje i burazerske privatizacije nekadašnje zajedničke socijalističke društvene i državne imovine. To nije moglo da se obavi bez rata i zato su takozvane vođe naroda, uz pomoć religijskih institucija, raspirivale međunacionalnu mržnju do besvesti. Izuzetak je naravno Slovenija, kao što je izuzetak u suprotnom smislu Srbija. Evo zašto?
Srpsku političku i uopšte društvenu scenu zahvatilo je ludilo neviđenih razmera. Društvena grupa nazvana Srpska napredna stranka uzurpirala je sve državne i javne institucije, političke, privredne, naučne, kulturne i sportske i proglasila sebe državom. Na čelu te društvene grupe je lik koji pokušava da od sebe napravi mit a to je puko predstavljanje izgubljene istine, što bi rekao Martin Hajdeger.
Taj nesuđeni vođa Zvezdinih profesionalnih navijača, ono što nije uspeo na tom marginalnom planu, ostvario je na opštedruštvenom. Od tranzicijskih gubitnika, odbačenih, poniženih i obespravljenih nekadašnjih radnih ljudi i građana, napravio je rulju. To su ljudi koji su izgubili svoju, pre svega, ekonomsku sigurnost i slobodu, a time i ono po čemu se čovek razlikuje od svih ostalih živih bića – dostojanstvo. Ljudi bez dostojanstva i bez sigurnog parčeta hleba u rukama spremni su da za sendvič i pivo prate svog vođu, da mu kliču i aplaudiraju, nesvesni da je on društveni uništitelj.
Svakoj okupaciji prethodi kapitulacija
Nažalost svest o vođi rulje kao razaraču društva i države, nemaju ni mnogi srpski velikani kulture i umetnosti. Akademik i pesnik Matija Bećković na primer, hajdegerovski se bavi pukim predstavljanjem izgubljene istine kad poručuje: “Ako Kosovo nije naše, zašto nam traže da ga priznamo?”
U tom stilu govore i vođini epigoni povodom osnivanja vojske Kosova. Kad kažu da je reč o okupatorskoj vojsci oni nisu svesni, da svakoj okupaciji prethodi kapitulacija. Današnjoj srpskoj uzurpatorskoj i okupatorskoj vlasti je teško da prizna notornu istinu, da su svi oni kao elita Miloševićevog režima ubijali i proganjali Albance, da su ratovali za Kosovo sa celim svetom, a da su na kraju u Kumanovu potpisali kapitulaciju.
Da li je to politika ili dijagnoza ludila kad zbog formiranja vojske Kosova, vođa maltene zavodi ratno stanje u Srbiji a istovremeno poslanici sa njegove srpske liste sede u Parlamentu i ministri u Vladi Kosova, čime daju svoj doprinos državnosti bivše srpske južne pokrajine.
Pravdanje Miloševićevih zločina
Takvom licemeru i političkom manipulatoru, legitimitet daje i najznamenitiji Srbin u svetu umetnosti ex Sarajlija Emir Kusturica, izjavom: “Tek kad skrene sa Titove staze, Vučić može izvesti Srbiju na pravi put”.
I još gore. U tom istom razgovoru za novine popularni Kusta na sve moguće načine pokušava da opravda zločine Slobodana Miloševića prema društvu i državi.
Niko Emiru Kusturici ne može osporiti umetničku veličinu, niti pravo da se zalaže za koju god hoće političku opciju. Da voli Ruse, a mrzi Amerikance, da je protiv globalizacije. Ali, profesore dragi, nemaš pravo da pravdaš, a pogotovu ne da hvališ one koji su svojom ratnom politikom i pljačkom države, činili i čine zločine protiv čovečnosti. Uvek imaj na umu činjenicu da si ti svojim stvaralaštvom, svojom umetnošću i graditeljstvom, više dao njima i svima nama nego što su oni činili tebi.
Trošenje tek probuđene energije mase
Opštem društvenom ludilu doprinos daje i nacionalistička opozicija, koja bi da sruši Vučića, a istovremeno smatra da Kosovo ne treba priznati do sudnjeg dana. Svedoci smo da jedan veliki opozicioni politički sataraš izvodi ovih dana građane na ulične proteste u Beogradu. Tim karnevalskim šetnjama i zahtevima tipa “stop nasilju” ili “izbori ali pod ravnopravnim uslovima”, oni zapravo tako troše tek probuđenu energiju mase. Ne shvata se dakle da neograničena vlast u rukama ograničenih ljudi ne može dati ništa drugo nego novo nasilje.
Postavlja se pitanje šta još Vučić treba da uradi da bi svi razumeli to što je učinio državi sa svojom SNS ruljom. Izvršio je klasičan državni udar, zarobio i okupirao društvo i državu. I tu prestaje svaka priča o politici i političarima, o ravnopravnim izbornim uslovima, o saradnji sa susedima, o suverenitetu i Kosovu. Jedini svrsishodan protest i jedini zahtev koji svi mi građani nezahvaćeni virusom ovog političkog ludila, treba da ispostavimo jeste neopoziva OSTAVKA tog samozvanog vlasnika Srbije.
Posle toga treba raspisati izbore za Ustavotvornu skupštinu čija bi pravila napisali profesori ustavnog prava i najumniji ljudi ove zemlje, i na kojima bi današnjim okupatorima društva bilo zabranjeno učestvovanje.
Dok mu ne vidimo leđa
Uostalom izjava: “Neka šeta i pet miliona ljudi ni jedan zahtev protestanata neću ispuniti. Nikakve šetnje mene neće oterati sa vlasti”, prava je dijagnoza ko i kako vodi Srbiju.
On je dakle čovek koji misli da mu je pobedom na izborima, u mnogome zahvaljujući krađom glasova zatim nasiljem nad biračima i mrtvim dušama, dato pravo da potroši kao svoje, sve vreme jednog naroda. Kao da posle njega neće biti života.
Zbog svega rečenog, na proleće kad po svom običaju, bude raspisao nove izbore svi mi koji u Srbiji mislimo svojom glavom, makar nas bilo pet hiljada a ne pet miliona, treba organizovano da napravimo protestno logorovanje ispred predsedništva sve dok uzurpatoru ne vidimo leđa.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera