Kada je krajem septembra predsednik Srbije Aleksandar Vučić dodeljivao Rejfu Fajnsu (Ralph Fiennes) srpski pasoš, održao je i prigodno moralno slovo u kojem je s gnušanjem i prezirom prekorio izvesne neimenovane ljude koji u svakom nesebičnom gestu vide nešto prljavo, a iza svakog plemenitog postupka traže neke zadnje namere.
Evo šta je Vučić sa svog svetovnog amvona poručio pastvi među dragim gledaocima: “Kada govore o razlozima davanja nekome državljanstva ili zašto je neko zainteresovan za neko državljanstvo, uvek ljudi pronalaze – valjda polazeći od sebe – neke naopake razloge. Te razmišljaju o parama, te o političkoj nekoj povezanosti i ne znam čemu sve, a ja sam ponosan što vam dajem ovaj pasoš zato što mnogo volite Srbiju i to je najvažniji razlog”.
Ljubav se ne trži
Moram da priznam, grešna mi duša, da sam i sam posumnjao u čiste namere engleskog glumca i reditelja i njegovu nesebičnu ljubav prema Srbiji. U svoju odbranu, kao olakšavajuću okolnost, mogu da navedem to da me je na jeretičke misli navela činjenica da je baš Vučić izgovorio gorenavedenu propoved. Čim on tvrdi da je nešto čisto kao suza, čovek i nehotice pomisli suprotno. Iskustvo je pokazalo da skeptik obično bude u pravu. Pogotovo što se u ovom slučaju Vučić branio od optužbi koje niko nije izrekao, pa je to čitavoj ljubavnoj priči između Fajnsa i Srbije dalo još sumnjiviji prizvuk.
Istini za nevolju, i sam predsednik se u nastavku svoje propovedi potrudio da usadi skepsu u srca čak i najodanijih vernika: “Mi smo ponosni do neba što ste postali građanin Srbije i svojom, rekao bih, i pažnjom i ljubavlju gledaćemo da vam uzvratimo ono što vi osećate prema našoj zemlji i prema našem narodu”.
Svako bi se zapitao kojim će to znacima pažnje i ljubavnim gestovima država uzvratiti na nežna Fajnsova osećanja. Možda mu predsednik pošalje cveće, ili mu Aleksandar Vulin pozajmi tetku na određeno vreme, ili ministar kulture angažuje nekog dežurnog poetu da napiše prigodnu ljubavnu pesmu…
Jedno je sigurno – čime god država Srbija preko svojih ovlašćenih predstavnika bude uzvratila ljubav Fajnsu, to svakako neće biti nešto materijalno, nikakvi skupi pokloni ne dolaze u obzir, a pogotovo neće biti uzvraćanja ljubavnih osećanja novcem, jer je to nisko i vulgarno, a moglo bi – daleko bilo – da podseti na prostituciju. Što bi rekao Darko Rundek: “Ljubav se ne trži niti ne kupuje”.
Ljubav je zakon, najjači od svih
Samo par nedelja nakon što je ljubav između velikana svetskog glumišta i male države Srbije krunisana pasošem, osvanula je vest da je Ministarstvo kulture Srbije izdvojilo 62 miliona dinara (oko 520.000 evra) za film “Bela vrana”, koji će novopečeni srpski državljanin Fajns snimati u svojoj novoj domovini. Producentska kuća Rudik films iz Velike Britanije uputila je molbu Filmskom centru Srbije za podršku produkciji pomenutog filma, Filmski centar je molbu prosledio Ministarstvu kulture, ministar se obratio Vladi i dok si rekao “državljanstvo”, nadležni organi su odobrili skromnu sumu iz “tekuće budžetske rezerve”.
Ima se, može se, budžet nam je tako veliki da imamo i rezervu za ovakve hitne slučajeve, a građanima Srbije je zadovoljstvo da iz svojih predebelih buđelara izdvoje nešto novca za potrebite milijunaše. Kad su već svi domaći kulturni delatnici zbrinuti, a institucije kulture prosto ne znaju šta će s parama, red je da pomognemo i kinematografije siromašnih zemalja kakva je Velika Britanija. Neka se pripreme Francuska, Nemačka i Italija. Holivud ostavljamo za kraj, kao celuloidni šlag na filmsku tortu.
Naravno, svakom dobronamernom je jasno da tričava 62 miliončića nemaju nikakve veze sa uzvraćanjem ljubavi Fajnsu, niti sa dodelom državljanstva. To mogu da pomisle samo neki okoreli zlonamernici koji – što reče Vučić, “valjda polazeći od sebe” – u svemu dobrom, lepom i plemenitom vide nekakve materijalne interese. Ministar kulture Vladan Vukosavljević je lepo objasnio da tu nije reč o trošku, već o investiciji. Doduše, novac je dodeljen mimo konkursa, ali kad je ljubav u pitanju koga je briga za sitna administrativna pravila i tamo neke zakone?! Što bi rekao Jura Stublić: “Ljubav je zakon, najjači od svih”.
Legendarni Broj Jedan iz Alana Forda bi rekao da sad Fajns ima 62 miliona šuštavih razloga da voli Srbiju. Kad smo već kod ovog kultnog stripa, neminovno je setiti se Superhika i njegovog gesla: “Kradem od siromašnih da bih davao bogatima! Jer šta će siromašnima i to malo što imaju, zar nije lepše obradovati nekog ko već ima?!” Lepo kaže srpski narodni poslovičar, kao da je čitao Alana Forda: “Para na paru ide”.
Kult slavnih
Širokogrudost države prema Fajnsu naišla je uglavnom na negativne reakcije u javnosti, ali bilo je i onih koji su branili potez Vlade Srbije, osupnuti harizmom velikog glumca. Razumem i obožavanje glumačkih zvezda, i kult poznatih, i klanjanje bogatima, i privlačnost slavnih, svako ima pravo na svoje bogove, ne sporim. Ali kad vidim da se pola miliona evra uzetih od siromašnih građana daje nekom ko raspolaže bogatstvom od 30 miliona dolara, a samo luksuzni automobili u njegovoj garaži vrede 1,5 milion dolara, pa neka je najveći glumac i reditelj od braće Limijer naovamo – meni to ipak deluje malo nakaradno.
Pogotovo ako se to događa u zemlji gde svako ko nema para za zahtevniju operaciju može samo da umre, gde pola miliona ljudi živi ispod granice siromaštva, a prosečna plata ne pokriva ni potrošačku korpu. Kult slavnih, poznatih, uspešnih, bogatih – svejedno da li je reč o glumcima, sportistima ili nekom trećem – kod nas je odavno prevršio svaku meru.
Podrazumeva se da za “olimpijsko pleme” (izraz Ljubomira Živkova) važe jedna pravila, a za sve ostale obične smrtnike neka potpuno druga. Takođe se podrazumeva da država novac običnih smrtnika može da deli selebritijima kako joj se prohte.
Izgubljeno ljudsko dostojanstvo
Država dodeljuje subvencije stranim filmskim produkcijama, ali to je nešto drugo, za to postoji regularan konkurs i propisi po kojima se subvencije odobravaju. Fajnsova produkcijska kuća je preskočila sve te dosadne birokratske pragove i dobila pare mimo svih pravila. Jedno je privlačiti strane produkcije povoljnim uslovima za snimanje i jeftinom radnom snagom, a sasvim je nešto drugo plaćati im da bi snimali film kod nas. Ali, kako odbiti čoveka kojem je predsednik Vučić, lično i personalno, uručio pasoš Srbije? I to bez ikakvih lukrativnih razloga, samo zbog čiste, nekoristoljubive ljubavi prema Srbiji.
U Fajnsovom slučaju ipak najviše brine to što je pogaženo načelo ravnopravnosti pred zakonom. Zato po hitnom postupku treba doneti zakon koji bi propisao da svaka filmska zvezda koja voli Srbiju, automatski dobije državljanstvo i pola miliona evra za neki svoj projekat. Važno je samo da niko ne bude diskriminisan.
Nešto se ne sećam da je, na primer, Ričard Barton dobio državljanstvo SFRJ, jer je igrao Tita u “Sutjesci”. Jeste da je Barton tokom snimanja filma jednom novinaru rekao da bi najradije živeo u Jugoslaviji, ali sve se završilo na tome, niko to nije uzimao baš za ozbiljno.
I tad su se snimale silne međunarodne koprodukcije, pa nas državnici nisu omamljivali trange-frange pričama o ljubavi prema našoj zemlji, niti su je plaćali, a pogotovo nisu šenili pred filmskim zvezdama. Postojalo je neko ljudsko dostojanstvo koje je iščezlo sa raspadom Jugoslavije. Oni koji su onomad rušili SFRJ danas vladaju državicama jako popularnim u svetu, nema ko ih ne voli. Pod uslovom da mu se na račun uplati pola miliončeta evra.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera