Oglasi

Spavaj, Srbijo, i ne hrči

Čuveni politički mislilac i sociolog Maks Veber jednom prilikom nije rekao ništa. Nije ni mogao, spavao je. To je put kojim i mi treba ove noći da krenemo.
Iako nije imao namjeru da se samoubije, mali čovjek Goluža na kraju pokleknu pred voljom narodaYoutube

Piše: Zoran Kesić

Gospodin Goluža zabasao je, u filmu velikog Živka Nikolića, u zabačeno mestašce, u koje inače nikada niko ne dolazi. Meštani bez dvoumljenja zaključiše: sigurno da se ubije, nema druge.

Beše to najveći događaj u inače skromnoj istoriji mesta, a velika očekivanja meštana od tog tužnog, ali opet i dostojanstvenog i hrabrog čina gospodina Goluže, napraviše od njega (ni krivog, ni dužnog) šampiona, vladara, boga...

Iako nije imao nameru da se samoubije, mali čovek Goluža na kraju pokleknu pred voljom naroda i iskoristi jedinstvenu priliku da ode kao veliki. I ode. Pravo sa mosta u reku. Pljus!

Meštani su zadovoljni.

Alal mu vera!

Gospodin Goluža na Fejsbuku

Ovaj moj gospodin Goluža, zamislimo, ima profil na Fejsbuku. I taj Goluža, iako nije imao nikakvu nameru da ulazi u čarobni svet politike, poče da dobija sve više i više poruka u kojima ga narod tog Liceknjiževca poziva, ohrabruje, motiviše i huška da se kandiduje, osnuje stranku, skupi potpise, izjasni, objasni, razjasni, povede, pokrene, preokrene i, jednom rečju, da se politički angažuje.

Misli se, mimo onoga čime je Goluža već angažovan. Goluža, povodljiv i slavoljubiv, jednog jutra preseče: "Uskačem!"

Slede lični zapisi istrgnuti iz beležnice gospodina Goluže.

Jutarnje toaletno obraćanje

Drago ogledalo, poštovani lavaboe, dame i gospodo četkice i sapunu, uvažena šoljo... Iako me pojedini optužuju da previše vremena provodim sa vama, ja im sa ovoga mesta poručujem : ješću, spavaću, umivati se (što je doduše i u opisu prostorije) u ovom hramu higijene, sve dok savršeno opranog obraza, biografije i malo pod pazuho ne budem spreman da se suočim sa svim izazovima novog radnog dana.

Meni nije teško da i satima sedim na šolji. Velika nužda zahteva i velika odricanja. A ja se odričem često. I, uglavnom, retko.

Pranje ruku, Srbijo!

Pogledajte moje: čiste poput ruku Pontija Pilata. Prljavi poslovi, ako ih i ima, a ima ih uredno svakoga jutra, nikada ne napuštaju ovu prostoriju. I zato, kada se pogledam u ogledalo, mogu s punim pravom citirati Rušku Jakić: "Dobro jutro, lepotice!"

Govor novinarima

Bagro!

Mislite da ne znam kako me ogovarate u vašim smrdljivim redakcijama? Samo tražite priliku da me napadnete, povredite, urušite moju popularnost.

Nezahvalne barabe!

Umesto da budete srećni što vas nismo sve pohapsili, vi još tražite slobodu govora.

Izdajnici!

Znam ja dobro za koga vi radite. Nisu to vaše reči, nisu to vaša pitanja, nije to vaš diktafon... dobro, diktafon možda i jeste, ali to je sve naručeno od strane onih sila koje, za potrebe tvrde biračke struje umem lepo da opljunem, dok istim tim silama, zarad dobrih diplomatskih odnosa, pružam čistu ruku poverenja, saradnje, ljubavi, drugarstva, mogu i da pomognem ako se nosi nešto, selidbe, transport, sve radim. Mogu i da potpišem. Samo dajte olovku.

Bagro!

A, pardon... To sam već rekao.

Krećemo u snimanje? Samo tren da popravim blagost i zakopčam patetiku. Može.

Govor novinarima, zvanični

Poštovani urednici, dame i gospodo novinari, dragi reporteri, snimatelji i fotografi... (Pa dalje pričam nešto lepo o uspesima, a ubacim i nešto neformalno, životno, malo se kao i postidim, jer sam skroman i, na kraju, običan čovek, kao i svi ovi ostali, stvarno obični "mali" ljudi.)

Govor na otvaranju nečega

Dame i gospodo, dragi prijateljI (pa nabrojim još što više mogu; puno nabrajanja na početku govora daje privid bitnosti skupa), predstavnici ovoga, dragi gosti onoga, poštovani gospodine... onaj-ćelavi-kako-li-se-zvaše, uvažene ekselencije (ovo obavezno, čak i ako nema nijedne ekselencije, sama reč odlično zvuči), sitna boranijo... (Uvek na kraju pomenuti i radnike. Biće im drago.)

Pre svega, hvala vam što ste po ovom prohladnom danu i usred radnog vremena došli da pozdravite otvaranje još jednog nečega koje vekovima... (ne, bolje zvuči milenijumima) nije bilo otvoreno, a  evo sada će, zahvaljujući nama, a kad kažem nama mislim, naravno, meni, biti otvoreno.

Jasno, zahvaljujem vam se prosto da bi kamere zabeležile moje zahvaljivanje, a među nama rečeno, i vi i ja dobro znamo da niste došli jer vam se dolazi, nego što vam je to u opisu posla. I toplog obroka. A i zaprećeno vam je. A i šta biste drugo, u vašim dosadnim, ispraznim životićima i radili? Ovako ćete bar videti nešto lepo. Nekog lepog. Mene.

Istorija... Karađorđe... Miloš... ja... junaštvo... teškoće... prohujali vekovi... mali, ali ponosan narod... vizija... Tesla... Pupin... ja... uvek ići napred... gledati u budućnost... kineska poslovica... Čerčilova misao... narodna mudrost... moje obećanje... spoj tradicije i još nečega... reforme... da je lako - nije, ali... kopanje... bušenje... strana investicija... moj prijatelj Arapin... moj prijatelj Nemac... moj prijatelj Čak Noris... ceo svet... prepoznaju vredan rad... rad... rad... rad... a oni koji osporavaju... pokazali se... izrodi... a neće na poligraf... narod zna... narod vidi... narod pamti... narod će ovo i ono... tek početak... pred nama je to i to... ponosno proglašavam otvorenim... ja. (Ovo kasnije uobličiti, mada prilično dobro zvuči i ovako.)

Možda da probam jednom da održim baš ovakav govor, sastavljen samo od teza, i da to opravdam takođe tezama: mnogi pričaju... slabo rade... nema se vremena... umesto govorancije... zasukati rukave... suština iznad forme... rezultati iznad obećanja... rad... rad... rad...

Govor pred spavanje

Draga ženo,

u ovom delikatnom trenutku za našu državu, kada je našem narodu najpotrebniji svež, odmoran i naspavan vođa, ja pozivam sve u ovom našem bračnom krevetu na vodi (zapravo je u pitanju polovni vodeni krevet, koji smo na kredit kupili od dilera iz Dubaija), da bez oklevanja, odmah prionu na proces spavanja.

Čuveni politički mislilac i sociolog Maks Veber jednom prilikom nije rekao ništa. Nije ni mogao, spavao je. To je put kojim i mi treba ove noći da krenemo. Spavati. Možda sanjati. Što bi rekao Šekspir, u retkim trenucima kad nije spavao. Živeo jastuk! Živeo jorgan! Spavaj, Srbijo, i ne hrči. Da ne bih opet pola noći probdeo slušajući tvoje uporno i dosadno roptanje.

Laka ti noć, gospodine Goluža.

Izvor: Al Jazeera

Oglasi

POVEZANE

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.