Piše: Zvonimir Nikolić
Sjećam se kao sad kada sam jedan dan ugledao komandantovog tjelohranitelja sa ogromnom „šljivom“ na čelu. Na moje pitanje šta mu se dogodilo samo kroz zube promrmljao: “Opalio glavom u tunelu”.
Jedini aktivan tunel za koji sam ja znao u Sarajevu je bio onaj ispod Ciglana. Nisam ništa dalje pitao samo sam se čudio u šta je to čovjek glavom opalio u onolikom tunelu?
Nije puno vremena prošlo sa već se počelo pričati o tom famoznom tunelu ispod piste sarajevskog aerodroma. Uskoro je i moja jedinica izlazila na Bjelašnicu, a ja sam upijao priče nekih vojnika koji su već prošli tim putem i od kojih je svako pričao svoju verziju:
– Jarane, nećeš vjerovat’ u Hrasnici kilo sira 8 maraka.
– Bitno je samo dobro se sagnut’ da ne opališ glavom.
– Ne d'o Bog nikom’.
– Kilometar jarane, pa ti vidi.
– Ma nije tako crno k'o što kažu.
– Nama se n'akav uspaničio na polovini tunela, užas jarane….
Čudesna građevina
I tako je došlo vrijeme da i ja prođem kroz tu čudesnu građevinu zvana Tunel D/B (Dobrinja/Butmir). Bila je zima i na sebi smo imali one nekakve debele šinjele zaostale iz JNA, Yugosport tene koje smo dobili u jedinici negdje u avgustu 1992. i farmerke u kojima sam pobjegao sa Grbavice.
Istražite stranicu Sarajevo pod opsadom
Ispočetka nije ni izgledalo loše. Tranšeja iskopana u visini glave, malo se sagneš i niko te ne vidi. Onda dolazak do neke kuće i kojoj je počinjao tunel. Jaran mi reče, “Ti si visok buraz, onaj ruksak stvari koji imaš stavi u ruke naprijed, ne kači na leđa, zapeće ti za nešto i samo furaj. Trči koliko god brže budeš mogao”.
Tako sam i uradio. Skinuo ruksak i držao ga u rukama. Što smo više ulazili, visina plafona se sve više smanjivala a ja sam se sve više saginjao. To moje sve veće saginjanje je značilo da mi je i onaj ruksak u rukama sve teži i teži. Jedna sijalica na svakih pedesetak metara, svako malo nestane struje i to jedino svjetlo se ugasi, pokušavaš da žuriš ali ispred tebe je kolona koja diktira tempo.
U jednom momentu mi se učinilo da je visina tunela meni malo iznad pasa i da sam se sageo koliko god mogu. Tada sam i opalio u onu željeznu šinu na plafonu tunela. Momemtalno je krv udarila ali nije bilo vremena za brisanje. Nastavljaš dalje iako polako već oči peckaju od krvi. I onda kao da se opet malo podiže plafon. Čak su i šine na plafonu drvene pa možda manje boli ako udariš glavom. Ipak je drvo mekše od željeza. Sjećam se da sam izašao mokar do gole kože. Sve je na meni bilo mokro do potkošulje. Što od vlage, što od znoja, što od ustajalog zraka.
Nekoliko godina prije toga, predivno ljetovanje na jednom dalekom otoku sam proveo razmišljajući o povratku. Imali smo prilično stresan let avionom i nisam se za tih deset dana uspio dovoljno ni opustiti da zaboravim da nas i u povratku čeka možda stresan let avionom. Ovaj put nisam išao na ljetovanje nego u rat, a na neki način više sam razmišljao o tome kako ću se vratiti ovuda?
Ako preživim?
A iza tunela smo pješačili do podnožja Igmana i penjanja uz takozvanu „rižu“. Nisam znao zašto to zovu rižom dok se nisam onako mokar otkotrljao na početak, tj. mjesto odakle smo se počeli penjati.
Kroz tunel sam prošao ukupno osam puta. Četiri u jednom smjeru i četiri puta se vratio istim putem. Jednom sam imao ludu sreću da su oni koji su upravljali tunelom pomislili da je u punoj gas maski za moju jedinicu neka bitna i skupa oprema pa su mi dali kolica. To je bila pjesma. Nasloniš se na kolica koja su na šinama i samo furaš. Ni ne osjetiš nešto put. Osim ako neko opet ne zaglavi na sredini.
Tunel je bio prema nekima dugačak 860 metara, nigdje nije bio širi od jednog metra a visina je bila jako varijabilna. Na sredini mislim da nije bio viši od 140 cm. Iako neki podaci kažu da je zapravo prosječna visina tunela bila 150 cm. Onda nije teško zamisliti kako je bilo sa 194 cm visine tuda proći?
Poslije sam na čelo stavljao „prvi zavoj“, i navlačio preko njega vunenu kapu. I kad opališ u šinu ne boli toliko i ne ostavlja tragove.
Namirnice za opkoljeni grad
Kroz tunel se unosila hrana, oprema, struja pa čak i nafta za opkoljeni grad. Kao i na svemu drugom i na tunelu su se neki obogatili. Prvu uniformu sam dobio kao poklon od „poduzetnika“ kojem smo unosili pakete smrznutog mesa u grad. Nikada nisam uspio niti onaj žuti sir od tri kilograma i sa cijenom od osam maraka za kilo, pronijeti kroz tunel. Bilo mi je preteško pa sam ga na polovini tunela dao drugu iza mene koji je bio manji i koji je nekako mogao da pored opreme unese i nešto hrane.
Ruksak sa opremom nikad više nisam držao u rukama nego na leđima. Jeste da me je nekoliko puta oborio unazad kada u žurbi da što prije prođeš, ruksak zapne za šinu.
Kažu da je bilo dana kada je kroz tunel prolazilo i do 4.000 ljudi. Prvo jedan smjer, pa dok svi izađu, onda drugi i tako stalno.
Bilo je raznih priča oko tunela i rekorda u unošenju svega i svačega i kažu da je neki čovjek rekorder jer je na leđima unio oko 100 kilograma krompira u grad. To nisam mogao ni da zamislim. Ipak, znam da je najtužnije to što je mnogo i civila i vojnika nastradalo na izlazu iz tunela koji je temeljito granatiran.
Tačno 23 godine poslije njegovog prokopavanja i puštanja u funkciju, mislim da mi je taj tunel jedna od većih ratnih trauma. Ona „šljiva“ na čelu je zarasla, i ona šina odštampana na čelu je prošla. Ostala je uspomena koju liječi smo tableta protiv bolova na svaku promjenu vremena.
Ne ponovilo se više nikada i nikome.
Izvor: Al Jazeera