Jedan kafanski muzičar – zvali su ga Toza Bakšiš – prijateljima je, kažu, kad mu se približio kraj, ostavio u amanet: „Zapevajte, za mnom se ne isplati plakati!“
Zapevali su i ispratili Tozu kako je zapovedio, a za ćemane, među žice – pričalo se posle po kafanama – „zadenuli mu 100 marke, da ga ne bije maler na onaj svet“.
I biva ovde, zaista, da se nad odrom, zapeva i zasvira neka, uglavnom setna, po želji pokojnika.
Biva i da se zvucima posmrtnog marša isprate zaslužniji od ostali i da odjeknu plotuni kad se odaju vojne počasti.
U Nju Orleansu tradicija su, pak, džez sahrane, kada džezeri muzikom ispune ulice kojima prolazi pogrebna povorka, podjednako slaveći i život pokojnika i podastirući note tuge zbog odlaska i rastanka. Do groblja „Bože, bliže tebi“, a posle – „Kad sveci marširaju“ ili neki regtajm klasik.
Napomena o autorskim pravimaPreuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”
Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.
Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.
Ima i onaj ovdašnji muzičar, bivši roker u neprekidnoj komercijalnoj tranziciji, koji je napravio „Orkestar za svadbe i sahrane“. Odavno ga bije glas da godinama prepisuje i ukrug preprodaje i tuđe i svoje note, ali – ruku na srce – još nisam čuo da ga je neko angažovao u skladu sa imenom benda, zasad ga plaćaju samo za koncerte.
E, njega bi, možda dogodine ili na neki okrugli jubilej, sve su prilike – mogao angažovati poznati pogrebnik iz Požarevca, zvučnog nadimka, kome je u karijeri zapalo da od Beograda do pod lipu u Požarevcu preveze kovčeg sa posmrtnim ostacima bivšeg predsednika SR Jugoslavije, preminulog u haškoj ćeliji.
Bizaran skup
Taj pogrebnik čuven je i po tome što već četvrt veka, jednom godišnje, priređuje skup, bizaran da teško može biti bizarniji, a kolokvijalno i estradno nazvan u skladu s poslom kojim se bavi – Grobarijada.
Skupi on tako par stotina kolega iz branše na žurku, da – slave svoj rad. Što bi rekli Topalovići u „Maratoncima“: „Samo je smrt siguran posao!“.
I siguran i – unosan, posebno u požarevačkom kraju, koji zovu i vlaški, gde iz svake kuće bar neko radi „preko“, od Austrije i Nemačke do Holandije i Švajcarske. Tamo ne štede ni za svadbe ni za sahrane. Da se ženiš i udaješ – to može i češće, ali – samo jednom se mre. Pa za sve pare!
I tako je rečeni pogrebnik, nesumnjivo i neporecivo sposoban preduzetnik i vešt u poslu, stvorio pravu malu pogrebnu – da ne kažem, grobarsku – industriju i imperiju.
Ruku na srce – i taj posao neko mora da radi. I zašto onda, kad pretekne koja desetina ’iljada evra, da se ne proslavi sa kolegama?!
I, tako, beše slavlje, u čast sigurnog posla. Ma, kakvo slavlje! Beše to – dernek, sudeći bar po objavljenim fotografijama i video-prilozima lokalnih televizija. A beše i očit trud reportera i voditelja da ne uvrede domaćina, pažljivo birajući reči, e da im ne promakne „morbidno“, „bizarno“ ili kakav drugi epitet.
Vrhunac slavlja
I da reč nisu rekli, teško bi se mogao objasniti viđeni krkanluk, ispijanje spektakularnih i smrću inspirisanih prigodnih koktela, crnohumorni pokušaji duhovitosti vezanih uz običaje, tradiciju i legende koje prate odlazak sa ovog na onaj svet…
Vrhunac slavlja i sitnih radosti koje – kako-kome, očigledno donose smrt i posmrtni običaji, tradicija i legende – bila je grobarska torta – mrtvački kovčeg u prirodnoj veličini, koji su na nekom poslastičarsko-grobarskom lafetu, gurala dvojica konobara.
A iznad torte – kao da su iskoračile iz kakvog ružičastog rijalitija – tri hostese u crnom, sa šeširićima i velom, nasmejane i nalik razdraganim crnim udovicama kojima je vremešni muž ostavio pozamašno nasleđe.
Ceremonijal majstor je predvideo da domaćin u tortu, pre nego što gostima bude servirana kao desert, zabode – glogov kolac. Kakva opskurna simbolika!
I bi tako, zabode domaćin glogov kolac, dok su okolo sevali blicevi fotoaparata i pljušatali „selfiji“ na telefonima kolega, razdraganih članova njihovih porodica i ostalih gostiju koji su – kako se u tim prigodama kaže – „svojim prisustvom uveličali slavlje“.
„Proguglah“ malo dotičnog organizatora Grobarijade. Vreme: mart 2006. godine.
Prevoz Miloševića
„Pitali su me: ’Koliko ćeš da platiš da voziš Miloševića?’. Rekao sam, evo, koliko god da treba. Jer, znate kako, to mi je odlična reklama, svetska reklama. Na kraju, naravno, ništa nisam platio“, prepričao je novinarima kako se desilo da iz Beograda u Požarevac doveze najpoznatijeg pokojnika koji je sahranjen u tom gradu.
Dakle, smrt kao marketing! A i kako drukčije i jednostavnije zaintrigirati srž mentaliteta ovdašnjih sveprisutnih skorojevića, onih koji po selima oko Požarevca od groblja prave vikend-naselje i kuće-grobnice. To su, verujem, oni koji će, gledajući taj morbidni glamur Grobarijade, reći: „E, kad umrem, ima on da me vozi – il’ niko!“
A šta drugo i očekivati u zemlji u kojoj se sa mesta direktora groblja, u populističko-estradnim političkim kampanjama, može stići do mesta šefa države. Možda i organizator Grobarijade ima iste ambicije, ko će ga znati?
Ili je, može biti, u pravu moja koleginica koja, spontanim sarkazmom, zaključuje: „A kako je ovdje živjet’, ispadne da smrt i jeste za slavlje“.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera